Foto: iStock
U Srbiju je juče stigao avion sa medicinskom opremom iz Kine, što su mnogi pozdravili kao još jedan dokaz solidarnosti koju je Kina pokazala u trenutku kada se veliki broj država bori sa pandemijom korona virusa. Italija je evropska zemlja koja je najpogođenija korona virusom, a i njima u spašavanju života obolelih pomažu kineske vlasti – 25. marta u Italiju je došla grupa medicinskih stručnjaka iz Kine sa preko 30 tona neophodne opreme.
Kineske vlasti trenutno rade na stvaranju imidža Kine kao sile koja je uspela da izbori sa korona virusom koji je u decembru nastao u Vuhanu, iako postoje brojni kritičari koji ukazuju na to da je spora reakcija Kine i ućutkavanje disidenata delom razlog za širenje virusa. Ukoliko Kineska komunistička partija bude uspešna u borbi za mišljenje svetske javnosti, to će potencijalno imati velike posledice za pozicioniranje Kine u međunarodnim odnosima nakon što se pandemija završi. Takođe, pozitivna slika “efikasnog” odgovora nadležnih dugoročno može da promeni način na koji posmatramo i ocenjujemo autoritarne režime i njihove sposobnosti.
Aktivna kampanja širenja dezinformacija
Nakon virtuelnog sastanka predstavnika zemalja grupe G7, šef američke diplomatije Majk Pompeo izjavio je da Komunistička partija Kine predstavlja “veliku pretnju po naše zdravlje i naš način života, kao što je to epidemija jasno pokazala”, kao i da kineske vlasti sprovode kampanju dezinformisanja.
Iako je odnos Sjedinjenih Amerčkih Država i Kine bio turbulentan i pre pandemije COVID-19, istraživanje američke medijske organizacije ProRepublica pokazuje da postoje dokazi o širenju dezinformacija iz Kine. ProRepublica je prvenstveno analizirala društvenu mrežu Tviter, a prema njihovim nalazima postoji preko 10.000 lažnih profila na Tviteru koji su deo koordinisane kampanje i mogu se povezati sa kineskim državnim vrhom. Na ovim profilima su prvenstveno deljene kritike demonstranata u Hongkongu, a krajem januara počeli su da tvituju o epidemiji korona virusa, najčešće o brzoj i efikasnoj reakciji nadležnih u Kini. Ovu kampanju ipak ne treba posmatrati kao centralizovan napor vlasti, već kao lokalnu i decentralizovanu kampanju u kojoj su uglavnom angažovane privatne PR agencije zadužene za širenje državne propagande. ProRepublica navodi i da je nekoliko kineskih tviteraša koji žive u zapadnim zemljama nedavno dobilo ponude da u zamenu za novac podele snimke i informacije o uspešnoj borbi protiv korona virusa u Vuhanu.
Pored anonimnih naloga na Tviteru, kineske vlasti u propagandnoj ofanzivi koriste i profile kineskih zvaničnika, što možemo videti u tome što sve više kineskih diplomata i zvaničnika ima profile na ovoj mreži. Državni kineski mediji, kao što su Global Times i People’s Daily, kao i državni zvaničnici, u januaru su na društvenim mrežama delili slike nove bolnice u Vuhanu koja je izgrađena za rekordno vreme. U pitanju je ipak bila lažna vest jer je “bolnica” zapravo bila stambena zgrada koja se nalazi u drugoj kineskoj provinciji.
Žao Lidžang, jedan od zvaničnika u Ministarstvu spoljnih poslova Kine, na svom Tviter profilu podelio je video Roberta Redfilda, direktora američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, u kojem on navodi da postoji šansa da su neke od smrti usled sezonskog gripa u SAD zapravo bile posledica virusa COVID-19. Ovaj video je iskorišćen kao dokaz u prilog teoriji da je virus zapravo nastao u Sjedinjenim Američkim Država, za šta trenutno ne postoje dokazi. Isti zvaničnik je kasnije tvitovao da je “nemoralno i neodgovorno” govoriti da je virus COVID-19 nastao u Kini. Kineski ambasador u Južnoj Africi takođe je izjavio da to što je epidemija počela u Kini ne znači nužno da je na kineskom tlu nastao i virus, a slično preispitivanje je podstakao i jedan od vodećih kineskih epidemiologa.
Iako kineski zvaničnici sve više pokušavaju da opravdaju tezu da virus nije nastao u Kini, transparentnost je jako niska, a zapadni novinari sve teže dolaze do informacija u Kini. Na samom početku epidemije, Njujork Tajms uspeo je da dobije izjavu od jednog kineskog lekara koji je bio među prvim uzbunjivačima o epidemiji COVID-19, a sada je ovako nešto gotovo nemoguće jer su kineske vlasti uskratile dozvole za rad brojnim američkim novinarima. Ukidanje pristupa američkim novinarima dogodilo se nakon odluke američkog predsednika Donalda Trampa da smanji broj novinara u SAD koji rade za državne kineske medijske kanale.
Šta ako autoritarizam postane privlačan i na Zapadu?
Pored aktivnog pokušaja da prebace odgovornost za nastanak epidemije COVID-19, kineski zvaničnici oblikuju međunarodnu percepciju kroz pružanje međunarodne pomoći i isticanje efikasnosti njihovog pristupa. Ovo je najviše očigledno na primeru Italije – italijanski ministar spoljnih poslova Luiđi Di Majo postavio je na svom Fejsbuk profilu snimak dolaska kineskog aviona sa neophodnom opremom. Iako je nakon ovoga Nemačka ipak dostavila određen broj zaštitnih maski za lice, ovo je bilo dovoljno da slika koja odlazi u svetske medije bude ta koja prikazuje Kinu kao aktera koji deli sopstvene resurse sa državama širom sveta. Takođe, dostavljanje pomoći je bilo ugovoreno između italjanskog i kineskog Crvenog krsta, humanitarne organizacije, a ovo je deo uobičajenog reciprociteta u dostavljanju pomoći. Kineski Crveni krst je na ovaj način uzvraćao pomoć zato što je u februaru organizacija iz Italije poslala 18 tona pomoći Kini. Iako su kineske vlasti slale pomoć različitim zemljama, potrebno je imati dozu skepse prema medijskom izveštavanju o ovoj pomoći i motivima iza nje, i pored toga uvideti da Kina nije jedini akter koji aktivno pomaže.
S obzirom na to da deluje da je Kina uspela da značajno uspori širenje korona virusa, sve je veći legitimitet koji se daje “kineskom pristupu” rešavanju problema. Iako pomoć kineskih lekara i nadležnih nije izostala u slučaju brojnih zemalja, među kojima je i Srbija, postoji bojazan da će vlade širom sveta početi da vide ovakav pristup kao jedini ispravan. Primeri Tajvana, Južne Koreje i Hongkonga ukazuju da je moguće imati veliku transparentnost sprovedenih mera, uz blagovremeni odgovor nadležnih i bez restriktivnih mera poput policijskog časa.
Ono što je ipak najopasnija posledica kampanje dezinformacija i promena imidža Kine jeste način na koji ćemo u budućnosti posmatrati autoritarne režime. U brojnim zapadnim medijima proteklih dana mogli smo da pročitamo članke sa tezom da u neočekivanim situacijama, gde je potrebna brza reakcija, autoritarni režimi mogu adekvatnije da reaguju. Teze poput ove su problematične ponajviše jer nisu empirijski tačne, što možemo videti na primeru drugih demokratskih zemalja koje su blagovremeno i adekvatno radile na rešavanju epidemije COVID-19. S druge strane, sve za sada dostupne informacije ukazuju na to da je Kina kasno reagovala, dok su disidenti i svi koji su pokušali da progovore o opasnosti kažnjeni i ućutkani. Iran je teokratija koja takođe drastično ograničava prava građana, ali ova zemlja za sada ne uspeva da se izbori sa epidemijom COVID-19, što govori da nema ništa inherentno superiorno u reagovanju autokrata na krize.
Dodatno, dobar imidž kineskih vlasti može uticati i na to da lideri u demokratskim zemljama sve češće posežu za autoritanim merama, pravdajući ovo kao “neophodan” potez. Brojni su primeri, po svemu sudeći neopravdanog, ograničavanja ljudskih prava i demokratije tokom trajanja epidemije, počevši od Mađarske gde je demokratija gotovo ukinuta, pa sve do Crne Gore gde je nedavno objavljen spisak imena svih građana koji moraju da budu u samoizolaciji. Kada korona virus bude iza nas, upitno je da li će u svetu biti više ili manje demokratije, a kampanja kineskih vlasti koja se često oslanja na dezinformacije i spinovanje gotovo izvesno ne doprinosi demokratskoj praksi.