Foto: iStock
Epidemija korona virusa širom sveta dovela je i do ozbiljnih ekonomskih poteškoća. Prvi na udaru su bili transport, turizam i ugostiteljstvo, ali i ceo niz drugih delatnosti. Još uvek se procenjuje koliki će uticaj epidemija korona virusa imati na globalnu privredu, u zavisnosti od pretpostavki koliko će trajati i koje će mere biti sprovođene, pa se daju i različite procene koje za sada predviđaju smanjenje globalnog ekonomskog rasta od 0,5 do 1,5%.
Ako se pandemija brzo stavi pod kontrolu, uticaj na svetsku privredu biće manji: veći deo potrošnje će biti samo odgođen, a ne u potpunosti zanemaren. Drugim rečima, umesto da se poslovni kongres održi u martu, može biti pomeren za maj, umesto da bude otkazan. Ali što ovakva situacija bude bila duža, uticaj će biti nesrazmerno veći. Ono što onespokojava je to što se iza nas nalazi jedna cela decenija jeftinog kredita nakon krize iz 2008. kada su centralne banke širom sveta počele da puštaju veliku količinu novca u opticaj da bi pospešile nove investicije – u takvom stanju, koje je normalizovano time što su monetarni stimulusi trajali toliko dugo, veliki broj preduzeća je uzimao kredite pošto nikada nisu bili toliko jeftini i investirali ih u svoje poslovanje. Sada su preduzeća mnogo zaduženija nego ranije, pa su i mnogo više izložena problemima koji nastaju padom prometa.
Pad prometa najpre dovodi do pada likvidnosti. Preduzeća koja imaju visoke fiksne troškove (koji ne zavise od obima poslovanja) biće naročito pogođena ovom situacijom: plate zaposlenima (uključujući i pripadajuće poreze i doprinose) moraju da se plate iako vam se na vratima nije pojavila nijedna mušterija, kao i kirija za poslovni prostor, komunalne usluge, razni manji državni parafiskalni nameti i tako dalje.
Naša privreda već tradicionalno ima problema sa likvidnošću – što zbog lošeg rada sudstva koje je sporo i skupo, pa vam se više isplati da sačekate dužnika da vam sam isplati dugovanja umesto da pokrećete sudske postupke, što usled celog lanca nelikvidnosti koji nastaje zato što se PDV plaća prema datumu izdavanja fakture, a ne njene naplate, te prakse dugih rokova odloženog plaćanja u velikim trgovinskim lancima, što posebno pogađa prehrambenu industriju. Ovi problemi će najbrže i najteže da pogode preduzetnike i sektor mikro i malih preduzeća iz nekoliko razloga: prvi je u tome što ova preduzeća u principu imaju vrlo male rezerve keša jer im ni poslovanje nije posebno profitabilno ili imaju potrebu za investiranjem u opremu. Drugi razlog je to što je ovaj sektor ispod radara banaka – zbog visokog rizika poslovanja u Srbiji i teškoća u naplati potraživanja od klijenata koji zapadnu u teškoće, banke se teško odlučuju da daju kredite preduzećima iz ovog sektora. Konačno, treći razlog je to što im rashodi za zarade čine veći udeo u ukupnim troškovima nego što je to slučaj u velikim preduzećima.
Naravno da nisu sva preduzeća u istom problemu: programeri ili grafički dizajneri koji rade kao preduzetnici za klijente iz inostranstva mogu mnogo lakše da izađu iz ovih problema, budući da imaju manji problem likvidnosti, korona nije nužno uticala na njihove klijente i mogu da rade od kuće, pa neće trpeti njihov posao, a mogu i da smanje troškove za poslovni prostor ako ga otkažu.
Međutim, pomislite na veliki deo uslužnog sektora koji ne može da funcioniše bez mušterija u lokalu: frizerski i saloni lepote, teretane, butici, restorani (i klasični i brze hrane), kafići i slično. Njihovi obaveze će i dalje da se gomilaju, ali sa veoma smanjenim prihodima ili čak bez ikakvih prihoda.
Jedno istraživanje kompanije Morgan Čejs iz 2015. godine, sprovedeno na uzorku od 600.000 malih preduzeća u SAD, pokazalo je da u proseku ova preduzeća imaju likvidne rezerve (pre svega gotovinu) u iznosu koji je dovoljan da pokrije tek 27 dana. Čak četvrtina ovih preduzeća ima rezerve koje mogu da pokriju manje od 13 dana. Pošto nemamo ovakve podatke za Srbiju, treba da posmatramo ove podatke iz SAD kao indikativne, s tim što je stanje kod nas verovatno lošije zbog već opisanih problema koji se tiču naplate i teškoća u pristupu bankarskim kreditima. Kada iscrpe svoje rezerve, nema druge nego da preduzeća počnu da režu svoje troškove, najpre otpuštanjem radnika, ili da se jednostavno zatvore.
Šta država da radi?
Postoji veliki broj razloga zašto nije poželjno da se država direktno bavi poslovanjem na tržištu u normalno vreme – da kao u Srbiji država bude investitor i menadžer, da upravlja rudnicima, bankama i poljoprivrednim kombinatima. To ne treba da radi ni sada. Ali postoji ceo niz drugih mera koje država može da implementira da bi pomogla da se neki od ovih probema olakšaju, ako ne i reše.
Država upravo postoji da bi društvo moglo da odgovori na nepredviđene, a potencijalno katastrofalne događaje kao što su zemljotresi, poplave ili epidemije. Ekonomska kriza koja prati sadašnje stanje nije bila predvidljiv problem, već liči na opis „crnog labuda“ o kome je pisao Nasim Nikolas Taleb. Liberali možda ne žele da država radi puno stvari, ali žele da ono što radi, radi dobro.
Za sada je država, od ekonomskih mera, donela uredbu po kojoj Poreska uprava neće primenjivati meru privremene naplate prema poreskim dužnicima koji imaju sporazum o odlaganju poreskog duga tokom trajanja vanrednog stanja. Sa druge strane, Narodna banka Srbije uvela je moratorijum na otplatu kredita tokom vanrednog stanja. Ali ovo nikako nije dovoljno. Država bi dodatno trebalo da se postara da preduzeća ne počnu da smanjuju broj zaposlenih ili da se zatvaraju zbog pada prometa. Pre svega, država bi trebalo da uvede moratorijum na naplatu poreza i socijalnih doprinosa na plate barem tokom trajanja vanrednog stanja. Time bi se značajno smanjio problem likvidnosti kod velikog broja preduzeća, kao i njihovi troškovi u trenutku kada se suočavaju sa smanjenim prometom.
Ovo bi trebalo da se primenjuje na celokupnu privredu, ili barem na odabrane privredne sektore koji su najviše pogođeni epidemijom korona virusa. Ovo ne znači da bi preduzeća bila potpuno oslobođena plaćanja ovih obaveza – ona bi faktički dobila beskamatni kredit, jer bi ove obaveze otplaćivala kasnije tokom godine, ali je moguće i potpuno ih osloboditi od plaćanja ovih dažbina tokom određenog perioda. U prvom slučaju, javni dug bi porastao, ali samo na kratak rok jer bi preduzeća preko reprograma poreskih obaveza ova sredstva otplatila kasnije. U drugom slučaju, ovo bi značilo trajnije povećanje javnog duga.
Koliko bi ovo koštalo?
To zavisi od širine primenjenih mera i dužine njihovog trajanja. Kada bi celokupna privreda bila privremeno oslobođena plaćanja dažbina, to bi na mesečnom nivou značilo oko 65 milijardi dinara manje nego što je planirano. U slučaju optimističnog scenarija (epidemija korona virusa traje 6 – 8 nedelja), ove mere bi trajale 2 meseca (mart i april) pa bi ukupni troškovi iznosili oko 130 milijardi dinara ili 1,1 milijardi evra. Kada bi ova mera bila ograničena samo na određene pogođene industrije (građevinarstvo, trgovinu na veliko i malo, saobraćaj i skladištenje, usluge smeštaja i ishrane, sektor umetnosti, zabave i rekreacije, te ostale uslužne delatnosti), ovaj izdatak bi bio znatno niži i podrazumevao bi oko 26 milijardi dinara ili oko 220 miliona evra na mesečnom nivou tj. ukupno 440 miliona evra.
Najmanji rashodi bili bi u slučaju da se mere odnose samo na mala i srednja preduzeća te preduzetnike, sektor koji u Srbiji zapošljava preko 600.000 ljudi, pošto bi ovo na mesečnom nivou iznosilo preko 110 miliona evra, odnosno oko 220 miliona evra tokom dva meseca.
To znači da bi država trebalo da se zaduži da bi i dalje finansirala svoje troškove tokom ova dva meseca, a takođe treba imati u vidu i to da će se ukupni troškovi države usled epidemije i povećati – povećanje plate zaposlenima u zdravstvu, nadoknade za prekovremeni rad, veća nabavka medicinskog materijala i aparata i tako dalje. Glavna ideja ovakvog plana nije da se ova poreska dugovanja preduzeća oproste, već da se ona naplate kasnije tokom godine. Time bi država zapravo trebalo da na sebe preuzme samo finansiranje tekuće likvidnosti tokom trajanja vanrednog stanja. Država Srbija je sada u relativno dobroj situaciji da se privremeno zaduži: krediti nikada nisu bili jeftiniji, a javni dug je na najnižem nivou od 2014. godine. Srbija se trenutno desetogodišnjim evroobveznicama zadužuje po kamatnoj stopi od samo 1,89%.
Ove mere treba iskoristiti sada, što pre, dok privreda još može da apsorbuje ove šokove bez zatvaranja radnji i otpuštanja radnika. Da bi se ovo predupredilo, moguće je i potpisivanje ugovora između preduzeća u ovom programu i Poreske uprave o privremenoj zabrani otpuštanja zaposlenih tokom trajanja ove mere. Za ovakve mere će za tri meseca biti prekasno.
Glavni urednik Talasa