Foto: iStock
“Mislim da nastavnici nisu dovoljno pripremljeni jer većina njih nije imala prilike da ranije radi išta slično, ali da uprkos tome uspevaju da urade sjajan posao”.
Usled epidemije COVID-19 trenutno su zatvorene sve obrazovne ustanove, a nastava bi trebalo da se odvija na daljinu putem programa koji se emituje na RTS-u i putem onlajn predavanja. Celokupna nastava za studente se sprovodi onlajn, što je stvorilo uslove za eksperimentisanje sa ovim vidom učenja, a brojni studenti različito ocenjuju dosadašnju nastavu.
Najveća promena se ipak dogodila za osnovce i srednjoškolce, a o različitim aspektima obrazovanja tokom vanrednog stanja razgovarali smo sa Nevenom Buđevac, psihologom i docentom na Učiteljskom fakultetu u Beogradu.
Talas: Kako ocenjujete da za sada teče nastava osnovaca i srednjoškolaca tokom epidemije COVID-19? Koliko su učitelji i nastavnici pripremljeni i da li vidite prostor za napredovanje ovde?
Nevena Buđevac: Ja sam, poput mnogih, pozitivno iznenađena time kako se nastava odvija. Tu mislim jednako na ono što se emituje preko RTS-a i na ono što se svakodnevno dešava u razmenama između učenika i njihovih učitelja i nastavnika, kada razmenjuju objašnjenja, zadatke itd. Iako se u javnosti često (opravdano) čuju negativne ocene našeg obrazovnog sistema, u ovoj situaciji se vidi da on i te kako ima kvalitetne ljude u učionicama – nastavnike koji su posvećeni i spremni da ulože ogroman trud i vreme kako bi radili sa decom, čak i u situaciji koja od njih traži da u potpunosti izađu iz svog uobičajenog konteksta učionice i posredstvom tehnologije, koja je mnogim nastavnicima potpuno nova, učine sve što mogu da održe kontinuitet nastave.
Dakle, mislim da nastavnici nisu dovoljno pripremljeni jer većina njih nije imala prilike da ranije radi išta slično, ali da uprkos tome uspevaju da urade sjajan posao. Prostora za napredovanje ima i ova iznenadna situacija, koja ih je zaista „bacila u vatru“, jeste prostor za učenje i napredovanje, jednako za nastavnike i za učenike. Konkretno, mislim da će nastavnici biti sve veštiji u korišćenju tehnologija za učenje na daljinu.
Pored toga, ono gde vidim prostor za unapređivanje jeste međusobna koordinacija nastavnika, jer iz brojnih komentara čujem da su deca prilično opterećena velikim brojem zadataka i da po ceo dan provode radeći sve te zadatke, što deluje preterano. Na kraju krajeva, koliko god bilo sjajno što se nastava odvija u ovim uslovima, njen važan cilj jeste da deci pomogne u tome da tokom ovog perioda održe kontinuitet u svojim uobičajenim obavezama, da im olakša da prođu kroz ovaj težak period time što će ih okupirati i pružiti im priliku da budu u kontaktu sa svojim nastavnicima. Usput, dobro je i da nešto nauče, ali to zaista nije najvažnije, iako primarna uloga škole uobičajeno jeste obrazovna i njen fokus je na usvajanju znanja. U ovom kontekstu, međutim, mislim da usvajanje znanja nije primarno. I s tim u vezi, verujem da će ova situacija, koja nam svima omogućava da kao kroz lupu posmatramo svoj život, svoje izbore, okolnosti u kojima živimo, jer sve pojačava i izoštrava, omogućiti i prosvetnim radnicima da možda jasnije sagledaju neke aspekte svog posla koje u uobičajenim okolnostima možda nisu na taj način posmatrali, što je još jedan mogući pravac za napredovanje.
Šta mislite da su najveće mane, a šta najveće prednosti ovakvog tipa učenja?
Što se tiče prednosti, na prvom mestu, ovakav način učenja je učenicima nov i zanimljiv. U to nema sumnje. Uz to – digitalni prostor je njihov prostor, njihovo prirodno okruženje u kom oni imaju samopouzdanja i dobro se osećaju. Takođe, ova situacija otvara mogućnost da učenici konačno nauče kako da koriste tehnologije za učenje. Neretko se čuje u javnosti kako deca koriste računare i telefone isključivo za igrice i društvene mreže, a ne i za učenje, ali se previđa da su te tehnologije nedovoljno korišćene u obrazovnom sistemu i da oni nisu naučeni da ih koriste u te svrhe. Recimo, neki nastavnici im za domaći daju da na internetu pronađu nešto, a onda se žale da oni to ne rade kvalitetno – na primer, da ne umeju da odaberu pouzdane izvore informacija na internetu, ali tu se previđa da to što oni umeju da u pretraživač unesu ključni pojam ne znači da su digitalno pismeni. Mi imamo i podatke iz istraživanja koji pokazuju da naši učenici nisu dovoljno digitalno pismeni. U tom smislu je korisno što se sada ove tehnologije koriste za učenje. Iako nikome nije lako trenutno, jer su i nastavnici i učenici bez prethodne pripreme došli u situaciju da koriste tehnologije na nov način, mislim da je ova situacija takođe i prilika da unaprede svoju digitalnu pismenost.
