Zašto bismo uzimali kredite od stranih država?
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Zaduživanje kod stranih vlada otvara prostor za korupciju i trgovinu političkim uticajem – a nije jefitnije od drugih opcija 

 

Neki od velikih infrastrukturnih projekata u Srbiji su u proteklih nekoliko godina finansirani preko međudržavnih ugovora koji su sklopljeni sa stranim vladama. Ovde pre svega možemo da pomenemo projekte izgradnje mosta Zemun-Borča, različitih deonica autoputa ka Crnoj Gori, brza pruga ka Budimpešti, rekonstrukcija pruge na drugim pravcima, obilaznica oko Beograda, nove termoelektrane u Kostolcu i tako dalje. Od stranih vlada, kao kreditori ovih projekata pojavljuju se pre svega Kina i Rusija i, u znatno manjoj meri, Azerbejdžan i Kuvajt.

Pored ovih infrastrukturnih, tu su i dva posebna kredita za direktnu budžetsku podršku, koje smo uzeli od Vlada Rusije i Abu Dabija. Zašto je ova praksa sporna?

 

Unapred poznati inostrani izvođači radova

Iako u načelu nije sporno uzimanje kredita za izgradnju neophodne infrastrukture, postavlja se pitanje zašto se to radi preko međudržavnih ugovora. Dok su međunarodne finansijske institucije, kao što su Svetska banka (SB), Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) ili Evropska investiciona banka (EIB) osnovane sa ciljem da pomoću jeftinih kredita finansiraju izgradnju infrastrukture u manje razvijenim zemljama, korist koju bi od ovoga imale strane vlade manje je jasna, i verovatno se ogleda u zadobijenom političkom uticaju. Ali koristi mogu da budu i potpuno ekonomske prirode.

Naime, u normalnim prilikama, za izgradnje infrastrukture država prikupi sredstva tako što se zaduži (bilo na domaćem ili inostranom tržištu) kod investicionih fondova ili banaka prodajom obveznica, pa potom putem tendera bira izvođača radova, gde bi trebalo da se bira između ponuđača na osnovu cene i kvaliteta radova. Ali ovo nije slučaj kada se radovi finansiraju putem međudržavnih ugovora. Tada najčešće zemlja kreditor zemlji dužniku postavlja uslove ko tačno i po kojoj ceni može da izvodi te radove, bez tenderskih procedura, a to gotovo uvek budu kompanije iz tih zemalja koje daju kredite.

Tako je u slučaju azerbejdžanskog kredita za izgradnju deonice autoputa radove izvodila tamošnja firma Azvirt, dok je isti princip važio i u slučaju izgradnje kineskog mosta kod Borče, autoputa i pruge, te u slučaju ruske rekonstrukcije železnice. Domaće nacionalno zakonodavstvo koje se bavi javnim nabavkama i koje treba da sprečava ovakvu praksu lako se zaobilazi time što međudržavni ugovori imaju veću važnost od izvora domaćeg prava.

Postavlja se opravdano pitanje: da li je, zbog nedostatka konkurencije, vrednost ovih radova precenjena, pa je ovaj kredit zapravo skuplji nego što bi to bio slučaj kada bismo uzimali običan kredit i sprovodili javne tendere? Oni ciničniji posmatrači bi rekli da je mogućnost zaobilaženja javnih tendera možda baš i glavni razlog zašto ovakav aranžman odgovara i političarima države dužnika, jer im omogućava prilike za trgovinu uticajem i korupciju.

 

Povoljnija kamatna stopa – ili nije?

Argument u prilog tome da međudržavni krediti nisu loša stvar, čak iako su izvođači radova unapred poznati sa višim cenama, jeste taj da su ovi krediti obično praćeni niskim kamatnim stopama, znatno nižim nego što bi to bio slučaj kada bi se država dužnik zaduživala na međunarodnom finansijskom tržištu. Ali ovo više nije tačno.

Poplava novca koja je nastala usled labave monetarne politike centralnih banaka velikih igrača, kao što su FED u SAD-u ili Evropska centralna banka u EU, doveli su do toga da kamate na zaduživanje svih zemalja drastično padnu, pa Srbija nije nikakav izuzetak od ovog trenda. Ovome je svakako pomogla i fiskalna konsolidacija, tj. smanjenje deficita i javnog duga, jer je time smanjen rizik po investitore da naša zemlja bankrotira i ne bude više u mogućnosti da servisira svoje dugove. Drugim rečima, dok su međudržavni krediti možda bili jeftiniji pre 2014, kada je Srbija imala teškoće da se zadužuje i to morala da čini po visokim kamatnim stopama, sada to više nije slučaj. Ovo se jasno vidi na sledećem grafikonu.

Kamatna stopa na državne 10-ogodišnje evroobveznice i na kredite stranih država. Izvor: Uprava za javni dug.

Plavi stubići predstavljaju visinu kamatne stope na 10-ogodišnje državne obveznice u evrima, u različito vreme aukcije. Linija predstavlja kamatnu stopu po različitim kreditima za infrastrukturu uzetih od NR Kine.

Dok je kamatna stopa na ovakve infrastrukturne projekte pre par godina bila malo povoljnija od one pod kojom se Srbija zaduživala, stanje je sada obrnuto. Čak i najjeftiniji kineski kredit sa kamatom od 2% (za brzu prugu Beograd-Budimpešta) sada je skuplji od prodaje evroobveznica na međunarodnom tržištu.

Drugi kineski krediti sa višim kamatama od 3% (prva faza izgradnje termoelektrane Kostolac B i deonice autoputa Preljina-Požega) još su od početka 2018. bili blizu toga da imaju istu cenu kao i komercijalno zaduživanje. Najskuplji su svakako bili krediti Ruske Federacije, sa kamatama od 4,1% (za železnicu) i Azerbejdžana od 4% (za deonicu autoputa).

 

Treba da prestanemo sa međudržavnim kreditima

Imajući u vidu opasne prilike za trgovinu političkim uticajem, koji se otvaraju u međudržavnom pregovaranju za infrastrukturne projekte zasnovanim na kreditiranju stranih vlada putem međudržavnih ugovora, kao i još opasnije zaobilaženje domaćih propisa o javnim nabavkama koji je poziv za korupciju i naduvavanje cena izvedenih radova, treba prestati sa ovom štetnom praksom.

Čak i glavni argument – da su ovi krediti jeftiniji zbog niže kamatne stope više ne stoji, jer se Srbija već sada zadužuje po nižoj kamatnoj stopi na svetskom finansijskom tržištu. Možda smo zbog ranije neodgovorne fiskalne politike bili prinuđeni da pomoću ovih kredita gradimo infrastrukturu (kada su kamate za naše obveznice bile znatno više i kada nam je bio visok javni dug), ali sada to svakako više nije slučaj.

Koji su najveći međudržavni krediti za izgradnju infrastrukture?

Trebalo bi da spomenemo da se sa ovom praksom uzimanja kredita od inostranih valda i dalje nastavlja. Ove godine Srbija će zadužiti za ove namene preko 1,1 milijarde evra. U pitanju su projektni zajmovi sa Turskom (autoput Sremska Rača – Kuzmin, most preko Save i rekonstrukcija puta Novi Pazar – Tutin; 265 miliona evra), Azerbejdžanom (izgradnja puta Novi Sad – Ruma – Šabac i Šabac – Loznica, 250 miliona evra), Rusijom (železnička infrastruktura; 512,5 miliona evra) i Francuskom (beogradski metro, 80 miliona evra).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *