Foto: iStock
Kad god se razgovara o inovacijama u obrazovanju, rasprava se često završi na uključivanju novih tehnologija u nastavu, ali se retko govori o tome na koji način određujemo šta deca treba da uče, koliko časova u danu treba da imaju i kako prilagoditi sadržaj svakom učeniku. Jedan od sigurnih načina da nikada ne unapredimo obrazovni sistem jeste da nikada ne preispitamo njegove osnovne postulate, a usled epidemije COVID-19 roditelji i učenici širom sveta imaju priliku da eksperimentišu sa različitim pristupima obrazovanju.
Pored obrazovanja na daljinu, putem interneta i predavanja koja javni servis prenosi, brojni roditelji su više nego ikada angažovani i neposredno uključeni u obrazovanje svoje dece, što je pokrenulo zanimljivu raspravu o prednostima obrazovanja kod kuće. Potpuni prelazak na obrazovanje kod kuće u redovnim okolnostima za sada nije opcija u Srbiji, ali je to u brojnim evropskim zemljama i Sjedinjenim Američkim Državama moguća alternativa tradicionalnom obrazovanju. Jedna od provokativnih i interesantnih incijativa u ovoj oblasti jeste ideja odškolovanja (na engleskom unschooling).
Šta je odškolovanje?
Termin unschooling skovao je Džon Holt, američki autor i učitelj, 1960-ih godina. On je napisao preko 10 knjiga fokusiranih upravo na ideju da postojeći obrazovni sistem guši kreativnost i intelektualni potencijal dece. Holt je smatrao da deca prirodno vole da uče, ali da ih školski sistem sputava kroz ocenjivanje i standardizovan program nastave. “Škola je mesto gde deca odlaze da budu glupa”, rekao je Holt tokom jednog televizijskog intervjua.
On ipak ne smatra da je rešenje da roditelji u skladu sa svojim viđenjima i uverenjima uređuju obrazovanje dece – ideja u srži odškolovanja jeste stavljanje akcenta na specifične interese i zanimanja dece, a ne na zanimanja koja bi roditelji možda želeli. Holtov njuzleter Odrastanje bez školovanja kasnije je postao magazin u kojem su roditelji mogli da dobiju praktične savete i ideje ukoliko žele da deci pruže drugačije obrazovanje.
Holt je preminuo 1985. godine, ali njegove ideje danas imaju sve veću popularnost, ponajviše u Sjedinjenim Američkim Državama, a naročito među roditeljima čija se deca suočavaju sa poteškoćama u školi (npr. deca sa autizmom). Prema podacima iz 2015. godine, u Velikoj Britaniji preko 36.609 dece školuje se kod kuće, a u ovaj broj svrstava se i odškolovanje. Školovanje kod kuće često znači da deca prate unapred određen program nastave, samo u svom domu i drugačijim tempom, dok odškolovanje podrazumeva mnogo više slobode, pa je bitno ne poistovećivati ova dva pristupa.
Odškolovanje je u brojnim zemljama legalno, uz određena zakonska ograničenja, ali ovo ipak ne znači da su roditelji isključivi edukatori dece. U SAD-a postoje mikro-škole gde učenici uz određen nadzor edukatora mogu da uče, kao i organizovane grupe učenika čiji roditelji su se opredelili za odškolovanje. Na ovaj način učenici mogu da dobiju određeno usmeravanje u odabiru tema koje ih interesuju, kao i da steknu socijalne veštine. Open School u Kaliforniji je jedna od obrazovnih ustanova gde se primenjuje pristup odškolovanja. Učenici nemaju testove i ocene, a svi imaju podjednako pravo glasa oko toga na koji način funkcionišu procedure u školi. Učenici imaju dosta slobodnog vremena na raspolaganju, a odrasli su tu ukoliko im je potrebna pomoć.
Sličan pristup primenjuje i Ilon Mask, poznati biznismen i investitor. On je obrazovanje svojih 5 sinova preuzeo u svoje ruke tako što je osnovao mikro-školu Ad Astra sa manje od 20 učenika. U ovoj školi ne postoje ocene, sva deca idu u isto odeljenje, a obrazovanje je usmereno ka interesovanjima svakog deteta. Mask ističe da je u pomenutoj školi akcenat na rešavanju problema, a ne na pukom teorijskom učenju.
Kako odškolovanje izgleda u praksi?
Odškolovanje je širok pojam koji obuhvata različite pristupe obrazovanju, zbog čega pojedini roditelji odbijaju da usvoje ovaj pojam i govore o “samousmerenom” obrazovanju. Mnogi roditelji pokušavaju da kombinuju odškolovanje sa ustaljenim pedagoškim praksama, pa je teško govoriti o “tipičnom” pristupu odškolovanju. Ono što je zajedničko svim pristupima koji se označavaju kao odškolovanje jeste to da ne postoje ocene, testiranje niti nametnut program rada. Učenici se najčešće periodično testiraju ukoliko je to predviđeno zakonom. Roditelji usmeravaju obrazovanje dece u skladu sa interesima koje imaju, kako bi dopustili učenicima da biraju šta ih najviše zanima. Različiti edukatori i roditelji su tu da obezbede resurse i alate koji su neophodni, ali učenici imaju veliku slobodu i autonomiju.
Sa porastom interesovanja za odškolovanje sve je više roditelja, ali i učenika, koji onlajn dele svoje iskustvo i savete o ovom nekonvencionalnom pristupu obrazovanju. Ben Rehrman je 15-ogodišnjak koji je na svom Jutjub kanalu podelio kako izgleda jedan njegov dan tokom odškolovanja – zadatke iz matematike pronalazi na popularnoj edukativnoj platformi Khan Academy, nakona čega piše scenario za kratkometražni film koji želi da snimi i istražuje različite pravce u kinematografiji. Na Benovom primeru možemo videti da internet u kombinaciji za slobodnim vremenom ne znači uzaludno potrošeno vreme, već da nedostatak strukture često gura učenike ka interesovanjima koja prirodno imaju.
Astra Tejlor, autorka, aktivistkinja i režiserka dokumentarnih filmova, nedavno je podelila svoje iskutvo sa odškolovanjem u tekstu za magazin The Cut. “U našoj kući, odrasli su podsticali naša interesovanja, ali nam nisu davali instrukcije niti su ocenjivali naš napredak”, navodi Tejlor, i dodaje da je sa 11 godina pokrenula njuzleter o zaštiti životne sredine. Ona navodi da joj je tokom njenog odrastanja i odškolovanja ponekad bilo dosadno, ali da joj je to vreme dalo priliku da uvidi šta zapravo želi da radi.
“Industrijalizovani tip obrazovanja koji imamo je možda odgovarao industrijskoj revoluciji, kada smo obučavali radnike da rade u fabrikama i da budu deo industrijskih poslova”, navodi Keri Mekdonald, američka edukatorka i istraživačica, i dodaje da su nam u 21. veku potrebni ljudi koji će imati veštine kritičkog mišljenja i kreativnosti. Mekdonald navodi da su ove veštine često ugušene tokom tradicionalnog nivoa školovanja, a da putem brojnih resursa na internetu deca danas mogu sama da istražuju i uče. Ono što je drugačije u ovom pristupu jeste to da nema prisila i obaveze da učenici pohađaju specifične predmete, već to rade zbog prirodne radoznalosti.
Istraživanje koje je 2013. godine sproveo Piter Grej, profesor sa Unverziteta u Bostonu, ispitivalo je 75 odraslih koji su tokom detinjstva odškolovani. Ispitanici su bili uzrasta od 18 do 49 godina, a da bi učestvovali u studiji, morali su da imaju minimum 3 godine odškolovanja. Čak 72 ispitanika navelo je da su prednosti odškolovanja brojnije od nedostataka ovog pristupa, a 83% njih je nastavilo sa visokim obrazovanjem na univerzitetima. Rezultati ukazuju da je odškolovanje ispitanicima pomoglo da postignu odlične rezultate na fakultetu i u karijeri, kao i da većina pokazuje visok osećaj odgovornosti, motivacije i želje za učenjem. Grej je ispitivao i iskustva 232 roditelja koji su za svoju decu izabrali odškolovanje, a rezultati istraživanja pokazali su da većina roditelja pozitivno ocenjuje uticaj ovog vida obrazovanja na decu.
Šta je budućnost odškolovanja?
Uprkos popularnosti koju odškolovanje polako stiče, zagovornici ovog pristupa saglasni su da to nije univerzalno rešenje. Porodice u kojima su oba roditelja zaposlena verovatno neće imati mogućnost da primene odškolovanje. Postavlja se pitanje i sposobnosti određenih roditelja da zaista prepuste svojoj deci kormilo u obrazovanju, a istovremeno uspostave određenu strukturu. Ukoliko roditelji shvate odškolovanje kao potpuno prepuštanje odgovornosti za obrazovanje svoje dece, to verovatno neće imati dobre posledice.
Čak i u Sjedinjenim Američkim Državama obrazovanje van tradicionalnog školskog sistema je pod sve većim pritiskom – Harvard Magazin nedavno je objavio članak u kojem poziva na strožu kontrolu roditelja koji obrazuju svoju decu zbog potencijalnog zlostavljanja i indoktrinacije. Kroz popularnu knjigu Educated, memoare autorke Tare Vestover, moguće je videti sve mane odškolovanja koje sprovode roditelji sa rigidnim religijskim uverenjima koja pokušavaju da usade u svoju decu. Pomenuto istraživanje Pitera Greja ukazuje na to da su odškolovanjem najviše nezadovoljna deca koja su odrasla u strogim i izrazito religioznim porodicama, bez puno kontakta sa decom iz drugih okruženja. Još jedna zamerka koja se često pripisuje odškolovanju jeste upravo nedostatak socijalizacije i prilike da učenici upoznaju veliki broj vršnjaka iz različitih sredina.
Iz perspektive roditelja u Srbiji neobično je govoriti o obrazovanju od kuće, kamoli o odškolovanju. Međutim, važno je razgovarati o različitim pristupima koje primenjujemo u obrazovanju mladih, preispitivati da li tradicionalni sistem možda ubija urođenu kreativnost dece i kako da učinimo da deca zavole učenje. Kao što većina odraslih zna, učenje se može dogoditi i van školskih prostorija, ali ovo ne treba shvatiti kao argument za unižavanje znanja koje možemo dobiti u školi. Ukoliko želimo da kao društvo napredujemo, obrazovanje je oblast na koju treba obratiti najviše pažnje, i ne treba da prihvatamo trenutni sistem kao najpoželjniji i jedini moguć. Pandemija COVID-19 pruža nam prostor za eksperimentisanje u ovoj oblasti, a odškolovanje je jedna od ideja koja definitivno zaslužuje pažnju.