U najveće mane ubrojila bih to što učenicima nedostaje živa interakcija – i sa nastavnicima i sa drugim učenicima. Na ovaj način nema mogućnosti da se zadovolje socijalne i emotivne potrebe koje se u redovnim okolnostima zadovoljavaju u školi – kroz kontakt sa vršnjacima, ali i sa nastavnicima. Takođe, nema dovoljno mogućnosti za prilagođavanje sadržaja individualnim karakteristikama učenika. Svi učenici prate isti sadržaj prezentovan na RTS-u. I ovo uopšte nije mali problem, imajući u vidu raznovrsnost i nivoa znanja i drugih karakteristika učenika od značaja za njihovo praćenje nastave i postignuće. Verujem da se ovo može delimično nadomestiti kroz individualnu interakciju nastavnika i učenika, ali je pitanje u kojoj meri se to događa.
Neretko se čuje u javnosti kako deca koriste računare i telefone isključivo za igrice i društvene mreže, a ne i za učenje, ali se previđa da su te tehnologije nedovoljno korišćene u obrazovnom sistemu i da oni nisu naučeni da ih koriste u te svrhe.
Dalje, ovako su veoma sužene mogućnosti za razvijanje različitih veština koje škola treba i može da razvija u uobičajenim okolnostima, poput saradnje među učenicima, veština diskutovanja itd. Ovo nije generalno mana učenja na daljinu, ali jeste nešto što se kod nas trenutno ne uzima u obzir. Nažalost, ove se veštine ni u redovnim uslovima ne razvijaju u dovoljnoj meri, a sada su potpuno izostavljene. I naravno – nemaju svi uslove da prate onlajn nastavu, što je ogroman problem za decu koja su i inače uskraćena, jer po pravilu pripadaju marginalizovanim grupama i pod najvećim su rizikom da ostanu izvan obrazovnog sistema pre vremena i da od njega najmanje dobiju. Sada su ova deca u potpunosti prepuštena sama sebi. A ne smemo da zaboravimo da svaka kriza najviše pogađa najugroženije. Deca koja inače imaju dobre uslove za obrazovanje će najmanje štete pretrpeti od toga što se škola ne odvija na uobičajen način, jer imaju najveći „obrazovni kapital“ i okruženje bogato kapacitetom da najlakše amortizuje negativne efekte ove situacije. Ona druga deca, bez takve podrške, moraju da budu sistemski podržana, a ne zapostavljena, kao što su sada.
Da li mislite da postoje određene slabosti i vrline našeg obrazovnog sistema koje će u ovim okolnostima doći do izražaja?
Najveća vrlina našeg sistema jeste entuzijazam jednog dela nastavnika. Upravo je to ono što ovaj sistem održava. Naše obrazovanje već jako dugo funkcioniše uprkos, a ne zahvaljujući dobrom vođenju. U takvom sistemu entuzijazam i dovijanje pojedinaca postaje izuzetno važno. Taj entuzijazam ne može da nadomesti dobru strategiju obrazovanja i kvalitetno izgrađivanje sistema, ali jeste nešto što ovaj sistem održava. Naravno da među nastavnicima ima i nekvalitetnog kadra, ali oni koji taj posao, uprkos svemu, rade najbolje što mogu, jesu najveća vrlina koju sistem ima. Obrazovanje je oblast koja ne trpi stalne izmene strategije, kao ni nedostatak strategije. Naravno da je potrebno da se obrazovanje menja, ali problem je što svako ko dođe na čelo ministarstva prosvete prekida sve što je pre njega rađeno i kreće u nove „reforme“.
Nedavno je aktuelni ministar prosvete u jednoj izjavi rekao da reforme obrazovanja u Srbiji traju tek tri godine. Ima li zaista nekog u ovoj zemlji ko će se složiti sa ovom izjavom? I zamislite sad jedno dete koje krene u školu sa 7 godina, pa se školuje osam plus tri ili četiri godine, pre nego što eventualno ode na univerzitet. Koliko puta se ključne odluke u vezi njegovog obrazovanja, očekivanja od njega, uslova koja treba da ispuni, promene za tih jedanaest-dvanaest godina? Taj nedostatak kontinuiteta je ogroman problem. Uprkos tome, međutim, jedan deo nastavnika uspeva da očuva nastavu. I u ovoj situaciji to dolazi do izražaja – ta njihova spremnost da i u potpuno novim i za njih teškim uslovima učine sve da se nastava odvija. A upravo ta vrlina, taj sjajan odziv nastavnika, uspeva da delimično nadomesti jednu od ozbiljnih slabosti našeg obrazovanja koja postaje posebno relevantna u ovim okolnostima – nedovoljnu digitalnu pismenost i nastavnika i učenika.
Naše obrazovanje već jako dugo funkcioniše uprkos, a ne zahvaljujući dobrom vođenju.
Druga velika slabost našeg obrazovanja jeste što ne učimo učenike kako da uče. Od trenutka kada dete krene u školu od njega se očekuje da uči, a da mu najčešće niko nije objasnio šta to zapravo znači i koje strategije učenja postoje. Samoregulisano učenje, odnosno kapacitet da voljno upravljamo sopstvenim učenjem, izuzetno je važno iz ugla značaja celoživotnog učenja, mnogo važnije od izolovanih činjenica kojima zasipamo naše učenike. U ovoj situaciji to posebno dolazi do izražaja, jer su učenici u još većoj meri osuđeni na to da se oslanjaju na te svoje, potpuno intuitivne i nedovoljno osvešćene i razvijene strategije uspešnog učenja. I još jedna slabost našeg sistema, koju sam upravo pomenula, jeste opterećenost gradiva činjeničnim znanjima. Mislim da će sada, sa sažimanjem nastave i pažljivim odabirom onih delova gradiva koji su važniji, to takođe doći do izražaja.
S obzirom na to da trenutno većina roditelja takođe provodi više vremena kod kuće, neminovno je da će biti više uključeni u obrazovanje svoje dece. Da li imate neke savete i preporuke za njih?
To što su kod kuće ne znači da će neminovno biti više uključeni u obrazovanje dece, niti da će biti uključeni na odgovarajući način. Jedan deo roditelja je svakako uključen i pruža deci ono što zovemo – obrazovna podrška roditelja, i to rade nezavisno od toga da li su fizički prisutni kada dete sluša nastavu ili radi zadatke, dok drugi roditelji nisu uključeni.
Ali hajde prvo da kažemo šta smatramo odgovarajućom ulogom roditelja u obrazovanju, a šta ne, da bude svima jasno o čemu govorimo. Roditelji imaju važnu ulogu u tome da decu pripreme za ono što ih čeka u školi, prenoseći na njih odgovarajuće stavove o obrazovanju i o važnosti obrazovanja, potom izgrađuju kod njih odgovarajuće radne navike tokom predškolskog perioda, podržavaju ih u aktivnostima kada je deci to potrebno (objasne im ako nešto ne razumeju, deluju umirujuće kada su deca frustrirana usled toga što su preoterećena ili im je nešto teško, osećaju da su neuspešna itd). Kada dete krene u školu, od roditelja se ne očekuje da na sebe preuzimaju detetove obaveze (recimo, pakuju mu torbu za školu, rade deo zadataka, sede sa njim dok uči i radi domaći, bez prestanka ga podsećaju na to šta ima od obaveza i sl.), jer onda dete neće razviti odgovornost za svoje obaveze, već će to prepustiti roditelju. U ovoj situaciji roditelji bi trebalo da postupaju na sličan način kao i inače, s tim da će, u zavisnosti od karakteristika samog deteta, možda potreba za nekim vidovima roditeljske podrške biti naglašenija. Dakle, nekoj deci će možda biti potrebno da im roditelji objasne nešto što bi inače sami savladali da su u školi, nekoj deci će trebati da im roditelji pomognu sa strukturisanjem dana i raspoređivanjem obaveza (jer sada, kada nema standardne strukture dana u kojoj je dete deo dana u školu, gde ima jasno izdeljene aktivnosti po časovima, a onda deo dana kada treba da uradi domaći zadatak može da se desi da mlađa deca ne uspevaju da rasporede obaveze sama), dok će neka deca biti pojačano nervozna (kako zbog cele situacije, tako i zbog toga što im nedostaju drugari, ne prija im ovakav način rada, teže se prilagođavaju promenama i sl).
U tom smislu su najvažnije sve stvari: da se roditelji uzdrže od toga da, pod teretom ove situacije, preuzimaju na sebe ono što nije njihova odgovornost, kao i da pažljivo osluškuju potrebe dece, koje mogu biti različite od uobičajenih, kada deca idu redovno u školu, te da odgovore na njih.
Vi predajete na Učiteljskom fakultetu – kako ocenjujete da protiče onlajn nastava za studente? Da li mislite da postoje određeni studenti kojima ovakav vid nastave više odgovara?
Rekla bih da se onlajn nastava za studente na našem fakultetu odvija zadovoljavajuće. Ne znam kako je na drugim fakultetima, osim što sam čula izjavu rektorke da su svi fakulteti uspeli da uspostave onlajn nastavu. Kod nas na fakultetu neki nastavnici drže predavanja uz onlajn prisustvo studenata, neki snimaju čas pa studentima daju snimak, neki pripremaju materijale za čitanje i učenje, a svi smo dostupni za onlajn konsultacije, koje su važan deo nastave na univerzitetu. I za nastavnike na univerzitetu ovo je sve novo, slično kao i za nastavnike u školama. U tom smislu, svi se navikavamo i prilagođavamo. I za studente je podjednako novo. Neki studenti kažu da sada imaju više vremena za fakultetske obaveze i da im to odgovara. I verujem da, poput onoga što sam već rekla za školu – i na unverzitetu ova situacija podrazumeva izvesno sažimanje gradiva i fokusiranje na ono što je najvažnije.
Kad je reč o Učiteljskom fakultetu, kao i o nekim dugim fakultetima, postoje specifičnosti nastave usled kojih ona ne može u potpunosti da se realizuje u ovim uslovima. Na nekim fakultetima su to laboratorijske vežbe, kod nas je to rad u vrtićima i školama vežbaonicama – naši studenti uče metodiku nastave i rada sa decom tako što drže časove u školi (odnosno aktivnosti u vrtiću) i posmatraju one koje drže drugi studenti. To je sada neizvodljivo. Takođe, profesionalna praksa, koja podrazumeva da student mesec dana, pod mentorstvom učitelja ili vaspitača radi sa decom, takođe ne može da se obavlja u ovim uslovima.
S obzirom na to da trenutno prolazimo kroz veliku zdravstvenu krizu čiji je ishod neizvestan, roditelji se nalaze i pred dilemom kako da objasne novonastalu situaciji deci. Šta mislite da je najbolji pristup roditelja u ovom slučaju – koliko informacija da pruže deci i na koji način da ih predstave?
To najviše zavisi od uzrasta dece, odnosno njihovih mogućnosti razumevanja i doživljavanja situacije. Ono što je ključno jeste da roditelji ne zanemare to da deci treba objasniti šta se događa, jer nije dovoljno samo da ih zaštite od mogućnosti da dobiju infekciju. Život se svima dramatično promenio ovih dana, pa tako i deci. Ukoliko im se situacija ne objasni (ili se ne objasni na odgovarajući način), to za decu može biti prilično uznemirujuće. Zato je važno da se roditelji (čija deca su recimo starija od 2 godine) potrude da im na najjednostavniji način i bez nepotrebnih detalja objasne da neko vreme neće moći da rade sve ono što obično rade (da idu u vrtić, u park i sl), ali da će umesto toga naći nove načine da provedu vreme zajedno i da im bude lepo.
Ono što je ključno jeste da roditelji ne zanemare to da deci treba objasniti šta se događa, jer nije dovoljno samo da ih zaštite od mogućnosti da dobiju infekciju.
Ja sam svom sinu, koji je baš tokom ovog vanrednog stanja napunio 3 godine, rekla da se pojavila nova bolest i da zbog toga sada ne može da ide u vrtić, da su parkovi zatvoreni, kao i većina prodavnica i da svi ljudi sada provode vreme kod svojih kuća. Takođe je važno da se deci objasni kako treba da se ponašaju kada izlaze iz kuće, u smislu da ne treba da dodiruju gelendere, kvake i vrata i sl. Ja bih preporučila da se na svako dečije pitanje u vezi virusa odgovori, da se deca ne ostavljaju bez odgovora, jer njihova pitanja odražavaju njihova razmišljanja i emocije u vezi sa situacijom. Od roditelja školske dece čujem da su neka deca veoma uplašena i preokupirana strahom da će neko njima blizak da se razboli i umre. To su očekivani strahovi u ovoj situaciji, ali je važno da se roditelji time bave – da deluju umirujuće u tim situacijama i da ne izbegavaju razgovor, jer će time samo dodatno pojačati strahove. Generalno je dobro razgovarati sa decom, kao i u svim drugim situacijama, što direktnije, iskrenije i jednostavnije.
Neka deca nisu toliko uplašena, ali jesu zbunjena i pitaju se: ali zašto ne mogu u vrtić kad nisam ja bolestan; zašto ne možemo napolje; zašto ne mogu da se igram sa svojim drugom sa kojim se stalno igram; kada će da prođe ta bolest itd. Dakle, na svako pitanje odgovoriti i naći dobru meru između odgovaranja na pitanja i davanja suvišnih detalja koje deca određenog uzrasta teško mogu da razumeju i koji bi ih samo dodatno uznemiravali. Sva deca, kog god da su uzrasta, imaju u iskustvu da su nekada bili prehlađeni i u razgovoru sa mlađom decom je korisno oslanjati se na to njihovo iskustvo.