Zašto (da) čitamo Pekićevo Besnilo?
Nikola Dobrijević

Profesor književnosti; predsednik CEKOS-a

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Ljiljana Pekić

U širem smislu karantin ilustruje položaj vrste. Položaj čoveka u svetu je karantinski.

U doba izolacije zbog korona virusa, posvećujemo više vremena čitanju, a veliki broj ljudi uhvatio se romana „Besnilo“ Borislava Pekića, upravo zbog evidentnih sličnosti koje postoje u romanu sa trenutnom situacijom. Zašto je to tako, koje su veze naše stvarnosti sa ovom fikcijom i koje to odgovore tražimo?

Trudiću se da ovaj tekst bude koristan i onima koji nisu i onima koji jesu čitali roman, a nadam se i onima koji o Pekićevom delu već mnogo znaju.

 

„Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu“

Svi su ovih dana brže bolje požurili da što pre okače na društvene mreže kako čitaju „Besnilo“ ili da podele neki citat iz romana. Staro sam gunđalo kada su u pitanju postavljanja citata bez čitanja ili istrgnutih iz konteksta, a naročito pisaca poput Borislava Pekića, jer stvari dobijaju potpun smisao tek kada ste pročitali prethodnih nekoliko stotina stranica kroz koje se ta misao gradila. Naročito je popularan ovih dana bio onaj odlomak: „Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije“ i tako dalje.

Zašto ovo pominjem? Svedoci smo da ovih dana informacije upijamo bez proveravanja i razmišljanja, pa tako na primer ovaj citat koji se pripisuje Pekiću možda nekom lepo zvuči, neko će se uhvatiti u koštac da potvrdi ili opovrgne ove ideje, ali bih ipak podsetio na to da ove reči, iako jesu iz Pekićevog romana, ipak nisu baš njegove, već reči jednog lika iz romana. A taj lik je masovni ubica iz Aušvica. Čisto da imate u vidu.

 

Sličnosti sa trenutnom situacijom

Dakle, ukoliko ste čitali ili planirate da pročitate ovih dana knjigu, uvidećete na primer da je virus u romanu stigao sa istoka u Evropu (italijanskim avionom!) i raširio se na Londonskom aerodromu Heathrow neverovatnom brzinom i doveo do uvođenja mera karantina kako bi se sprečilo njegovo dalje širenje. Naravno, mnogo je toga različitog, pa tako, na svu sreću, virus kojim smo mi okruženi daleko je od opasnosti i smrtnosti koju nosi virus besnila iz romana.

 

Kako se ponašaju ljudi u karantinu?

Nakon uvođenja karantina (u romanu), život vrlo brzo počinje da se odvija svakodnevnom rutinom: policajci ispituju slučajeve, piscu pišu knjige, špijuni se bave špijunažom i tako dalje.

Vanredno stanje, dakle, sada postaje redovno stanje. Tako na primer narednik Elias Elmer do samog kraja traga za ubicom nemačkog bankara, ne hajući što će svakako svi da umru. To se njega ne tiče, on radi svoj posao.

Ipak, vremenom počinju nervoze, pritisci i besnilo, pa tako u nekom momentu više ne znamo ko je stvarno besan, a ko samo prividno.

 

Kako se upravlja krizom? Politički kontekst

Interesantno je pratiti i upoređivati politički kontekst romana i naše stvarnosti. Svaka vlast, naravno, ima težnju da što više stvari kontroliše, a u ovakvim vanrednim situacijama, u neku ruku je i poželjno da nadležni drže kontrolu kako bi se sprečila panika, nered i haos.

Kako stvar dobija sve veću i veću dimenziju, tako će i mesto donošenja odluka da se menja: od nadležnih na aerodromu Heathrow na početku do direktne telefonske linije predsednika SAD-a i premijera Rusije na kraju.

Kako god bilo, niko od njih nije uspeo vladati situacijom iz jednog prostog razloga – nisu znali ništa o onome protiv čega su se borili – o virusu, da ne kažem – o nevidljivom neprijatelju.

To nepoznavanje dovešće do niza ishitrenih poteza, vanrednih mera i obračunavanja sa neprijateljima da bi u jednom trenutku nesretni major Hilary Lawford doneo Preki zakon protiv besnila koji se sastojao iz samo jednog člana – sva vlast na aerodromu od sada pripada lično njemu. Nakon toga će i sastavljati spisak zdravih (a neophodnih) počevši od sebe i pripadnika Aerodromske bezbednosti, ponekih naučnika, ali bez nekih lekara. Puca se u svakog ko je sumnjiv.

Bilo kako bilo, on neće spasiti aerodrom, a ni svet. Na svojoj poslednjoj konferenciji za novinare (skraćeno na savremeni srpski KZN), pred kamerama će skinuti svoju pseću korpu sa lica, ljude nazivati čoporom pasa i početi da zavija. (Pričamo i dalje o majoru Lawfordu.)

Nakon što se kamere ugase, umlatiće ga kundacima do smrti vlastiti ljudi-psi. U takvim trenucima, to nam može doneti samo još veću destabilizaciju. Narator (ove reči smete pripisati Pekiću) će reći o njemu: „Istina da je trebalo biti radikalan, svež, originalan. Bilo je to iskustvo kome ga je demokratija, i bez njegove volje, naučila. Izgleda, međutim, da je u tom načelu malko preterao.“

 

Ko će onda spasiti svet?

Nakon Lawfordove smrti, vlast preuzima naučnik – Frederick Lieberman. To je onaj isti ubica iz Aušvica koji Mengelea i Hitlera smatra najobičnijim diletantima, ali je istovremeno i onaj koga zovu Mesija i koji jedini i može da zaustavi širenje virusa. Zlo u romanu ima dvostruku prirodu, ali o tome, kao i o ovom fascinantnom liku, nekom drugom prilikom. Činjenica je da je on jedini koji može da pronađe serum jer je on i stvorio virus.

 

Zašto smo tu gde jesmo? Antropološki kontekst

Naša situacija nije (barem za sad) toliko krizna, pa možemo i da odvojimo vreme za čitanje i promišljanje, a naročito o onome: „zbog čega nas je sve ovo spopalo?“. Različiti samozvani mudraci su nam i kod ranijih nesreća objašnjavali da je to zbog toga „što su se ljudi ponašali tako i tako pa nam sad Bog/priroda vraća“. (Moj lični favorit je onaj argument iz 2014. godine da nam je „Bog poslao poplave zbog homoseksualizma“.)

Pekićev roman jeste antropološki, što znači da se on bavi sudbinom ljudske vrste: njenoj povesti, sadašnjošću i time kuda ona ide. Na mestu odakle čovek beži u kosmos (aerodrom), ubiće ga virus iz mikrokosmosa kojeg čovek ne može ni da vidi ni da ga razume. Vrlo jasna kritika ljudskog roda.

 

Zašto da čitamo Pekića?

Mi u našoj stvarnosti možemo da posmatramo stvari na dva nivoa: simboličkom i konkretnom. Na konkretnom nivou, razloge širenja korona virusa i načine kako da ga savladamo moramo tražiti racionalno i tako činiti i delovati, a na drugoj strani, niko nam ne brani da promišljamo (a u tome nam knjige mogu pomoći) o tome kako se ponašamo kao ljudska vrsta, od toga zašto zagađujemo prirodu, do toga zašto puštamo neuke da upravljaju, zašto smo društveno neodgovorni i zašto, pobogu, širimo dalje i bez provere informacije o kojima ne znamo ništa i citiramo knjige koje nismo čitali.

Možda nam čitanje i promišljanje neće pomoći da suzbijemo virus, ali će nam pomoći da se u budućnosti bolje nosimo sa sličnim problemima.

Možda ćemo onda zaista izaći iz ove situacije kao bolje i pametnije društvo, kao što neki kažu. Mada nešto ne verujem da je svet postao pametniji posle Crne smrti u 14. veku. Tada nisam živeo pa ne znam, ali jedan od junaka „Besnila“ možda nešto zna o tome. Pročitajte pa vidite.

 

Još nekoliko zanimljivih citata iz „Besnila“:

„Luke je kao u otkrovenju shvatio zašto je propala grčka civilizacija. Nikog više nije bilo da njome upravlja. Niko od Grka nije hteo da vlada i da se tako liši uživanja da po vlasti pljuje.“

„’Anestezirana’ svest priznaje jedino opasnosti koje nisu pred nosom. Jedino krize u Etiopiji, Iranu, Kongu, Maleziji. Čim se s njima suoči kod kuće, nastoji, po naopakom nagonu održanja, ne da ih savlada, nego da ih obezvredi.“

„U širem smislu karantin ilustruje položaj vrste. Položaj čoveka u svetu je karantinski. A bolest, ako je opasna, k v a s a c koji će iz ljudi izvući ono što su, ispod veštačke kore vaspitanja, ugledanja, interesa i lukavstva, oni stvarno.“

 

 

*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *