Politička cena šopinga u Milanu
Boban Stojanović

Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: N1

Zanimljivo, kroz nekontrolisan slučaj jednog od Vučićevih najjačih alata vladavine (KZM), može otpočeti i njegov kraj

Jako je teško pisati u „doba korone“. Izabrao sam da o nekim temama za sada uopšte ne govorim, ali kako vreme odmiče – teme se same nameću i postaje sve teže odoleti pisanju o njima.

O tome kakve će sve političke posledice proizaći iz ove situacije – možemo samo da nagađamo, bez utemeljenja u poređenju sa sličnim situacijama, ali mogu da ponudim jedno lično viđenje i projekciju u jednom delu političkih posledica. Nemam dovoljno informacija, nemamo nikakva istraživanja, ali evo nekoliko utisaka koje sam do sada stekao.

 

Konferencije za medije kao alat u vladavini Aleksandra Vučića

Pravi je trenutak za tekst o njenom veličanstvu – konferenciji za medije (KZM). Kako o jednoj posebnoj konferenciji za medije, tako i o konferencijama za medije kao jednom od alata Vučićeve vladavine. Kad kažem posebnoj, da – naravno da mislim na onu od 26. februara. Ali ne zato što će zbog nje Aleksandar Vučić da padne sa vlasti 2020. godine. Ne, neće. Ali će proizvesti druge, verovatno trajne političke posledice.

Već osam godina, Aleksandar Vučić ima jasan obrazac i mehanizme vladanja. Od masovne klijentelističke stranke i „sistema partijskih zasluga“, potpunog kontrolisanja televizija sa nacionalnom frekvencijom i tabloidima, svi imaju jasan cilj – promocija Vučića i SNS, podrška svemu što vlast radi i brutalna satanizacija opozicije i svih pojedinaca i medija koji su kritični prema vlastima uz snažno građenje kulta vođe. Svi mehanizmi vlasti rade sa istim ciljem – održavanje na vlasti. Deo svih tih mehanizama jesu redovne konferencije za medije (uz česta dvosatna ili duža samostalna gostovanja na Pinku, Happy-ju ili RTS-u).

Jedan od alata kojim otpočinje sve jesu KZM i Vučić ih toliko često drži u ovih osam godina vladavine (još od kada je bio PPV) da su i nama postale neupitne, a propratni sadržaj je uvek tu – vređanje novinara, satanizacija opozicije i nameštena pitanja. A onda sve ide redom – stranka i članovi (botovi) dele vesti preko društvenih mreža, propagandne televizije i tabloidi je prenose, a veliki deo građana koji se informiše putem njih postaje hipnotisan vođom i njegovim izjavama. I da – Vučićeva vladavina se ne može zamisliti bez KZM.

 

 „Šoping u Milanu“ i „Najsmešniji virus u istoriji“

U moru KZM kojih smo se nagledali i naslušali poslednjih X godina, jedna zavređuje posebnu pažnju, jer je potpuno izmakla do tad potpunoj kontroli sadržaja. Svi odlično znamo šta je tada izgovoreno i uopšte neću da se bavim sadržajem same konferencije – samo njenim potencijalnim političkim posledicama. Da u ovoj zemlji postoji bilo kakav red ili bilo kakva odgovornost, Branimir Nestorović bi se nakon izjava sa te konferencije, a s obzirom na razvoj situacije, barem povukao iz javnosti (da ne kažem „sakrio u mišiju rupu“). Međutim, nije. Štaviše – on ide sa televizije na televiziju i ima još gore izjave poput ove „da je predsednik još u februaru rekao da nas čeka nešto strašno i daj da ovo preživimo.“

Da se razumemo – ova KZM neće uticati na Vučićeve birače ili one koji su bilo kada glasali za njega. Gotovo nimalo. On je već dovoljno ispromovisao sebe na svim svojim propagandnim glasilima da bi zataškao sve što je tada rečeno i možda još gore – način na koji je rečeno.

Međutim, smatram da ova KZM može imati veliki uticaj na one koji do sada nisu bili njegovi birači. Zanimljivo, kroz nekontrolisan slučaj jednog od Vučićevih najjačih alata vladavine (KZM), može otpočeti i njegov kraj.

 

Opoziciono opredeljeni i opozicioni orijentisani, ali neopredeljeni birači 

Sve što je tada rečeno i što se do sada dešavalo, može samo dodatno da ulije energiju opoziciono opredeljenim biračima da se više aktiviraju, da ulože više vremena i truda u periodu koji sledi kako bi se stvari u političkom životu izmenile. Vanredno stanje, način njegovog uvođenja, ograničenje slobode kretanja, način komunikacije sa građanima, optuživanje građana da su najveći krivci, a posebno to „šegačenje“ krajem februara sa korona virusom može kod ovih birača da izazove veću želju da se na bilo koji način aktiviraju kako bi se promenila vlast.

Značajnija mobilizacija opoziciono orijentisanih birača je prvi korak ka uspostavljanju bilo kakvog balansa snage vlasti i opozicije. Iako su u prethodnom periodu glasali za opoziciju, stepen mobilizacije i aktivizma ovih grupa birača je kontinuirano opadao.

 

Apstinenti

Iako sam veliki podržavalac teze da u Srbiji postoji ogroman mit o apstinentima i o mogućnostima da ih opozicija apsorbuje (makar do sada), baš na ovu kategoriju birača čuvena konferencija za medije možda može značajno da utiče. Ona grupa apolitičnih građana, koje politika gotovo da uopšte ne zanima – sada je jednostavno prinuđena da razmišlja o politici. Oni koji nikad nisu gledali Vučićeve KZM – za ovu čuvenu sigurno znaju. A znaju i šta se sve desilo u Srbiji i svetu samo 15 dana kasnije.

Neće oni postati politički aktivisti, nosioci političkih aktivnosti, ali mnogi od njih mogu da postanu „anti-Vučić“ glasači. I to ne zbog kasnije reakcije države, ne zbog ekonomskih ili drugih posledica, već isključivo kao otpor na onu paradu od 26. februara i „najsmešnijeg virusa u istoriji koji postoji samo na Fejsbuku“.

Ti apolitični ljudi, koje ništa u vezi sa politikom ne zanima – znaju za te izjave, a znaju i za policijski čas, za zastoj u životima, za vanredno stanje i za strah koji su sigurno makar jednom osetili zbog svega oko korona virusa. Oni nisu imali politički stav, a neodgovorne poruke sa te konferencije za medije i posledice po njihove živote samo dve nedelje kasnije su vrlo verovatno mnogima pokazale da su stvari otišle dođavola i da su verovatno prvi put sami sebi rekli „Kakva je ovo vlast?“. Ove birače ne zanimaju Vučić, Krušik, raznorazne afere, diplome, ali kada vam neko kaže da je to najsmešniji virus uz grohot smeha, a onda se sve zatvori, skoro ceo svet stane, uplašite se za svoj život i živote drugih – onda se vidi neodgovornost i bahatost i onda vas odjednom zanima i to.

Kako je kolega Bursać u svom tekstu o apstinentima naveo – prema istraživanjima je čak 1/5 biračkog tela apolitična. Ne tvrdim  i ne smatram naravno da će svi oni postati opozicioni glasači (možda deo ode i potpuno kontra), posebno što se u analizi navodi da velika većina njih spada u najniže socijalne strukture, ali jedan deo sigurno može poći putem opozicionog birača isključivo zbog nekontrolisanih i šaljivih poruka sa konferencije 26. februara.

Među svesne apstinente ubrajaju se oni koji odbacuju politiku u celosti iako imaju znanja o njoj, a koje na izbore može izvesti samo antipolitika, i oni koji su bivši razočarani birači –  procenjuje se da ih je oko 10%. Smatram da početni pristup Aleksandra Vučića prema korona virusu i gotovo sigurno nekontrolisane izjave Nestorovića na toj KZM mogu zahvatiti i prvu kategoriju, ali pre svega deo ove druge grupe – razočaranih birača i prevesti ih u opozicione birače, bez preteranih političkih zahteva ka opozicionoj strani.

Ne mogu da kažem kome iz opozicije će prići ovi „novi birači“ osim da je sada na opozicionim akterima da ih „prigrabe“ sebi. Naravno da to i dalje nije dovoljno da se pobedi na neslobodnim i nefer izborima, ali se zato oni moraju dodatno politički mobilisati kroz bojkot i kroz opozicione partije i pokrete.  Broj anti-Vučić birača može porasti, a to jeste početak puta koji vodi ka njegovoj smeni.

Čuvajte se!

 

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *