Foto: iStock
Pre dva meseca, kad sam gledao snimke iz zaključanog Vuhana gde se pojavio prvi slučaj korona virusa, nisam verovao da će se proširiti tom brzinom celim svetom, a još manje sam verovao da će imati tako tragične ishode. Dok sam pre dve nedelje gledao snimke iz zaključane Lombardije u Italiji, postajalo mi je jasno da ćemo takve scene zaključanih regija i gradova viđati širom Evrope.
U Srbiji je već 10 dana na snazi vanredno stanje, a skoro toliko i policijski čas tokom kojeg građani ne smeju da izlaze napolje. Neverovatna je brzina kojom smo od vesti iz Kine o korona virusu, koja je doduše bila prikrivana od svetske javnosti neko vreme, došli do života u jednoj novoj realnosti u vanrednom stanju.
Nova realnost u kojoj živimo
Nebrojano puta smo čuli da posle ove svetske krize više ništa neće biti isto, da će ova realnost postati naša nova normalnost i da svet kakav smo poznavali možemo slobodno da zaboravimo.
Koliko će se svet promeniti kad se ova zdravstvena kriza završi, videćemo, ali činjenica jeste da u ovom trenutku živimo u daleko drugačijem svetu u odnosu na period pre početka krize u Evropi. Korona virus je na najbolji način demonstrirao koliko brzo možemo da uđemo u novu realnost ograničenih prava i sloboda pod vanrednim stanjem.
Korona kao egzistencijalna pretnja – proces sekuritizacije
Skoro bez ikakvih primedbi od strane javnosti, uvedeno je vanredno stanje u Srbiji čime su građani pristali na suspenziju mnogih ličnih prava i sloboda u ime zdravlja i bezbednosti. Već je došlo do ograničenja slobode kretanja i okupljanja, a vlast olako može ovo stanje da upotrebi i za cenzuru medija ili otežavanje njihovog rada.
Kako bismo proces uvođenja vanrednog stanja bolje razumeli, možemo ga posmatrati kroz proces sekuritizacije. Ovo je jedna od teorija u međunarodnim odnosima kojom se objašnjava na koji se način neki izazov, koji u redovnim okolnostima ne spada u pitanje bezbednosti, govornim činom pretvara u egzistencijalnu pretnju po referentni objekat (u ovom slučaju to su građani i njihovo zdravlje) kako bi se omogućilo uvođenje vanrednih mera u suočavanju sa tom pretnjom.
Sekuritizacijom, politički akteri zahtevaju od javnosti legitimitet za neke mere kako bi se uklonile te pretnje, mere koje inače ne bi bile legitimne i koje iskaču iz ustaljenih pravila igre kao što je ograničavanje slobode kretanja i okupljanja. Kako bi sekuritizacija bila uspešna, potrebno je da se poštuje gramatika bezbednosti, odnosno da se narativom navede jasno šta je pretnja i zašto je ona od egzistencijalnog značaja za društvo, ko je ugrožen, i da se navedu specijalne mere kako bi se pretnja odstranila. Neophodno je i da javnost ima uvrežene negativne asocijacije vezane za pretnju (broj obolelih i smrtnost ovog virusa) kako bi se lako dobila podrška javnosti za specijalne mere.
Rat protiv nevidljivog neprijatelja
U tom slučaju stara pravila se ostavljaju po strani, a građani pristaju na suspendovanje sloboda i pravnog sistema u cilju rešavanja krize. Mnogi državnici širom sveta koji su primenili specijalne mere su svojom retorikom korona virus smestili u domen bezbednosti. Tako je američki predsednik rekao da se nalazimo u ratu protiv nevidiljivog neprijatelja, a sličnu formulaciju je izgovorio i predsednik Srbije prilikom proglašenja vanrednog stanja. Čak je i nemačka kancelarka Angela Merkel u svom vanrednom obraćanju naciji izjavila da je ovo najveći izazov posle Drugog svetskog rata.
Ovakvim gotovo militantnim narativom je zdravstveno pitanje kompletno izmešteno u polje bezbednosti.
Lideri svetskih sila nisu slučajno poredili ovu pandemiju sa ratnim stanjem ili o njenim razmerama i posledicama govorili kao o najvećoj krizi u poslednjih 75 godina. U zavisnosti od brzine pronalaženja vakcine i suzbijanja širenja pandemije, posledice će biti manje ili veće, ali će one biti i ekonomske i političke.
Kako svaka velika kriza sa sobom donosi promene, tako ćemo sutra živeti u svetu u kome će se verovatno mnogo više pažnje posvećivati zdravstvu, higijeni i opštoj bezbednosti. Pitanje je i da li će sloboda kretanja unutar EU biti ista kao pre krize. Isto kao što se svet promenio posle terorističkih napada 2001. godine u Americi, tako će se razlikovati i pre i posle ove pandemije. Međutim, ono što ovu veliku svetsku krizu razlikuje od svih prethodnih jeste to što su prethodne bile izazvane pre svega ljudskim faktorom.
I u ovoj krizi postoji ljudski faktor koji snosi najveću odgovornost za blagovremeno nezaustavljanje virusa, ali je mnogo veći problem što je glavni akter (virus) nevidiljiv i teško zaustavljiv. Osim njegove nevidljivosti, u ovom trenutku je najveći izazov što i dalje ne postoji oproban način da se virus trajno pobedi, što stvara neizvesnost i nepredvidivost.
Šta biramo – slobodu ili sigurnost?
Uveliko se vode debate o tome da li se demokratije ili diktature bolje snalaze u ovakvim kriznim situacijama. Postavlja se pitanje do koje mere je ova kriza zahtevala suspendovanje naših sloboda u ime bezbednosti i zdravlja, a što je bitnije, svako suspendovanje sloboda nosi sa sobom dugotrajne posledice.
U narednom periodu možemo očekivati da dođe do ozbiljnog narušavanja prava i sloboda, bilo u demokratijama ili diktaturama, a sve u ime očuvanja javnog zdravlja.
Neke od tih posledica mogu biti da mere koje su uvedene tokom vanrednog stanja ostanu manje ili više na snazi i kad ono prođe, odnosno da se smanji naš prostor slobode. Druga posledica može biti i jačanje autoritarnih lidera i režima kao prilog tezi da hitne mere u cilju zaštite stanovništva mogu brže i efikasnije da se primene u diktaturi nego u demokratiji.
Kakav god ishod krize da bude, a verujemo u najbolji mogući, jako je važno sačuvati sve slobode koje smo imali pre primene specijalnih mera i uvođenja vanrednog stanja jer će protekom vremena biti sve teže da povratimo suspendovana prava i slobode.
Neizvesnost i rizik koje sloboda u demokratijama nosi možda jesu veći od izvesnosti i sigurnosti neslobode u diktaturi, ali ja ipak biram slobodu.
Autor