Kad ekonomija postane teren porodičnog nasilja – kako pristupamo ekonomskom nasilju u porodici?
Aleksandar Popović

Student Pravnog fakulteta i novinar

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock

“Prva radnja je sprečavanje partnera da se zaposli, radi i zarađuje, čime se sistematski dovodi u podređen i ekonomski zavisan položaj”

Za razliku od fizičkog, psihičkog i seksualnog, stiče se utisak da je ekonomsko nasilje kao oblik nasilja u porodici pojava sa kojom nismo u dovoljnoj meri upoznati kroz sredstva javnog informisanja i koja često ne biva prepoznata kao oblik nasilja. U prilog tome govori i podatak da se od svih prijava nasilja u porodici samo 2% odnosilo na ekonomsko nasilje. Slična je situacija i u svetu – u SAD čak 78% žrtava nije prepoznalo ekonomsko nasilje kao oblik nasilja u porodici.

Kao društvo, i dalje smo suočeni sa patrijarhalnim tradicionalizmom sa elementima autoritarnosti, koji je kroz istoriju bio dominantni model ponašanja. Relevantnost ovog pitanja je utoliko veća, imajući u vidu vanredno stanje u kojem se nalazimo, kada se, po procenama stručnjaka, može očekivati intenziviranje svih oblika porodičnog nasilja. Dodatni problem je činjenica da  ovaj vid nasilja potiče od ljudi koje žrtva smatra bliskim i koji bi trebalo da žrtvi pruže sigurnost i podršku.

 “Nasilje je namerno korišćenje fizičke sile ili moći, preteće ili stvarne, protiv samog sebe, druge osobe, ili protiv grupe ili zajednice, koje rezultira u povredama ili ima visoku verovatnoću povreda, smrti, psihološkog povređivanja, lošeg razvitka ili siromaštva.” (Svetska zdravstvena organizacija)

U tumačenju ovog problema istraživao sam koje grupe najviše pogađa, kako psiholozi i sociolozi gledaju na ovu pojavu, kao i način regulisanja ovog pitanja u domaćim zakonima.

 

Podaci o nasilju u porodici u Srbiji

Ekonomsko nasilje kao oblik nasilja u porodici se izuzetno retko javlja samostalno. Najčešće je žrtva ekonomskog istovremeno i žrtva nekog od drugih oblika zlostavljanja, pa zbog toga nije moguće naći tačan broj procesuiranih i osuđenih slučajeva za ovu usku pojavu. Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu u 2018. godini, samo se 2% prijava odnosilo na ekonomsko nasilje u porodici.

U toku 2018. godine, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, zabeleženo je 7916 prijava za krivično delo nasilja u porodici, od čega su 4792 prijave odbačene (najveći broj usled nedostataka osnova sumnje), 62 puta je obustavljena istraga (uglavnom zbog nedostataka dokaza), dok je u 3062 slučaja podignuta optužnica. Od 2974 osuđena lica, 768 je osuđeno na kaznu zatvora, a najvećem broju njih su izrečene zatvorske kazne u trajanju od 3 do 6 meseci i od 6 do 12 meseci.

Milica Ljubičić iz Drugog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu za Talas je izjavila da je od stupanja na snagu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici broj prijava u padu, ali se primećuje porast izrečenih hitnih mera. Zapažen je značajan broj povratnika (lica koja su prethodno bila osuđivana za neko krivično delo) koji će biti strože sankcionisani u skladu sa izmenama Krivičnog zakonika, kako bi se na taj način ostvarila svrha i generalne i specijalne prevencije, to jest uticaj na njih da dela ne ponavljaju, ali i na druge, kako ne bi činili krivična dela.

Dr Marija Draškić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u izjavi za Talas navodi da je ekonomsko nasilje u porodici neovlašćeno nadziranje ili ograničavanje člana porodice prilikom raspolaganja dohotkom ili upravljanja imovinom kojom član porodice samostalno raspolaže ili upravlja, ili neovlašćeno ograničavanje raspolaganja ili upravljanja zajedničkom imovinom članova porodice.

Sociolog Slobodan Miladinović dodaje kao primer konkretne radnje: “Prva radnja je sprečavanje partnera da se zaposli, radi i zarađuje, čime se sistematski dovodi u podređen i ekonomski zavisan položaj. Sledeći je pokušaj oduzimanja prihoda i imovine drugoj strani, najčešće novca ali i ostalih dobara koja mogu biti konvertovana u novac. Treći oblik je uskraćivanje sredstava za život partneru koji ne ostvaruje prihode. Četvrti je neracionalno trošenje, rasipanje novaca koji je sticala druga strana. Peti oblik je potkradanje. Dakle, ekonomsko nasilje u porodici može da se iskazuje bilo u kom od navedenih oblika, ali i u kombinaciji više njih”.

Zakonodavac je pojam člana porodice u kontekstu nasilja u porodici odredio prilično široko. Tako,  u članu 197/3 važećeg Porodičnog zakona, kao članove porodice zakonodavac navodi supružnike, bivše supružnike, decu, roditelje, ostale krvne srodnike, lica u tazbinskom i adoptivnom srodstvu (srodstvo zasnovano na usvojenju), lica koja su u hraniteljskom odnosu, ali i lica koja žive ili su živela u istom domaćinstvu i vanbračne partnere, kako sadašnje tako i bivše. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici RS iz 2016. neznatno sužava ovaj krug, navodeći da će se u smislu tog zakona porodicom smatrati pobočni i tazbinski srodnici do drugog stepena.

Nasilje u porodici se takođe, u smislu Porodičnog zakona, široko definiše. U članu 197/1 se navodi da je nasilje u porodici ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Identična formulacija se može naći i u važećem Krivičnom zakoniku, član 194/1. Sa druge strane, Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ovu pojavu definiše kao akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca prema licu iz gorenavedenog kruga srodnika.

Iako se ovde ne može eksplicitno naći definicija ekonomskog nasilja kao vrste nasilja u porodici, stručnjaci daju različite definicije. Neke od njih su uže, neke su šire, ali nema značajnijih suprotstavljanja teorija po ovom pitanju. U OEBS-ovom Priručniku za pomoć i savete žrtvama porodičnog nasilja, ekonomsko nasilje se navodi kao oštećivanje imovine ili njeno uništavanje ili pretnje da se to učini; uticaj na žrtve tako da počnu da se boje za svoje ekonomsko blagostanje.

 

Kakvi su psihološki koreni ponašanja u ekonomskom nasilju?

Kako za Talas navode iz Crvenog krsta, istraživanje Crvenog krsta Srbije i Poverenice za zaštitu ravnopravnosti pokazalo je da je 11,5% starijih osoba doživelo neki od oblika ekonomskog nasilja. Pošto većina starih osoba, uprkos malim prihodima, pored sebe izdržava i članove porodice, njihov položaj je dodatno ranjiv. Diskriminacija starijih i njihovo samožrtvovanje doprinose da se starije osobe odriču svojih potreba, zarad potreba njihovih potomaka. Ovaj oblik nasilja često prati i osećaj sramote koji žrtva oseća, zbog čega postoji šansa da je ova pojava masovnija nego što podaci pokazuju.

Psihološkinja Irina Radanović u izjavi za Talas navodi da interakcija mnogih faktora doprinosi nasilničkom ponašanju: struktura ličnosti, porodična i socijalna pozadina osobe, njena životna iskustva, vrednosni sistem, šire društveno stanje. Posebno dolazi do izražaja kad su prisutni disfunkcionalni odnosi i nasilje u partnerskim i porodičnim relacijama. Anđelka Jelčić, porodični psihoterapeut, otkriva našem portalu klasifikaciju faktora na individualne, porodične i socio-kulturološke (faktore zajednice).

“Porodično, u globalu, i ekonomsko nasilje u porodici imaju svoj oslonac u tradicionalnom vrednosnom sistemu koji je dugo prisutan u našem društvu”

“Porodično, u globalu, i ekonomsko nasilje u porodici imaju svoj oslonac u tradicionalnom vrednosnom sistemu koji je dugo prisutan u našem društvu. Jedna od komponenta tradicionalizma je i autoritarnost, koja se može smatrati kulturološkom konstantom, već vekovima prisutnom u našem društvu. Dominantna varijanta tradicionalizma, kod nas, je patrijarhalni tradicionalizam, a on se posebno prepoznaje prema shvatanju mesta i položaja žene u društvu. Povezivanjem patrijarhalnog tradicionalizma i autoritarnosti, dolazi se do shvatanja i prihvatanja stava da postoji ustaljen ili prirodni red stvari i uspostavljena jasna hijerarhija u kojoj je žena podređena, a njena ključna uloga je da brine i kući i deci”, izjavljuje za Talas profesor dr Slobodan Miladinović sa Fakulteta organizacionih nauka.

 

Šta Crveni krst Srbije preporučuje kao savet?

Najbolji vid prevencije ekonomskog, kao i svih drugih oblika nasilja u porodici je sistemski pristup unapređenju svesti, što se radi kako edukacijom od strane državnih ustanova, tako i medijskim sadržajima koji pozivaju na razgovor o ovoj temi. Jedan od ciljeva je i podizanje svesti o blagovremenoj prijavi nasilja policiji, psihološkom savetovalištu, centru za socijalni rad, Crvenom krstu ili na neki od telefona sa sajta Viktimološkog društva Srbije.

Preporuke Crvenog krsta Srbije su da žrtve ekonomskog nasilja ne daju svakom PIN, da vode računa da njihova penzija ili plata dolazi na njihovo ime, da ne potpisuju dokumenta bez čitanja, ako nešto ne razumeju, da pitaju advokata. Ovih dana i banke preduzimaju mere prevencije tako što zovu starije klijente i pitaju na koji način žele da podignu svoju penziju, kao i priznavanjem ovlašćenja koje je jednokratno.

 

Ekonomsko nasilje u porodici u doba izolacije

Psihološkinja Irina Radanović za Talas navodi da izolacija i generalno kriza u društvu svaki oblik nasilja intenzivira. “Krizni periodi, kao ovaj u kome živimo prethodnih nedelja, visok stepen neizvesnosti, zabrinutost za egzistenciju, za zdravlje, budućnost, kritike i pretnje koje dolaze sa najviših nivoa, osećanje bespomoćnosti, nemoći i obespravljenosti veoma dižu stepen uznemirenosti kod ljudi, što onda pogoršava porodičnu dinamiku posebno ako je ona već primarno narušena.”

Sa druge strane, profesor Slobodan Miladinović dodaje: “Što se tiče eventualne promene broja slučajeva, u uslovima izolacije i vanrednog stanja, očekivano je da će doći do promene ponašanja, s tim da je to nepredvidivo, s obzirom na to da kod problematičnih osoba može doći do smanjivanja tenzija i opuštenijeg odnosa u porodici, a da s druge strane, kod onih koji se u normalnim uslovima ponašaju normalno, može doći i do poremećaja u ponašanju. To je ipak psihološki problem i teško ga je sociološki kvalifikovati bez opsežnijih istraživanja.”

 

Ekonomsko nasilje u zapadnom svetu

Ekonomsko nasilje je globalni fenomen, uprkos određenim faktorima koji su u Srbiji izraženiji u odnosu na zapadne države, kao što je znatno veći broj “proširenih porodica” koje žive u istom domaćinstvu u Srbiji. Tako, prema podacima sa sajta National coalition against domestic violence iz SAD, na godišnjem nivou se prijavi 10 miliona žrtava porodičnog nasilja. Po podacima dostupnim na National network to end domestic violence, u 99% prijavljenih slučajeva porodičnog nasilja se, pored drugih oblika, pojavilo i ekonomsko, dok čak 78% žrtava nije to ni prepoznalo kao oblik nasilja.

Na evropskom nivou,  najznačajnija konvencija koja se bavi ovim pitanjem je Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.

 

Zaključak

Kao što možemo da zaključimo na osnovu iznetih podataka, mali broj prijava ekonomskog nasilja u porodici ne znači i da mali broj slučajeva postoji. Žrtve najčešće nisu ni svesne postojanja ovog oblika zlostavljanja. Pored toga što treba raditi na smanjenju broja ljudi koji ne samo opravdava, već i smatra normalnim neke oblike ekonomskog nasilja u porodici, treba ohrabrivati žrtve da prijave nasilje, a da se zbog toga ne osećaju posramljeno.

Sankcije jesu delotvoran oblik prevencije, tako što stavljaju u izgled da će svako ko prekrši zakon biti oštro kažnjen, ali ipak je delotvornije raditi na opštoj svesti, kako bi se među stanovništvom nasilje u porodici isključilo kao opcija.

 

Pročitajte i:

 

*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *