“Upravo nasuprot ideji da nacionalna država može da te zaštiti, izazov sa kojim se suočavamo danas kristalno čisto govori o tome da ćemo u budućnosti ili da radimo zajedno ne obazirući se na granice među državama, ili smo dame i gospodo ugasili sveću. Onaj treptaj krila leptira na drugom kraju sveta, iz popularnih interpretacija teorije haosa u društvenim naukama, koji nam sad dolazi glave, bi trebalo tome da nas nauči.”
“Svi problemi čovečanstva proizlaze iz nesposobnosti čoveka da u miru sedi u sobi nasamo.”
– Blez Paskal, veliki francuski matematičar, fizičar, i filozof
“Šta da čini čovek u samoizolaciji pod vanrednim stanjem do da piše dnevnik?”
– Goran S. Milovanović, srpski psiholog i Data Scientist, dajući pogrešnu interpretaciju Paskalove misli u jeku pandemije koronavirusa COVID-19, A.D. 2020.
Korona u doba samoće
Nije sve crno. Sreća naša pa je virus koji nas je oterao u (racionalnu) samoizolaciju došao u trenutku kada smo najpripremljeniji:
“According to a 2018 national survey by Cigna, loneliness levels have reached an all-time high, with nearly half of 20,000 U.S. adults reporting they sometimes or always feel alone. Forty percent of survey participants also reported they sometimes or always feel that their relationships are not meaningful and that they feel isolated.” (izvor: American Psychological Association, May 2019) (“Prema nacionalnom istraživanju Cigna-e iz 2018. godine, nivoi usamljenosti su najviši za sva vremena, sa skoro polovinom od 20,000 odraslih u SAD koji prijavljuju da se ponekad ili uvek osećaju usamljenim. Četrdeset procenata ispitanika je takođe prijavilo da ponekad ili uvek osećaju da su njihovi odnosi sa drugima besmisleni i da se osećaju izolovano.” Napomena: prevod autora)
“Se dovessimo stare ai numeri, il nostro paese è ormai abitato da una popolazione di persone sole. 8,5 milioni sono infatti gli italiani che vivono da soli […], mentre più di una famiglia su tre […] è composta da una sola persona. Secondo l’ultimo Rapporto annuale Istat 2018, inoltre, circa 3 milioni di persone dichiarano di non avere una rete di amici […].” (izvor: Business Insider Italia) (“Ako ćemo po brojevima, naša zemlja je sada naseljena populacijom usamljenih ljudi. Osam i po miliona u njoj su Italijani koji žive sami, dok je više od jednog od tri domaćinstava sastavljeno od jedne jedine osobe. Štaviše, prema najnovijem godišnjem izveštaju Istat-a iz 2018, oko 3 miliona ljudi tvrdi da nemaju mrežu prijatelja […]” Napomena: prevod autora)
“Prema poslednjem popisu u Srbiji, od ukupnog broja domaćinstava samačkih je čak 22,3 odsto, odmah iza dvočlanih, kojih je 25,6 odsto. To je povećanje od 50.000 za samo jednu deceniju! Najviše „jednočlanih” domaćinstava, skoro petina, nalazi se u Beogradu, gde najmanje 150.000 osoba žive same.” (izvor: Politika, 04.07.2018)
Posle se ljudi iščuđavaju zašto je na ovu nesreću random građaninu Srbije problem da sedi kod kuće, ne radi ništa, sačuva time svoju i tuđe glave, te se ne susretne u svojoj zemlji sa strašnim slikama iz Italije i Španije. Toliko je ljubavi i dubokih odnosa među ljudima ovih dana da je zaista teško očekivati da će normalna osoba da istrpi mudri Paskalov savet! Da čoveku koji provodi čitav život na izvoru najbistrije reke zabraniš da iz nje pije vodu 24h, ja mislim da bi taj čovek rizikovao da ne jede narednih sedam dana, a ono ne bi li baš tog dana uzeo gutljaj sa izvora. Takva je ljudska priroda: slobodu ceni iznad svega, posebno kad se suoči sa njenim negativnim odredbama, dok za odgovornost nije čula – i zato je vizija liberalnog društva i dalje predaleka, a anarhizam u domenu naučne fantastike. Dobra strana za Srbiju i njene građane: pandemija nam je pokazala da i nismo toliko različiti od drugih koliko smo sebe ubeđivali da jesmo. Nasuprot, neodgovorni smo i raspojasani taman koliko i prosečan građanin ma koje druge zemlje na planeti.
Ne vredi, mora ta država. Argument koji sam u prethodna dva dana dva puta čuo, od dve pametne osobe, iznetog na dva različita načina, i od koga sam se oba puta uplašio više do od nekog respiratornog virusa, da prostite. Iako lično, uzevši u obzir moj zdravstveni karton (e.g. pukom srećom preživljena masovna plućna embolija 2018, prim.aut.), ne spadam u one koji bi u ovoj situaciji trebalo da šenluče.
Ratno je stanje
Ne mislim na izjavu dr Predraga Kona od pre neki dan u kojoj je situaciju uporedio sa ratnim stanjem. Pre svega, ne želim da propustim da mu odam priznanje za napore u komunikaciji sa javnošću koje ulaže, kao ni za to da predstavlja retku osobu u javnosti ovih dana čije reči i nastupi ulivaju poverenje i sigurnost. Ne bi bilo na mestu da njegovom imenu ne dodam i ime mog prijatelja dr Srđe Jankovića, iz Tiršove, čijoj se naučnoj objektivnosti, uzdržanosti, i sposobnosti za kritičku misao divim u vreme u kome svi, pod udarom mase polutačnih i nepreciznih informacija i nagađanja, rizikuju da skrenu s uma.
Na neki način, da, jeste ratno stanje. Ali ne mislim na to. Pokušaću da prenesem njegove reči što vernije mogu, po sećanju: “Gospodine, znate šta je problem, što je rat u toku. Globalisti protiv antiglobalista, u svakoj zemlji. Samo nije pucnjava, nema fronta, nije otvoren sukob. Oni čiji su interesi u otvaranju društva, rušenju granica između država, slobodnom protoku između različitih kultura, mešanju, i onih koji cene da će u toj igri da izvise, da neće biti konkurentni u takvoj utakmici, i koji zato misle da im se više isplati da se ističu u lokalnim granicama gde mogu da nešto znače.” Ovo su reči – parafrazirane, ali prilično precizno – toliko ljubaznog taksiste, sa maskom i rukavicama na sebi, koji me je prekjuče vratio kući sa periferije grada gde mi žive stari roditelji kojima sam pošao u nabavku i da ih vidim, na dva metra sa kućnog praga, žive i zdrave. Čovek me je svog sašio tom jednom izjavom kojom se nastavio na naše lakonsko ćaskanje o aktualnoj pandemiji koronavirusa, tokom kojeg smo se složili da će njene globalne psihološke, ekonomske, i političke posledice biti uistinu teže od zdravstvenih. Uvek sam govorio, hoćeš da razumeš kako stoje stvari: pričaj sa barmenom, kasirkom, mesarem, cvećarem, taksistom. Oni znaju i šta ljudi traže i koliko je para u džepu, dva suštinska faktora koji određuju bilo čiju funkciju korisnosti, bez čijeg razumevanja nema ni razumevanja ljudskog društva, pa samim tim ni racionalne politike.
“Ali nacionalne države će posle ovoga da izađu jače!“. To je druga izjava koja me je isekla u prethodnih 48h, ne računajući statističke izveštaje o broju zaraženih i umrlih koje, ruku na srce, kao Data Scientist, dobro podnosim – jer prosto razumem da su posledica prirodne, statističke nužnosti, a ne nečijeg slobodnog promišljanja. Od strane jedne od onih nestrpljivih osoba kojima logičke osnove racionalnosti ne možete da objasnite da se ubijete – јеr ih teorija zamara – ali koje imaju takav empirijski njuh da neposredno procene ljude i događaje da vas prosto nekim uvidima postide sve zajedno sa akademskom titulom koju ste napabirčili.
Dakle, da, veoma je moguće da će iz ovog haosa nacionalne države da izađu jače. Nacionalna država, ta najveća budalaština u istoriji političke misli koja nam je pala na pamet u tom prokletom XIX veku, koji još uvek odbija da i konačno crkne sa svojim nedotupavim nacionalno-romantičarskim sentimentom koji je (pogrešno!) vezao pitanje lične emancipacije građanina za tu nekakvu “naciju”, zaista može da profitira na jednostavnom rezonu tipa “E eto, kad je zagustilo, ko se preuzeo da vas zaštiti?“. Kao da je bilo nekog drugog koga smo iz poreza plaćali decenijama da bude sposoban da se pobrine za tako nešto? To bi bilo jedno slavno dopunsko opravdanje za davanje smisla životu beskonačnom broju birokrata, beskorisnih nastavnika posle čije nastave lično moram da korigujem poznavanje istorije moje dece, akademskih zvanja koja služe za ukras majkama da bi konačno na nešto u njihovim sinovima bile ponosne, mase policajaca i komunalaca koji bi udarili štraftu na prvi opaljeni metak na ulici, onog opštinskog službenika koji te između dva zalogaja bureka i čitanja dnevnog horoskopa šalje na šalter pored, i ne treba dalje da nabrajam. I kad postaviš jednostavno pitanje, ovaj, braćo, a zašto baš vi sedite na poziciji na kojoj sedite – u vašoj “nacionalnoj državi” – da može da ti se udeli jednostavan odgovor: pa brate, zbog Srbije. Ne znam šta to tačno znači, odnosno koliko je mojoj deci i meni bolje od tog tvog zalaganja za neku platu i zbog Srbije, ali da ti kažem nešto, roba ti se i ne prodaje baš najbolje na ovoj adresi.
Ako hoćete da pojednostavim: nacionalna država koju bih poštovao ne bi dozvolila trgovinu živom zmijom, šišmišem, ili pangolinom, na pijaci, na prvom mestu. Uz svo poštovanje i zahvalnost za napore koje je uložila jednom kad je stvar već otišla dođavola i uz konstataciju da je tad već bilo prilično kasno. O drugim aspektima efikasnosti i pripremljenosti nacionalnih država molim konsultovati Italiju i Španiju, da ne pominjem SAD kojima u koži ne bih bio sa razmerama epidemije sa kojom se suočavaju i uz predsednika sa najneodgovornijim izjavama koje sam skorije uspeo da čujem iz vrha svetske politike. Za nas i Ruse se ne brinem, nas bog čuva – i ako zvučim cinično, da znate namerno je…
Ta nacionalna država je kao ideja i projektovana samo za ratno stanje. Što veća drama, što veća opažena opasnost, realna ili izmišljena (a mahom izmišljena, što danas sa pandemijom nažalost nije slučaj), što veći strah i frka među građanima, njoj bolje – jer samo u takvim situacijama nema prilike da se njeni službenici, mahom dvolevoruki – oprostiće mi se na političkoj nekorektnosti – vide kao nesposobni i krajnje bespotrebni. Fuck that. Nećemo nacionalnu državu, hoćemo odgovornu porodicu čovečanstva koja se ne otima na crnom tržištu respiratora.
Upravo nasuprot ideji da nacionalna država može da te zaštiti, izazov sa kojim se suočavamo danas kristalno čisto govori o tome da ćemo u budućnosti ili da radimo zajedno ne obazirući se na granice među državama, ili smo dame i gospodo ugasili sveću. Onaj treptaj krila leptira na drugom kraju sveta, iz popularnih interpretacija teorije haosa u društvenim naukama (koju, nisam iznenađen, malo društvenih naučnika uopšte razume iznad nivoa jednostavnih ali pogrešnih analogija i prekomerne upotrebe reči “nelinearno”), koji nam sad dolazi glave, bi trebalo tome da nas nauči. U suprotnom, vidi, nacionalna država će da te zbrine. U vojničkom krevetu, na Sajmu, i što bi neki rekli: još da budeš i srećan ako završiš tamo. Alternativa je bolnica u Bergamu, tako da bolje se drži dnevne sobe.
Nacionalna država bez međunarodne kooperacije nikad nije ni imala puno smisla. U budućnosti, koja će doneti samo više izazova poput COVID-19, sasvim sam slobodan da ustvrdim da nam baš ništa sa predznakom “nacionalno” neće pomoći. Populizam bukti, pandemije i krize mu idu na ruku, ali dolazi toplije vreme garantujem vam: jer je sistem nacionalnih država na duge staze neodrživ.
Primavera, tempera, Sandro Botticelli (kasnih 1470-ih ili ranih 1480-ih), Galerija Uffizi, Firenca
Saveti psihologa
Dvadeset godina sam ja, dragi moji, posvetio najozbiljnijoj akademskoj studiji ljudske psihologije, da bih shvatio danas kako se moja struka, u najžešćoj frci koju ste mogli da zamislite, obraća javnosti preko medija sa savetima skoro o tome da se pije više čaja i limunade: gledajte filmove, čitajte knjige, uspostavite dnevnu rutinu, izduvajte se na terasi ako se osetite nervoznim pred ukućanima. Kao da to sve nije nešto što bi trebalo da radimo svaki dan. Nikad nije bilo lakše biti struka do danas, da vam kažem. Džaba ga bilo ako smo se za to školovali: počinjem da se pitam postoji li nešto dosadnije od saveta psihologa.
Hajde da probam da vam pomognem na jedan drugačiji način, pošto sam siguran da čaja piti više nećete, da su vas filmovi smorili, da vam nije ni do knjige, i da smo svi pod tenzijom, što je toliko prirodno i očekivano ljudsko stanje na ovu nesreću.
Sada većina nas ima pred sobom nekoliko nedelja (relativnog) mira: sad nema “nemam vremena“, “imam gomilu obaveza” i “kad ću ja da razmišljam o tome?“. Odgovorite sami sebi na pitanje šta je moja životna misija? Ne postavljajte sebi preniske ciljeve, one za koje ste sigurni da možete da ih ispunite sa malo ili nimalo ulaganja. Zapitajte se šta vas najviše pali, ako ste na to zaboravili, i proverite dokle ste dogurali u ostvarenju ciljeva koji iz toga slede, šta vas je ometalo, koje prepreke ste sami sebi postavili. Koja je vaša čežnja, šta je vaša glad, čemu želite da stremite? Sada, u nužnoj samoći, imate vremena da o tome razmišljate. Krize dolaze, na nivou društva, celog čovečanstva, pa i pojedinačnog ljudskog života: one nisu izuzetak, već fundamentalni, motivišući, neizbežan deo naših života. U vreme krize, možete da se sabijete pod ćebe, gledate filmove sa pola pažnje, i čekate da prođe; svaki preduzetan, aktivan, otvoren čovek će vam reći da je upravo kriza vreme u kome se promišljaju i svet, i ljudi, i ono u sebi, i razmatra šta se radi po njenom završetku, a od toga nas razdvajaju tek nedelje. Nije vreme da delate, ali jeste vreme da mislite i planirate.
Ta predebela knjiga na polici koju nikad nisi pročitao celu. Planina koju nisi popeo, koja je, kako se putuje do nje, da li je sigurno toliko skupo kao što ti se činilo? Zamisli da je sutra nema. Obala okeana. Kultura koju čezneš da upoznaš, treba da odeš. Ono što si nekome bitnom prećutao, a hteo da kažeš, bolje bi bilo, bolje bi te razumeo, manje patio, više voleo. Taj dečko ili devojka za kojim hoćeš da crkneš, šta si uradio? Eto vam prilike da promešate karte i razmislite na miru, duboko u sebi, ko ste, šta ste, i šta hoćete da postanete. Samoća je oduvek tome i služila; ova najnovija, ne vidim zašto bismo joj poklonili više pažnje, pored toga što nam je u biološkom, medicinskom smislu neophodna. Izdržite. Držite se.
* * *
Moje najdublje poštovanje ide svima onima koji danas ne mogu sebi da posvete vreme za misao i suočavanja o kojima ovde pišem. Hvala vam što ste borite za živote drugih.
*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.