Ekonomski rat protiv korone – nedeljni pregled
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Tokom marta se na sastancima Evropskog saveta pojavio predlog Italije, koji su potom podržale druge mediteranske zemlje, da zemlje članice evrozone finansiraju ekonomski program u visini od oko 1.500 milijardi evra za pomoć privredi koji bi se delimično ili u potpunosti finansirao izdavanjem korona obveznica.

Korona obveznice bile bi zajednički dužnički instrumenti tj. ovaj dug bi finansirale i garantovale sve zemlje članice evrozone. Ako jedna od njih ne bi uspela da ih vrati, za to bi garantovale ostale, pa bi one preuzele na sebe vraćanje i tog dela duga. Ovaj predlog je odbijen uz veliko protivljenje drugih zemalja predvođenih Holandijom.

 

Prednosti i mane korona obveznica

Najveća prednost korona obveznica – zajedničko garantovanje isplate duga – ujedno je i njihova najveća slabost. Zemljama sa slabijim javnim finansijama korona obveznice omogućile bi zaduživanje pod mnogo povoljnijim uslovima, tj. po nižim kamatnim stopama koje bi odgovarale onima pod kojima se zadužuju visoko solventne zemlje evrozone kao što je Nemačka. Garancija da će dug ovaj platiti Nemačka, ako Italija ili Španija to ne budu mogle, eliminisala bi veliki deo kreditnog rizika, što bi se videlo u nižim kamatnim stopama. Ali ove druge zemlje ne žele da na sebe preuzmu ovakav rizik čak ni u najluđim snovima – jedan od uslova za kreiranje evra bio je taj da svaka zemlja garantuje za svoje finansijske obaveze (kriterijumi iz Mastrihta vezani za nivo javnog duga i deficita uvedeni su upravo da bi se osiguralo da zemlje imaju održive javne finansije). Osim toga, Italija i Španija su među najvećim evropskim privredama – kada bi neka od njih odustala od plaćanja svog duga, teško da bi to ostale zemlje mogle da finansiraju, čak i u najboljim danima, i to pod uslovom da nema domaće opozicije tome.

Jedan od tehničkih predloga za finansiranje korona obveznica bio je da ih na primarnom tržištu kupuje direktno Evropska centralna banka (ECB). Međutim, ovo je direktno zabranjeno članom 21. njenog Statuta, upravo da bi se izbegla neodgovorna fiskalna politika koja je podsticala visoke stope inflacije štampanjem novca kad god je to državi bilo potrebno. Nemačka marka je bila stabilna valuta upravo zato što je nemačka centralna banka bila nezavisna u svom radu i nije pozajmljivala novac federalnoj vladi, za razliku od svojih parnjaka u Italiji ili Francuskoj. Ovo ne bi ni smanjilo troškove jer ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji – u slučaju da neka zemlja ne vrati svoj deo duga, to će pasti na račun banke, što će umanjiti prihode od senioraže koji idu u budžete država članica evrozone.

 

Podela sever – jug

Po pitanju zajedničkih finansijskih obaveza, u EU se stvorila podela po osi sever-jug: zemlje sa severne polovine imaju zdravije javne finansije, pre svega niži javni dug zbog boljih stopa ekonomskog rasta i opreznije fiskalne politike – što u domaćoj politici često znači sprovođenje nepopularnih reformi kao što je sporiji rast zarada ili povećanje potrebnog broja godina za odlazak u penziju. Sa druge strane nalaze se mediteranske zemlje, koje imaju upravo suprotne karakteristike koje rezultiraju znatno višim nivoom javnog duga.

Nivo javnog duga u 2019. u % BDP-a. Izvor: MMF, WEO.

Ova podela postala je vidljiva kada su prvobitno bile pomenute evroobveznice nakon recesije iz 2009. godine kada su pojedine države članice zapale u finansijske probleme. Evroobveznice su bile zamišljene kao dužničke hartije od vrednosti država članica evrozone koje bi one zajednički izdavale i za čiju isplatu bi zajednički garantovale. Teoretski, ove obveznice trebalo bi da plaćaju svi shodno sumi duga koju su preuzeli na sebe, ali izgleda da gotovo niko ne veruje puno Italijanima ili Špancima da će oni ove dugove zaista i isplatiti, već da postoji ozbiljan rizik da će oni sa tim u nekom trenutku prestati, pa će i njihov deo pasti ne ostale. Zbog toga je ova ideja naišla na protivljenje unutar same EU, pa one nikada nisu zaživele.

 

Ovo nije ista recesija kao 2009. godine

Dok je recesija u Evropi izazvana finansijskom krizom značajno više pogodila mediteranske zemlje, zemlje sa severa kontinenta su je mnogo bolje podnele. Pad ekonomskih aktivnosti 2009. bio je manji i ubrzo je došlo do ekonomskog rasta. Na jugu je stanje bilo mnogo teže: recesija je bila ne samo dublja, nego je i mnogo duže trajala. Na primer, Italija još uvek nije dostigla svoj nivo dohotka od pre krize, Francuskoj je to uspelo tek 2015, a Portugalu i Španiji 2017. godine. Tada je stajao argument da bi boljestojeće zemlje trebalo da pomognu zemljama u kojima je stanje lošije.

Međutim, današnja kriza je drugačija: ona je mnogo dublja nego kriza iz 2009, i znatno jače će pogoditi Nemačku, Holandiju i druge slične zemlje. „Charity begins at home“ – kako kažu Englezi, i politički je mnogo teže opravdati bilo kakvu finansijsku pomoć drugim zemljama u trenutku kada rastu redovi nezaposlenih ispred biroa i kada je vašem budžetu neophodan svaki evro. Osim toga, nemački i holandski političari bi svakako radije novac potrošili na kupovinu podrške nekih interesnih skupina (na primer, zaposlenih u zdravstvu ili penzionera), ali kako to ne mogu da urade usled postojećih pravila koja ograničavaju njihovu mogućnost da troše državni novac (pravila o deficitu, rastu javnih rashoda itd), sigurno neće sa oduševljenjem prihvatiti ideju da taj novac troše na pomoć italijanskim političarima.

 

Vetar u leđa populizmu?

Slično principu iz poznate priče – „šta god da uradiš, kajaćeš se“, i u ovom slučaju važi to da nema lakog rešenja. Odbijanje korona obveznica i upućivanje na sredstva iz Evropskog mehanizma za stabilizaciju (European Stability Mechanism – ESM) hrani populiste na jugu, pre svega u Italiji, gde se ovaj čin tumači kao još jedna izdaja zajedničke evropske ideje i potvrda teze da Nemci ne žele da pomognu i snose zajedničke troškove, već samo da izvlače korist. U ovim optužbama za sada prednjači partija Liga (do 2018. pod nazivom Lega Nord).

Sa druge strane, prihvatanje ovakvog plana značilo bi vetar u jedra populističkim pokretima u Holandiji i Nemačkoj, gde jača stav da južne zemlje samo iskorišćavaju i cede svoje bogatije susede sa severa, a na ovom narativu su Alternativa za Nemačku i Partija za slobodu u Holandiji izgradile jaku podršku među biračima na prethodnim izborima. Kako god da se okrene, izgleda da će evroskepticizam iz ovoga izvući korist.

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *