Osnovni modeli socijalnog osiguranja u Evropi – gde je tu Srbija?
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Visoki socijalni doprinosi koji su neophodni za funkcionisanje Bizmarkovog sistema, koji se primenjuje i u Srbiji, negativno utiču na stopu ekonomskog rasta

 

Postoje dva osnovna modela državno finansiranog sistema socijalnog osiguranja – njihovi tvorci su Oto fon Bizmark, pruski i nemački kancelar, i Vilijam Beveridž, britanski ekonomista, pa su i modeli dobili naziv po njima – Bizmarkov i Beveridžov.

Ova dva konkurentna socijalna sistema trenutno čine osnovu za većinu sistema države blagostanja u evropskim zemljama: Beveridžov sistem je zastupljen u skandinavskim zemljama, Velikoj Britaniji i Irskoj, dok je većina kontinetalnih zemalja primenila Bizmarkov sistem, koji je prisutan i u Srbiji.

 

U čemu se razlikuju ova dva modela?

Oba modela imaju isti cilj: da obezbede državno socijalno osiguranje koje pokriva penzioni i zdravstveni sistem. Ali oni se razlikuju u načinu na koji to obezbeđuju.

Bizmarkov sistem bazira se na zaposlenosti i naplati socijalnih doprinosa kojima se direktno finansiraju penzioni i zdravstveni sistem. Za razliku od poreza, kojim se finansiraju opšte državne nadležnosti i gde ne postoji veza između toga koliko plaćate i šta od države dobijate zauzvrat, u slučaju socijalnih doprinosa ova veza donekle postoji. Ako plaćate doprinose, možete da očekuje da budete zdravstveno osigurani i da ćete na kraju radnog veka dobiti penziju čija visina treba da zavisi i od toga koliko ste u fond uplatili – broj godina radnog staža i visina plate, a samim tim i uplaćenih doprinosa, doneće vam višu penziju. Međutim, ako ove doprinose ne plaćate, ne možete se nadati ni zdravstvenom ni penzionom osiguranju. Bizmarkov sistem takođe uglavnom obezbeđuje visoku stopu zamene u slučaju penzija: prosečna penzija je prilično visoka u odnosu na prosečnu platu.

Beveridžov model, s druge strane, bazira se na finansiranju putem opštih poreza, pre svega poreza na dohodak ali i poreza na potrošnju kao što je PDV. Tu ne postoji veza između uplaćenih suma i prava koja se dobijaju. Starosne penzije dobijaju svi, bez obzira da li su radili i koliko, a takođe i svi dobijaju istu visinu penzije. Starosne penzije su niske, mnogo niže od prosečne plate, i više imaju funkciju socijalne pomoći u starosti jer su postavljene nisko tako da garantuju tek minimum životnog standarda. Zato se očekuje da pojedinci ili parovi planiraju svoju starost i da na vreme za nju štede tokom životnog veka.

 

Posledice različitih sistema socijalnog osiguranja

Dok se u idealnom slučaju socijalno osiguranje u Bizmarkovom modelu finansira preko fiskalnog opterećenja zarada, u Beveridžovom ovo može biti preko nekoliko različitih poreskih oblika. Opterećenje rada socijalnim doprinosima ima i svoje mane: socijalni doprinosi moraju da budu visoki usled demografskih kretanja poslednjih decenija, pa obeshrabruju zapošljavanje u formalnoj ekonomiji zaposlenih sa niskim kvalifikacijama. Time se povećava potpuno ili delimično angažovanje radnika u sivoj ekonomiji (potpuno bez ugovora ili prijavom na mnogo nižu osnovicu i isplatom razlike u nivou plate „na ruke“), kao i nezaposlenost, pre svega mladih, žena i onih sa niskim kvalifikacijama.

Takođe, socijalni doprinosi se naplaćuju od prvog zarađenog dinara, tako da se ne može organizovati neki oblik oslobođenja od plaćanja za najniže zarade kao što je to moguće u slućaju poreza na dohodak. Tako se kod nas na prvih 15.000 dinara zarade ne plaća porez, već samo na sumu preko toga, dok se socijalni doprinosi za PIO i RFZO plaćaju na celokupnu sumu.

Različiti poreski oblici nemaju isti uticaj na ekonomski rast. Međunarodna istraživanja su pokazala da je mobilnost faktora proizvodnje veoma važna – što je neki faktor proizvodnje manje pokretljiv, to je lakše oporezovati ga jer on ne može da pređe negde drugde. Dok je kapital visoko mobilan (vrlo lako prelazi granice pa može da ode tamo gde su poreske stope niže), rad je znatno manje mobilan, a potrošnja je najmanje pokretljiva. Zato se savetuje da poreske stope budu najviše na potrošnju (PDV, akcize) i imovinu, umerene na rad (porez na zaradu i socijalni doprinosi), a najniže na kapital (porez na dobit). Visoki socijalni doprinosi neophodni za funkcionisanje Bizmarkovog sistema stoga negativno utiču na stopu ekonomskog rasta.

 

Zdravstveno osiguranje i problem nezaposlenosti

Oba sistema finansiraju državni sistem zdravstva. Ali nemaju oba sistema isti obuhvat. U teoriji, oba sistema bi trebalo da obuhvataju celokupnu populaciju. Dok ovo za Beveridžov model važi uvek (za lečenje vam je dovoljna lična karta jer pravo na lečenje dobijate automatski državljanstvom, plaćali ili ne plaćali poreze), u Bizmarkovom modelu to važi samo u slučaju pune zaposlenosti. Jer ako ne plaćate doprinose, ili ih ako neko drugi ne plaća za vas, nemate ni osiguranje.

Šta se, međutim, dešava kada u nekoj zemlji postoji visoka nezaposlenost koja traje godinama? Kada je reč o zemljama u tranziciji, ne moramo da idemo daleko od kuće, dovoljno je da pogledamo Srbiju. Od evropskih zemalja, dobar primer bila bi Grčka nakon recesije 2009. godine i sa njom povezane krize javnog duga. U tom slučaju dolazi do toga da veliki broj ljudi nema zdravstveno osiguranje. Države se uglavnom trude da broj ljudi koji nemaju osiguranje smanje time što proširuju kategorije onih koji se smatraju osiguranim preko drugih članova svog domaćinstva ili tako što će njihove troškove pod određenim uslovima preuzeti država. Ali ovaj obuhvat nikada nije toliko širok kao kod Beveridžovog sistema.

Dugoročna nezaposlenost posledica je velikog broja faktora, ali pre svega karakteristika tržišta rada i institucionalnog poretka. Kada je poredak loš, kao u Grčkoj i Srbiji, usled loših propisa, pravne nesigurnosti i visoke korupcije, onda i ne treba da nas čudi sporo restrukturiranje privrede i samim tim visoke dugoročne stope nezaposlenosti izvan velikih gradskih centara. Ovo posledično može  negativno da utiče na celokupan zdravstveni sistem usled manjih prihoda, ali i da dovede do velikog broja ljudi koji nisu zdravstveno osigurani.

Prema podacima iz 2017, oko 100.000 ljudi u Srbiji živi bez zdravstvenog osiguranja

Na primer, prema podacima RFZO krajem 2017. u Srbiji je bilo ukupno 6.901.482 osiguranika, ali je Republički zavod za statistiku procenjivao ukupan broj stanovnika na 7.001.044. Razlika ova dva broja od oko 100.000 ljudi predstavlja broj ljudi koji u Srbiji žive bez zdravstvenog osiguranja. Ovakvo stanje nije posledica nikakvog namernog programa štednje, već jednostavno posledica logike na kojoj Bizmarkov sistem počiva – kada je sistem uvođen u XIX ili početkom XX veka, dugoročna nezaposlenost nije bila karakteristika tržišta rada jer su porezi na zarade bili niski, minimalnih zarada nije bilo, kao ni veoma rasprostranjenih kolektivnih ugovora, i veliki deo radnika još uvek je bio zaposlen u poljoprivredi. Iako je sadašnje stanje mnogo drugačije od početnog, sam sistem nije se puno menjao, pa je došlo do ovih nenameravanih posledica.

 

Zdravstveno osiguranje i pandemija

Za sada, međutim, ne deluje da je izbor između Bizmarkovog ili Beveridžovog sistema zdravstvenog osiguranja imao neki primetan uticaj na zdravstvene ishode u borbi protiv pandemije Covid-19, već da je mnogo važniji bio pravovremeni odgovor državnih organa na izbijanje krize. Još jedan važan faktor je opšta organizacija državnog zdravstva, od sposobnosti upravnika u bolnicama do njihove opremljenosti neophodnim sanitetskim materijalom.

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *