Ekonomski rat protiv korone – nedeljni pregled
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock 

Sa određenom dozom zakašnjenja, Vlada Srbije predstavila je mere za prevazilaženje problema u privredi koji su nastali kao posledica epidemije korona virusa. Ove mere kasne, ne samo zato što je njihovo predstavljanje prvobitno bilo najavljeno za nedelju da bi ipak bile predstavljene u utorak, već zato što su druge zemlje (Italija, Velika Britanija, Nemačka i SAD) već uveliko predstavile svoje mere za pomoć privredi.

Epidemiološka situacija u Srbiji zasigurno kasni za većinom ovih zemalja, ali nije bilo potrebe toliko čekati budući da smo već videli šta rade druge zemlje. Dodatno, da bi ove mere imale pravi uticaj, one moraju biti dovoljno unapred poznate da bi preduzetnici mogli da ih uračunaju u svoje poslovanje.

 

Ne izmišljamo toplu vodu

Mere Vlade nisu ništa novo – veoma liče na mere koje se već sprovode širom Evrope. To je zapravo i dobro, jer znači da postoji manja mogućnost da napravimo neke greške pokušavajući da osmislimo neke mere koje su jedinstvene i nikad ranije isprobane. Da podsetimo, ovaj skup ekonomskih mera obuhvata:

1) Poreske olakšice: moratorijum na poreze na zaradu i doprinose za zaposlene, te porez na dobit. Ova sredstva će se isplaćivati počev od naredne godine, bez kamate.

2) Direktne transfere preduzećima zarad očuvanja radnih mesta, u iznosu od 3 mesečne minimalne zarade (mikro i mala) ili pola minimalne zarade (velika preduzeća)

3) Kredite za likvidnost, preko komercijalnih banaka i Fonda za razvoj

4) Isplate pomoći u iznosu od 100 evra svim punoletnim građanima.

 

Šta je dobro?

Dobra stvar je što su mere usmerene na kratkoročne probleme likvidnosti u privredi i održanje zaposlenosti, usled smanjenja ili potpunog prestanka prometa. U ovakvoj situaciji, mnoga preduzeća prinuđena su da otpuštaju radnike ili da se zatvaraju. Za ovo su najvažnije mere moratorijum na poreze na zaradu i doprinose za radnike tokom trajanja vanrednog stanja, kao i isplata pomoći preduzećima u iznosu minimalne zarade (preduzetnici, mala i srednja preduzeća) i polovine minimalne zarade (velika preduzeća). Ovime praktično preduzeća više nemaju troškove angažovanja radnika, pošto ih na sebe preuzima država, što bi trebalo da spreči otpuštanja.

Dobra stvar je i to što su značajnije mere koje se odnose na sektor mikro, malih i srednjih preduzeća jer ona nailaze na mnogo veće prepreke u pristupu kapitalu. Banke su zbog visokog rizika poslovanja često nespremne da ih kreditiraju, pa ova preduzeća i inače često imaju problem sa likvidnošću. Učešće troškova rada kod njih čini veći deo ukupnih troškova poslovanja, što znači da će se njihove rezerve brzo iscrpeti usled trenutne privredne situacije, pa je ovakva pomoć njima potrebnija nego velikim preduzećima.

 

Šta je loše?

Program pomoći je previše širok. On posmatra sve privredne grane jednako – iako one nisu podjednako pogođene situacijom na tržištu. Grane kao što su turizam, hotelijerstvo, ugostiteljstvo i lične usluge su u potpunosti stale, kao i deo prehrambene i prerađivačke industrije. Ali druge grane se nisu susrele sa ovolikim problemima. Kako pomoć nije usmerena već ide svima podjednako, ona sada završava i tamo gde nije potrebna, a sa druge strane nije dovoljna na nekim drugim mestima. Da su mere usmerene ka onim privrednim granama koje su više pogođene, program mera bi mogao da ima više rezultata, a niže troškove.

Druga loša mera jeste podela novca svima. Iako 100 evra deluje malo, ukupna namenjena suma za ovu meru je gotovo 600 miliona evra, što je preko 10% ukupne vrednosti paketa mera. Sa ekonomskog aspekta, ova sredstva neće imati značajan uticaj na privredna kretanja jer će se njihov veliki deo preliti na uvoz (pa će i ekonomski rast nastao povećanjem potrošnje da „ode“ u inostranstvo) kao što je to već bio slučaj sa programima povećanja agregatne tražnje tokom i nakon krize 2009. preko visokih penzija i plata u javnom sektoru. Sa socijalnog aspekta, stanje je još gore, imajući u vidu da će značajan deo sredstava da ode onima kojima ta pomoć nije potrebna. Kao pomoć i podrška dohotku treba da služi opšti sistem socijalne zaštite da bi sredstva zaista otišla tamo gde su potrebna, inače je to bacanje novca. Ako nam socijalni sistem nije dobar, pa neće pomoći ljudima koji zapadnu u probleme usled izbijanja ove epidemije, onda je to razlog da reformišemo socijanli sistem, a ne da se novac deli i kome treba i kome ne treba.

Treći loš aspekt je kašnjenje isplate obećanih sredstava. Prema rečima ministra finansija, isplata sredstava preduzećima počeće u maju. Do tada preduzeća treba da isplate plate još za mart i april. Sa ovim programom bi stoga trebalo krenuti ranije, već u aprilu. Takođe nije jasno na koji period se odnose mere moratorijuma plaćanja poreza i doprinosa za zaposlene – da li na ceo mesec mart, od trenutka uvođenja vanrednog stanja, ili od kada ova odluka bude bila usvojena.

Ovu nedoumicu potrebno je što pre otkloniti, budući da mnogi preduzetnici nisu sigurni da li treba da plaćaju poreze i doprinose: rok za njihov plaćanje za mart jeste 15.04, ali veliki deo poslodavaca ga uplaćuje zajedno sa neto platom radnika početkom meseca.

 

Brine izvedba mera

Fond za razvoj praktično od svog osnivanja za vreme Miloševićevog režima predstavlja crnu rupu. O zloupotrebama u njegovom poslovanju svedoči i poseban izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije iz 2014. godine koji se bavio postojećim zloupotrebama i trgovinom političkim uticajem, budući da su sredstva odlazila politički podobnim tajkunima bez adekvatnog kolaterala, pa veliki deo ovih kredita nije bio ni vraćan.

Vrlo je verovatno da se stanje u međuvremenu nije znatno promenilo nabolje. Zato je dobro što je planirano da većina sredstava za program kreditiranja privrede ide preko komercijalnih banaka: znanja i iskustvo u odabiru klijenata smanjuju rizik da preuzeti krediti neće biti vraćeni. Sa druge strane, ne znamo detaljno kako ovaj program treba da izgleda: da li će država dati ova sredstva direktno bankama ili će ona biti deo neke šeme garancija, pa to ostaje da vidimo.

 

Kako ćemo ovo sve platiti?

Vrednost ukupnog predloga mera država je ocenila na 5,1 milijardi evra ili oko 11% BDP-a. Ovo je u skladu sa veličinom programa pomoći privredi u SAD ili Nemačkoj. Ali se postavlja jako važno pitanje kako ćemo sve ovo platiti. To je jasno – velikim zaduživanjem.

Država će morati nekako da pronađe ovaj novac emisijom hartija od vrednosti i rastom javnog duga: državni deficit ove godine mogao bi biti čak rekordnih 9% BDP-a što je nezapamćeno još od raspada zemlje 1990-ih. Javni dug će porasti sa sadašnjih 50-53% BDP-a (javni dug iznos malo preko 24 milijarde evra, što daje različite nivoe javnog duga imajući u vidu tri postojeće metodologije njegovog obračuna koje se kod nas koriste) na preko 60% (ili oko 29 milijardi evra), te će se samo u jednoj godini opasno približiti nivou pre fiskalne konsolidacije. U najboljem slučaju, ovo će biti samo na kratak rok, pošto će znatan deo namenjenih sredstava da se vrati: moratorijum poreskih davanja za zaposlene ne znači njihov oprost, već kasniju otplatu na rate tokom naredne godine bez kamate.

Slično je i sa šemom za kreditiranje preko banaka: kako preduzeća budu vraćala kredite, tako će se ova sredstva oslobađati. Time će dugotrajan rast javnog duga zapravo biti mnogo manji nego što to izgleda na prvi pogled. Naravno pod uslovom da privredna situacija u zemlji ponovo dođe u normalu. Samo program od 100 evra punoletnim stanovnicima i davanja plata zaposlenima znači trajan rast javnog duga.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *