Foto: iStock
Dok se čitav svet bori sa pandemijom korona virusa, Ujedinjeno Kraljevstvo je u proteklim danima bilo u fokusu zbog nešto drugačijeg pristupa ovoj krizi. O koracima koje preduzima britanska vlada, ponašanju građana, kao i merama samoizolacije razgovarali smo sa Helenom Ivanov, doktorantkinjom na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE).
Britanci su svoj plan borbe protiv korona virusa podelili u četiri faze
Talas: Kada su krize u pitanju, Britanci su uvek po nečemu specifični. Šta je danas specifično u tome kako se nose sa epidemijom korona virusa?
Helena Ivanov: Ukratko rečeno, pristup Britanije i mere koje ona ulaže su daleko blaže – delimično jer Britanija smatra da se radikalne mere moraju uvesti u pravom trenutku jer, ukoliko se uvedu prerano, velika je šansa da ih se ljudi neće pridržavati kada bude najpotrebnije.
Britanci su svoj plan borbe protiv korona virusa podelili u četiri faze – prva je containtment (obuzdavanje), druga delay (odlaganje), treća mitigate (ublažavanje) i četvrta research (istraživanje). Tokom prve faze, saveti Velike Britanije zaista su delovali i pomalo bizarno, pre svega jer bi se očekivalo da je pranje ruku nešto što ljudi svakako treba da rade, ali u suštini prva faza svodila se na pranje ruku dok se peva Happy Birthday pesma i identifikovanje onih koji su zaraženi i onih koji su sa zaraženima bili u kontaktu.
Ubrzo nakon što se virus proširio po Evropi, mnogi su smatrali da Britanija kaska – naime, da ne prelazi u drugu fazu blagovremeno. Kada je Italija već stigla i do trijaže, Britanija je odlučila da pređe u drugu tzv. delay fazu – međutim, tada je nastupio još veći šok. Dok su druge države zatvarale granice, barove, klubove i otkazivale letove, čitava druga faza u Britaniji svela se na dve glavne strategije – ako ste bolesni ostanite kod kuće (opet nešto što valjda ljudi rade i kad nije pandemija u toku) i ako imate preko 70 godina nemojte ići na kruzere.
Uz to išlo je i sad već nadasve poznato predskazanje Borisa Džonsona: „mnogi koje volite će umreti prevremenom smrću“. Mislim da ne iznenađuje da su mnogi bili zastrašeni ovom strategijom. Skoro pa je zaista delovalo kao da Britanija zarad građenja «imuniteta krda» i koliko toliko mogućeg očuvanja ekonomije izlaže sve građane životnom riziku. Dodatno je bilo problematično i što podaci na osnovu kojih je Džonson odlučivao o strategijama nikad nisu podeljeni sa javnošću.
Ubrzo nakon što se virus proširio po Evropi, mnogi su smatrali da Britanija kaska
Uprkos velikom nezadovoljstvu, Vlada Velike Britanije nije popuštala niti se preterano oglašavala. Ipak, nakon što su skoro sve evropske zemlje preduzele radikalne mere, i nakon što se britanski narod još glasnije pobunio, Boris Džonson najzad je popustio i proširio mere – od toga da traže od građana da umanje sav fizički kontakt, izlaženje po kafićima i putovanje koje nije neophodno, do toga da su najzad zabranili javna okupljanja. Do koje mere i kako će ova strategija uspeti, s obzirom da i dalje država neće ni na koji način osiguravati da se iko pridržava predloženih mera, ostaje da se vidi.
Ono što takođe treba naglasiti, iako je Britanija uvela neke radikalnije mere, ona je i dalje daleko od drugih evropskih država – najistaknutije, škole još uvek nisu zatvorene. Međutim, Britanija se i dalje drži svog stava – radikalne odluke su teške i moraju se uvesti u pravom trenutku, a ne prerano.
Kako bi opisala svoj stepen samoizolacije?
Ja sam zapravo u totalnoj samoizolaciji. Pre nekoliko dana sam saznala da sam, pre sad već 12 dana, bila u kontaktu sa osobom koja je verovatno zaražena. Samim tim sam odlučila da uradim ono što svi, pa čak i u ovom kontekstu relativno blaga vlast Velike Britanije, savetuju da treba da se uradi. Kad kažem totalna samoizolacija – ne idem nigde, ne viđam se ni sa kim, izlazim isključivo do prodavnice sa maskom pred kraj dana kada znam da je prodavnica skroz prazna. Simptome nemam i dobro se osećam, tako da zaista mislim da nisam zaražena, ali u svakom slučaju želim da se u potpunosti samoizolujem pre svega jer mislim da sam ja trenutno opasnost po druge, one najosetljivije u društvu.
Foto: Helena Ivanov
Da budem potpuno iskrena, i da nisam bila potencijalno izložena virusu, ne mislim da bi se moj život preterano razlikovao. Verovatno ne bih išla po kafićima i klubovima u momentu u kom znam da je velika šansa da uhvatim virus i onda zarazim nekog ko je u rizičnoj grupi.
Kako se hraniš?
Ja se zapravo odlično hranim. Iako je naravno opšta nestašica, ja u suštini i ne jedem one stvari koje ljudi kupuju kao ludi. Više volim, kao vegeterijanac, da se hranim svežim voćem i povrćem, tako da toga uglavnom ima posto svi kupuju stvari koje mogu da traju duže. Neke zamrznute stvari koje volim nažalost ne mogu da nađem, ali nisam osetila lično nekih problema sa nabavkom hrane. E sad, moram priznati, naravno, da sam bila šokirana kada sam prvi put nakon 4 dana samoizolacije otišla u prodavnicu, i to ne jednu nego dve, i videla da je sve potpuno prazno. Međutim, tad sam otkrila dve stvari.
Prvo, ako odete u lokalnu imigrantsku prodavnicu (pre nego veliki lanac supermarketa) najverovatnije ćete naći sve što vam treba – prvo jer u takve prodavnice ne dolazi toliko veliki broj ljudi, a drugo i jer takve prodavnice uglavnom posećuju ljudi koji imaju veći osećaj prema zajednici.
Lokalna prodavnica u Londonu
Druga stvar: odrastati u zemlji Srbiji ima svoje prednosti – moji roditelji su već preživeli devedesete pa sam i ja ponešto naučila od njih. Tako sam, na primer, sklopila neformalan dogovor sa prodavačicom u maloj prodavnici kod moje zgrade da mi javlja kad je isporuka hrane da bih uvek imala da kupim ono što mi treba. I odlično nam to funkcioniše za sad.
Da li te nešto posebno nervira kod reakcija vlasti za sada?
Ako sam potpuno iskrena, za sad me ne nervira ništa. Mislim da je Britanija u pravu – ovo nije sprint nego maraton, i samim tim uvođenje radikalnih mera zaista treba da se desi u pravom trenutku. Boris Džonson se ponaša relativno smireno i staloženo – što nije njegov uobicajan obrazac ponašanja. Nisam sigurna šta bih dalje mogla da očekujem od države.
I koliko god da surovo možda deluje ideja da ekonomiju treba sačuvati, možda i na uštrb kapaciteta NHS-a (National Healthcare System), mislim da ljudi često zaboravljaju da kad ekonomija propadne, oni koji su već najugroženiji će biti i najviše pogođeni.
Kako se trenutno ponašaju javne institucije, a kako privatne ustanove i organizacije? Ko, šta i kako otkazuje?
Javne institucije pokušavaju da smire situaciju i ljude dok privatne institucije pokušavaju da spasu svoje poslovanje koliko je to moguće. Takođe, pogotovo u ovom periodu nakon implementacije druge faze, mnoge institucije su se oglušile o odluku Vlade Velike Britanije – na primer, Londonska škola ekonomija i političkih nauka (LSE), što je moj univerzitet, samoinicijativno se zatvorio i odlučio da sva predavanja prebaci online. Nakon LSE-a, mnogi drugi fakulteti su učinili isto. Neke firme su momentalno poslale ljude na rad od kuće, a neke su i do danas zvale svoje zaposlene da dođu na posao. Moguće je da će se nakon današnjeg dana i novih mera stvari promeniti – odnosno, biznisi više neće moći da očekuju od ljudi da dolaze na posao ukoliko postoji način da se radi od kuće.
Da li si napravila neki štek?
Zapravo nisam nikakav štek napravila. Ne vidim poentu. U Italiji nije problem nedostatak hrane, ljudi i dalje mogu da idu u supermarkete. U Kini su radili dostave. Tokom ove pandemije niko nije umro od gladi jer su supermarketi bili prazni. Samim tim ne vidim potrebu da sad kupujem na veliko.
Drugo, mislim da je u ovoj situaciji jako bitno da mislimo o interesu zajednice, a ne samo o sopstvenom interesu. Svesna sam da, kad ja kupim 150 rolni toalet papira (koje mi ni ne trebaju), onemogućavam i drugima da kupe. Tako da nemam nikakav štek.
Koliko je prisutna panika među građanima?
Ja mislim da je najbolji način da se opiše situacija u Britaniji sloganom: Keep calm and PANIC. Dakle sa jedne strane imamo državu koja je zaista, čak i nakon danas, izuzetno blaga u svojim potezima u odnosu na manje-više sve zemlje na svetu. Sa druge strane imamo građane koji masovno kupuju do nivoa da su rafovi prazni 5 minuta nakon isporuka. U medijima se ne čuje ništa sem korona virusa.
Ja se iskreno više i ne sećam kada sam zadnji put pričala s nekim o bilo čemu što nije korona virus. Ne mogu ni da objasnim više koliko mailova na dnevnom nivou dobijam o korona virusu od svih – fakulteta, delivery firma, avio kompanija, modnih brendova. Sa treće strane, tako mali broj ljudi se ponaša odgovorno – dakle svi paniče, ali niko ništa ne radi da smanji verovatnoću zaraze ili da umanji opterećenje koje će pasti na NHS. Dakle umesto da sede kod kuće i pokušaju da time zaštite sebe i druge, Britanci izlaze napolje, kupuju kao ludi, piju još više i sve vreme paniče. Zato kažem, keep calm and panic.
Kod nas je najpopularniji WC papir, kako je tamo?
Toalet papir apsolutno.
Kako se medijski pristupa korona virusu?
Ja sam tek sad tokom epidemije o korona virusu shvatila šta znači ozbiljna medijska kuća. Dakle ja pratim vesti redovno u Britaniji i generalno sam zadovoljna time kako izveštavaju, posebno BBC. Ali ovo izveštavanje o korona virusu je zaista neverovatno. Količina eksperata koje oni svakodnevno zovu je fascinantna. Takođe, količina kritike koja se može videti na televiziji, što je za mene iz Srbije verovatno čudno, je zaista iznenađujuća – BBC nije štedeo Borisa Džonsona. Količina ljudi koji imaju suprotstavljene stavove je zaista isto jako dobra.
Najzad, dopada mi se što sve pričaju jezikom koji je svima jasan i što sve vreme govore vrlo mirnim tonovima i ne pokušavaju da dignu paniku među ljudima. Jedini problem je samo što možda o tome pričaju previše – dakle apsolutno svaka vest stalno je korona virus. Sa druge strane, korona virus i sve što on prouzrokuje jeste once in a lifetime (nadam se) iskustvo koje menja sve, tako da mi je i jasno šta se dešava.
Kad bi morala da biraš karantin u Londonu, gde bi volela da to bude i zašto?
Hmmmm, to je tako teško pitanje, svaki deo Londona je najlepši, u svakom bih volela da budem po malo. Možda bih rekla na vrhu Sarda (ima tu jedan bar na vrhu, a to je najviša zgrada u Londonu) – jer onda mogu da vidim ceo London i da ga skoro pa imam na svom dlanu.