Foto: iStock
Ako vam je osiguranje skupo, pokušajte sa neosiguranjem, pa ćete uvideti koliko je to skuplje
Jedna od posledica aktuelne pandemije koja se već uočava jeste porast državističkog sentimenta i kukumavčenja da treba „država duradi nešto“. Naročito se to odnosi na ekonomske posledice pandemije koje će, naročito po neke delatnosti (saobraćaj, turizam, ugostiteljstvo, sport) biti katastrofalne i nesumnjivo je da će, sa pomoći države ili bez nje, veliki deo biznisa u ovim oblastima nestati. Naravno, u retrospektivi je jasno zbog čega je to tako, kao što je jasno i šta treba preduzeti do sledeće globalne krize koja će – sasvim sigurno, tu nikakve dileme nema niti treba da bude – doći. I zato je upravo sad vreme da se o tome ozbiljno razmišlja. Bez obzira što se trenutni događaji čine kao potpuno nepredvidljivi „crni labud“, to nipošto ne znači da (1) pojedini stručnjaci nisu na ovakvu mogućnost ukazivali odavno, te (2) da se tim povodom nije moglo daleko više učiniti.
Gotovo je zapanjujuće da niko od analitičara koji se pojavljuju ovih dana po studijima, ili preko Skajpa i sličnih platformi, ne pominje apsolutno ključnu ulogu industrije osiguranja. Govori se o oslobađanju od poreza, moratorijumima na otplatu dugova, kapitalnim injekcijama i tako dalje, ali vrlo malo o osiguranju. Nažalost, pošto ekonomska i naučna pismenost nisu, najblaže rečeno, jača strana srpskog društva, ovde se osiguranje obično shvata kao neka „smaračka“ komplikacija pri registrovanju automobila ili putovanjima. Najneutralnije rečeno, ključni i epohalni značaj osiguranja u našoj nepismenoj sredini nije prepoznat i shvaćen. A pošto nije prethodno, sada je zaista pravi trenutak za to. U tom smislu i ovaj tekst valja shvatiti kao poziv da se pokrene daleko šira, dublja i ozbiljnija rasprava o ovoj temi.
Osiguranje od antičke Grčke do savremenog sveta
Mere osiguranja su bile poznate praktično oduvek, odnosno od samog početka civilizacije, o čemu svedoči i Hamurabijev zakonik. Najveći istoričar antičkog sveta, Tukidid sin Olorov, opisuje kako je Perikle u vreme mira i najvećeg atinskog prosperiteta, na Akropolju držao riznicu od 6000 zlatnih talenata (ogromno bogatstvo u doba kad je mesečno održavanje ratnog broda, sa sve platama mornara i oficira, koštalo oko jednog talenta), i zakonom predvideo da se od toga jedna hiljada ne sme dirati ni za šta, sem kad je sam fizički opstanak grada ugrožen „gnevom bogova“ (zemljotresom) ili neprijateljskom flotom pred vratima.
I ne samo to: veliki državnik je čak i slavnu Fidijinu statuu boginje Atine od zlata i slonovače koja je stajala ispred Partenona video kao finansijsku rezervu, izjavivši jednom prilikom da „u njoj imamo 40 zlatnih talenata, kojima lako možemo pristupiti.“ Za manje pažljivije milenijalce, treba naglasiti da ne govorimo o nekom tiraninu ili talibanu, već o ocu (zajedno sa njegovim mentorom Efijaltesom) samog pojma demokratije. Dakle, Perikle je odlično razumeo da se u slučaju istinski vanrednih situacija i katastrofa sve otkazuje, uključujući i naše estetske i kulturne senzibilnosti, uključujući njegovu sopstvenu zadužbinu, kakvom je Partenon oduvek smatran.
Ali on je otišao i korak dalje – kako nas dalje obaveštava veliki istoričar, u debati u atinskoj skupštini tokom treće i poslednje spartanske misije, uoči samog početka katastrofičkog Peloponeskog rata, Perikle se osvrnuo na ekonomske politike koje će uskoro, u ratnom stanju, morati da se preduzmu. Kao demokratski političar, on je odlično razumeo da takve politike gotovo neminovno moraju biti nepopularne. U svom govoru, Perikle naglašava da će ratni porezi biti uvedeni na svim stranama, kao i ekstremne mere štednje; istovremeno, on nedvosmisleno utvrđuje da je atinska prednost u tome što ima spremnu ratnu riznicu, bez obzira na to što niko nije mogao biti unapred siguran da li će i kada do rata doći. Sam Perikle je, već kao star čovek, koju godinu kasnije stradao od epidemije („atinska kuga“, koja je prema savremenim istraživanjima najverovatnije bila oblik tifusa), ali kao i u mnogo čemu drugom, njegova misao i antička istorija u celini nas mogu itekako poučiti.
Moderna istorija industrije osiguranja otpočinje sa katastrofalnim zemljotresom u San Francisku 1906. godine
Moderna istorija industrije osiguranja otpočinje sa katastrofalnim zemljotresom u San Francisku 1906. godine. Predstavnik londonskog Lojda, tada kao i sada najčuvenije osiguravajuće kompanije na svetu, Katbert Hit, poslao je nakon zemljotresa svojim šefovima čuveni telegram „Platite svima, bez obzira na uslove njihovih polisa.“ Ovo je bio briljantan trenutak u ekonomskoj istoriji, kojim je stečeno ogromno poverenje u institucije industrije osiguranja. Danas je industrija osiguranja jedna od najvećih i najvažnijih ljudskih ekonomskih delatnosti, čija se totalna globalna vrednost procenjuje na oko 33 biliona (hiljada milijardi, 1012) dolara, prema podacima iz 2018.
Osiguranje je vrsta upravljanja rizikom
Osiguranje je jednostavno vrsta upravljanja rizikom. Ovo je trivijalna istina koja se masovno ne shvata. Upravljanje rizikom obuhvata mere koje preduzimate da bi se verovatnoća negativnog ishoda umanjila – recimo, podizanje antipoplavnih nasipa ili masovna vakcinacija stanovništva protiv zaraznog patogena – ali i one koje preduzimate da bi se posledice negativnog ishoda, kada on ipak nastupi, umanjila. Upravljanje rizikom deo je generalnih studija rizika koje uključuju ozbiljne, kvantitativne discipline kao što su analiza rizika, komunikacija rizika, itd. Šteta nastala usled negativnog ishoda, bio on lični, poput oštećenja vozila u saobraćajnoj nesreći, ili kolektivni, poput štete od poplava, se raspodeljuje – i samim tim se osetljivost (ili „krhkost“) pojedinačnog aktera umanjuje; ima i drugih metoda prenosa rizika, ali je osiguranje svakako najvažniji i najrazvijeniji.
Katastrofički događaji su oduvek bili poseban izazov za industriju osiguranja. Prema podacima slavne kuće Swiss Re, u 2018. godini, na primer, totalni gubici od katastrofa širom sveta bili su oko 165 milijardi dolara, od čega je osigurano i naplaćeno bilo oko 85 milijardi, dakle nešto više od 50%. Ovo je veoma dobar rezultat za prosečnu godinu u kojoj nije bilo globalnih kriza. Međutim, treba imati u vidu da je određivanje vrednosti osigurane sume i premija u slučaju katastrofičkih rizika veoma teško i često se zasniva na veoma kompleksnim matematičkim modelima i analizi dugotrajnih vremenskih serija. Treba se pomiriti sa činjenicom da je korisnicima osiguranja ova analiza često veoma teško razumljiva, tim pre što se u novije vreme u industriji koriste numeričke metode kao što su statistika ekstremnih vrednosti, probabilistički ćelijski automati i slično.
Sve ovo je poslednjih godina tesno povezano sa problemom klimatskih promena, odnosno globalnim zagrevanjem
Sve ovo je poslednjih godina tesno povezano sa problemom klimatskih promena, odnosno globalnim zagrevanjem. Sasvim je jasno – mada se iz raznoraznih političkih razloga često odbija da se javno utvrdi – da su klimatske promene povezane sa generalnom nestabilnošću klime, odnosno većom učestanosti tropskih oluja (uključujući tropske oluje na mestima na kojima ih nikad u pisanoj istoriji nije bilo, npr. u Vojvodini!), ekstremnih suša, poplava i sličnih fenomena. Klasična ekološka „tragedija zajedničkih [resursa]“ kojom se već pola veka, od epohalnog rada Gareta Hardina iz 1968. godine, bave ekonomisti i analitičari rizika, ali i socijalni psiholozi i teoretičari odlučivanja, mora se neminovno dopuniti „tragedijom neobičnih [događaja]“, odnosno događajima sa kojima nemamo istorijskog iskustva. To što sa njima nemamo iskustva, ne znači da su oni išta manje stvarni od onih sa kojima se susrećemo svaki dan.
Šta posle pandemije?
Dakle, u mnogim raspravama na temu „šta posle“ pandemije korona virusa, potrebno je neprekidno naglašavati ogroman značaj industrije osiguranja. Biznisi koji su bili osigurani će svakako lakše prebroditi krizu. Drugi će, nadamo se, izvesti pouku o tome da vremenski horizont mora biti proširen da obuhvati ne samo krajeve mandata političara, već i značajnu verovatnoću velikih, globalnih perturbacija. Kupovina osiguranja nije nikakav luksuz, nego neophodnost opstanka za aktere na tržištu. Globalni katastrofički rizici neće prestati, ako išta, postoje razlozi za verovanje da će njihova gustina verovatnoće još neko vreme rasti. Shodno tome, jedino biznisi koji su snažno osigurani protiv katastrofičkih rizika imaju izgleda na dugoročno opstanu.
Profitabilnost poslovanja će se nužno umanjiti zarad kupovine osiguranja, ali to je najkvalitetnija investicija za budućnost koju bilo koji ekonomski akter može preduzeti. Slično kao sa obrazovanjem i Bokovim zakonom: ako vam je osiguranje skupo, pokušajte sa neosiguranjem, pa ćete uvideti koliko je to skuplje. Kod mnogih preduzetnika, to upravo ovih dana dolazi na naplatu. Da je hotelijer izdvajao, recimo, 25% svog godišnjeg profita tokom prethodne decenije za osiguranje (bilo koje vrste, ne nužno doslovnu polisu), sada ne bi bio u situaciji da će najverovatnije ostati bez hotela i sa bankrotstvom.
Naravno, legitimna uloga države može i treba da bude da odgovorno poslovanje podstakne; samim tim, kada se, recimo, radi o privatno-javnim partnerstvima, najmanje što bi država mogla da učini jeste da odbije da sarađuje sa privatnim firmama koje nisu osigurane protiv katastrofičkih rizika, ne prima njihove aplikacije na konkursima za projekte, ne odobrava poreske olakšice, itd. Na taj način bi se podstakao odgovoran pristup menadžmentu rizika kao sastavnom i suštinskom delu savremenog poslovanja na planeti.
Istovremeno, na osiguravajućim kućama je velika odgovornost da ukinu ekskluzivne odredbe u polisama koje se vrlo često odnose na „izuzetke“ koji su upravo globalni rizici. Često je među ovim izuzecima bio terorizam, ali je ohrabrujuće videti da su stavovi u industriji tu počeli da se menjaju, naročito nakon globalno-katastrofičkih zbivanja od 11. septembra 2001. godine, te da danas kod mnogih, mada ne još svih, osiguravajućih kuća možete kupiti osiguranje od destruktivnih posledica globalnog terorizma. Međutim, suočavanje sa „crnim labudovima“ znači da se i industrija osiguranja mora transformisati – učiniti robusnijom, fleksibilnijom, sa većim kapitalnim rezervama i spremna da se prihvati osiguranja od „fantastičnih“ pretnji.
Da rezimiramo: posle gubitka ljudskih života, naravno, apsolutno najznačajnija tema za sve bi trebalo da bude upravo – osiguranje. Globalne katastrofe će se dešavati i u budućnosti, kao što su se dešavale i u prošlosti – sadašnju pandemiju treba da shvatimo kao jedno relativno blago upozorenje. Čitav spektar metoda i rezultata analize i menadžmenta rizika treba da bude shvaćen daleko, daleko ozbiljnije, a za ekonomske aktere ključna i najvažnija reč treba da bude upravo OSIGURANJE.
Preporuke za dalje čitanje
- Banks, E. 2006, Catastrophic Risk (John Wiley, New York).
- Bostrom, N. & Ćirković, M. M. (ured.) 2008, Global Catastrophic Risks (Oxford University Press, Oxford); srpski prevod Rizici globalnih katastrofa (Heliks, Smederevo, 2011).
- Fischhoff, B. & Kadvany, J. 2011, Risk: A Very Short Introduction (Oxford University Press, Oxford).
- Huynh, A., Bruhn, A. & Browne, B. 2013, “A Review of Catastrophic Risks for Life Insurers” Risk Management and Insurance Review, vol. 16, pp. 233-266.
- Kagan, D. 1989, The Outbreak of the Peloponnesian War (Cornell University Press, Ithaca).
- Tukidid, 1991, Povijest Peloponeskog rata (prev. S. Telar, Dereta, Beograd).
- Wiener, J. B. 2016, “The Tragedy of the Uncommons: On the Politics of Apocalypse”, Global Policy, vol. 7, pp. 67-80.
*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu