Korona virus – Države rešavaju probleme koje su same napravile
Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: iStock

Policijski časovi, masovna zatvaranja javnih mesta, ograničenja kretanja i slične pojave su u stvari jedna vrsta signala da je sve drugo zakazalo. A posao države je bio da ne zakaže.

 

U borbi za sputavanje epidemije korona virusa, često se postavlja pitanje koja je adekvatna uloga države u ovom rešenju. Jedan deo ljudi zaključuje da je obuzdavanje epidemije gotovo nemoguće bez aktivne uloge države, dok će drugi reći da je uloga države u mnogim slučajevima preterana, te da obuzdavanje pandemije, kao što dokazuju primeri iz Južne Koreje i Tajvana i nekih drugih država, ne zahteva veliko ograničavanje sloboda i veliku državnu intervenciju.

U ovom tekstu zastupan tezu da intervencija države nije ključna koliko se često misli, i da u analizi prave uloge države moramo biti oprezni. Stvari su kompleksnije nego što se često misli u ovom burnom periodu, a dosadašnji razvoj događaja ne daje mnogo osnova za veličanje uloge države.

 

Država je napravila problem, a zatim sebe predstavlja kao rešenje

Pre nego što krenemo da posmatramo državu kao rešenje ili deo rešenja, moramo videti u kolikoj meri je ona deo problema. Treba da napravimo taj korak nazad, i da stvari vidimo šire.

Iste one države od kojih se očekuje odlučna akcija i koje mnogi vide kao neizostavni deo rešenja pandemije, zapravo su prethodno postale deo problema.

Kada se pojavio novi korona virus, reakcije vlada širom sveta samo su u izuzetnim slučajevima bile usmerene na rešenje. Reakcije su najčešće bile na spektru između cenzure i potiskivanja značaja problema (Kina) do otvorenog podsmevanja problemu (prva reakcija Srbije). Između ova dva pola imali smo čitav spektar ignorisanja problema od strane državnih vrhova i birokratija – Italija, Španija, Sjedinjene Američke Države.

Problem je ignorisan negde nekoliko nedelja, a negde nekoliko meseci, uprkos svim podacima koji su bili dostupni. Države ili nisu stavile zdravlje građana kao prioritet ili su veoma loše procenile ozbiljnost situacije. Ove pauze od nekoliko nedelja do nekoliko meseci doprinele su znatno većem širenju virusa nego što bi bio slučaj da se pravovremeno reagovalo.

 

Ali to nije sve – tihi zločin države je veći

Pre nego što su države sveta propustile da pravovremeno reaguju, one su preuzele de facto monopol na rešenje.

Zdravstveni sistemi u većini država koje imaju problem ili su u potpunosti državni ili su detaljno regulisani od strane države. I na mestima gde je privatni sektor dominantan u pružanju usluga, kao što je to u SAD-u, razvoj vakcina, lekova, ali i mogućnost privatnih ustanova da šire svoje kapacitete, strogo su regulisani državnim regulacijama na više nivoa.

Jedan skandalozan primer su takozvani „Certificate of Need“ („sertifikat potrebe“) u SAD-u, gde privatne ustanove, da bi proširile kapacitete, moraju da državi prethodno dokažu da im je to potrebno. Ova pravila važe u 36 saveznih država, a prema nekim studijama, odgovorna su za manji broj bolnica na 100,000 stanovnika – za 48%, i manji broj kreveta u prosečnoj bolnici – za 12%. Na problematičnost ovih regulacija – u suštini centralnog planiranja zdravstva – upozoravao je i libertarijanski Cato Institute govoreći da će kapaciteti SAD-a da odgovori na pandemiju zbog njih biti smanjeni. U poslednje vreme, od kada je epidemija krenula da se širi po SAD-u, bar 14 država je suspendovalo ova dodatna pravila, ali moguće prekasno.

Mnoga striktna pravila na raznim nivoima, za koja se više od pola veka smatralo da su logična jer „država mora da uredi sistem“, danas se ukidaju baš zato da bi sistem bio efikasniji. Od testiranja vakcina, preko testiranja lekova, dozvola za proširenje kapaciteta, dozvola vezanih za telemedicinu, transport i slično, decenijama neupitne regulacije bivaju suspendovane kao rukom odnešene.

Od sredine XX veka države širom sveta uzimaju aktivnu ulogu u pružanju usluga zdravstvenog osiguranja, zdravstva i u regulaciji ovih oblasti i regulaciji medicinskih istraživanja. Tokom ovog perioda ustalilo se mišljenje da je gotovo sve što država na ovom polju radi opravdano. Ali pandemija je donela  hladan tuš – regulacije često sputavaju istraživanja i poboljšanja usluge, a države se pokazuju kao nespretni menadžeri jer čak i najbogatije među njima sada nisu shvatile razmere problema na vreme i moraju da se dovijaju kako da nabave potrebnu opremu, ljudstvo i znanje.

Da li bi privatni sektor to bolje izveo sam – ne možemo da znamo, jer ta opcija nije bila dozvoljena. Ali znamo da većina stvari neophodnih za suzbijanje pandemije dolazi upravo od privatnog sektora (tehnologija, testovi, lekovi, vakcine, medicinska oprema) koji bi radio i brže da nije sputan. I znamo da se države definitivno ne snalaze najbolje.

 

Da li država ima ulogu u sputavanju pandemije?

Pre odgovora na ovo pitanje, potrebno je opet da se zaustavimo na kratko i osmotrimo stvari šire.

Ono što nas uči istorija, ali i političke nauke, jeste da države suštinski nisu pravljene da se bave zdravstvom ili pandemijama. Ovo je istorijski relativno nova pojava i vezana je uglavnom za poslednjih 70 do 100 godina civilizacije. Ljudi kao vrsta, kao i koncept države, postoje mnogo duže.

Prva stvar koja je kroz istoriju definisala državu (a i u političkoj teoriji se nalaze mišljenja u prilog ovoj tezi) je da je ona monopol sile. Kroz milenijume, koncept države je evoluirao od robovlasničkih despotija do liberalnih demokratija, ali je ostala činjenica da čak i najpitomije države danas pre svega predstavljaju monopole sile, a zatim sve drugo. To nije stvar naših želja i preferencija, već legat prošlosti, višemilenijumskog razvoja ovih sistema i načina na koji oni zaista funkcionišu. Jednostavno, neke stvari i navike se sporo menjaju i opstaju kroz vekove.

Monopol sile države generalno stavlja u poziciju da ne moraju previše da odgovaraju za svoje postupke, da se pravdaju ili da polažu račune. U povlašćenu poziciju. A povlašćeni znaju da se uleže, ulenje, i da budu manje oprezni prema određenim opasnostima.

Ovi monopoli sile su u XX veku krenuli da se aktivnije bave zdravstvom i tu delatnost nakalemili na svoju glavnu delatnost – obezbeđivanje granica od spoljnih neprijatelja i primenu pravila između svojih državljana. Tako smo dobili moderne socijaldemokratske države blagostanja koje se bave raznim stvarima, pa i zdravstvom. O efikasnosti takvog pristupa se diskutuje, ali to je tema za posebne rasprave.

Tekovina monopola sile i dalje je jedna od glavnih odlika država i ona prožima način njihovog rada u svim drugim poljima. I zato spore i neadekvatne reakcije države ne bi trebalo da nas previše iznenade. Država kao sistem istorijski nije pravljena da pravovremeno reaguje na pandemiju. Čak i uz dobre namere, država kao sistem će nailaziti na znatne prepreke efikasnoj reakciji – odluke donosi državni vrh koji ne razume problem, a često ga je možda sramota da prizna da problem postoji ili jednostavno ne želi da veruje da problem postoji pa traži izgovore za svoje nečinjenje. Ovo je pozadina slike koja se u svetu odvija pred našim očima.

Jedino što znamo da je kroz istoriju država radila efikasno je primena sile (bilo da je svrha dobra – odbrana od agresivnih neprijatelja i prekršilaca pravila, ili da je svrha loša – napad na druge ili pljačka). I jedini alat za koji možemo da smatramo da država u ovoj situaciji može efikasno da koristi je primena sile.

Ali isto kao što ne koristimo čekić da bismo popravili svaki kvar, tako i državna sila u pandemiji igra samo ograničenu ulogu. I čini se da je uglavnom korisna kada sve drugo zakaže. Policijski časovi, masovna zatvaranja javnih mesta, ograničenja kretanja i slične pojave su u stvari jedna vrsta signala da je sve drugo zakazalo. A posao države je bio da ne zakaže.

Države širom sveta izneverile su poverenje, doprinele problemu i sada moraju da se okrenu onome što znaju najbolje – primeni sile (a ponekad i vređanju sopstvenih građana i njihovom tretiranju kao ljudi koji ne znaju da postupaju u svom interesu i interesu ljudi oko sebe).

 

Da li je moglo drugačije? Koji su uspešni primeri zaustavljanja epidemije i koja je uloga države u tim primerima?

Još uvek je rano da se podvuče crta, ali ako uzmemo primere Tajvana, Južne Koreje, Singapura, Hong Konga ili Japana, vidimo da je potreba za državnom silom bila minimalna (na primer, većina ovih država / teritorija nije zatvarala javna mesta, barovi i restorani su ostali otvoreni, nije bilo policijskog časa, ljudi su mogli da šetaju gde žele i kad žele). Država se uglavnom ograničila na kontrolu granica i izolaciju i praćenje onih koji su već imali virus kako bi sprečila fizičko prenošenje na one koji ga nemaju.

Ključnu ulogu je igralo sve ostalo: tehnologija za testiranje ljudi na virus, veliki kapaciteti zdravstvenih sistema i odgovornost građana jednih prema drugima, do koje je došlo bez državnih naredbi, ograničenja i zabrana. Građani Južne Koreje bili su pušteni da se ponašaju odgovorno, a to su i većinom radili.

Preko 90% kapaciteta zdravstvenog sistema Južne Koreje je u privatnom vlasništvu. Testiranja su obezbeđivali uglavnom privatni kapaciteti, kao što će privatni proizvođači obezbediti i lekove, i eventualne buduće vakcine. Država samo treba da ih pusti da to urade. Korejski eksperti su i sami rekli da je jedna od osnova uspeha korejskog modela bila u tome što je država bila oslonjena na efikasni privatni sektor. Do uspeha se došlo ne „odlučnom akcijom države“ već sinergijom i saradnjom državnog bezbednosnog aparata i širokog spektra privatnih firmi, pojedinaca i organizacija u kriznoj situaciji. Svako je pušten da radi ono što zna najbolje.

A građani nisu smatrani prestupnicima i zatvarani u samoizolaciju, već se verovalo da će se ponašati odgovorno.

Ali nećemo mnogo čuti o primerima Koreje ili Hong Konga. Jer, koja će to država da plati međunarodnu propagandnu mašineriju da govori „Mi smo uradili minimum stvari, ali smo ih uradili pravovremeno“. Priče o pompeznim zatvaranjima, „odlučnim reakcijama državnog vrha“, slike vojnika na ulicama i aviona sa državnom pomoći, uvek će biti prijemčivije medijima od nekog skromnog službenika iz Koreje koji priča sa privatnim ambulantama i u tišini se fokusira na rešavanje problema dostupnim sredstvima. Armije građana koji se ponašaju odgovorno, koji pomažu jedni drugima, stotine i hiljade firmi koje razvijaju lekove, vakcine, opremu, lekari i preduzetnici, sve će to često dođi iza ovih prvih scena.

 

Koji je zaključak?

Preveliko oslanjanje na ulogu države u pandemiji je naivno. Uspesi koje sadašnje mere država širom sveta budu postigle ne smeju da zamaskiraju ključni neuspeh ovih država – njihovu razočaravajuću reakciju u kontekstu gde su monopol nad rešenjem prisvojile za sebe.

U slučaju većina država, svaki eventualni uspeh „odlučne akcije države“ dolazi uglavnom pošto je ista ta država napravila velike propuste o kojima ne želi da govori. Te propuste je uradila dok je držala gotovo sve poluge rešenja u svojim rukama. Države svoje greške najverovatnije neće priznati javno, ali već postoji jedan primer gde ih priznaju implicitno – ukidanje regulacija u SAD-u.

Jedina uloga države na koju bismo se mogli osloniti u pandemiji je njena upotreba sile. Ali ova uloga je ograničena. Ova uloga, istovremeno, ne sme značiti tretiranje svih građana kao prestupnika, već strogo obezbeđivanje izolacije zaraženih, te kažnjavanje onih koji dokazano stvaraju opasnost po druge. Primeri iz jugoistočne Azije dokazuju da je moguće u velikoj meri pomiriti slobodu kretanja i mnoge druge slobode sa efikasnijim odgovorom na pandemiju.

Ali to znači da te slobode morate da uvažavate i pre pandemije – jer samo tako ćete na vreme imati sve potrebne informacije, samo tako ćete imati jaku privredu koja može da plati istraživanja i opremu i znanje, samo tako ćete imati građanske organizacije koje pomažu ugroženima i samo tako će pojedinci sa inovativnim idejama moći da smisle još efikasnija rešenja za probleme sa kojima se društvo susreće.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *