Državizam u programima partija – političar kao otimač, direktor, zaštitnik, razvojni bankar

Foto: iStock 

U prethodnoj analizi programa političkih partija, pogledali smo koja tržišna rešenja partije u Srbiji nude za rast privrede. Ispostavilo se da gotovo svaka politička partija ima neke elemente zagovaranja tržišne privrede u svom programu – međutim, kod retkih je to dominantno.

U većini slučajeva, partije i pokreti u Srbiji predlažu ekonomske mere koje bi unazadile privredu Srbije i dale još veću kontrolu političarima nad našim svakodnevnim životima. Iako mnogima neka od ovih rešenja, poput zaustavljanja privatizacije ili sprovođenja velikih državnih projekata, zvuče primamljivo, ne treba da zaboravimo važnu lekciju koju smo kroz istoriju mogli da naučimo na brojnim primerima. Državno prisustvo u privredi kao i kontrola privrede znači mnogo više – pre svega, znači partijsku kontrolu privrede, a zatim partijsku kontrolu društva: kontrolu medija, kontrolu izbora i moć da ograniči ili suspenduje politička prava i slobode. Državno prisustvo u privredi i politička kontrola privrednih procesa stvaraju i pogodno tlo za korupciju, privilegovane interese, tajne dogovore, nameštene poslove. Kako to praktično izgleda možemo videti na mnogobrojnim primerima koje nam pružaju sadašnje vladajuće strukture.

Kada čujemo u javnosti da bi država nešto trebalo da uradi po pitanju ekonomskog blagostanja, to zapravo znači da bi pojedinačni političari, koristeći moć koju im trenutna pozicija omogućava, trebalo nešto više da urade. Država nije apstraktni entitet – država je skup konkretnih političara koji trenutno obavljaju javnu funkciju i za to od svih nas građana Srbije preko poreza dobijaju zaradu.

Ideju da bi političari stalno trebalo da iznalaze načine kako da odgovore na izazove tako što šire svoju ulogu u privredi označavamo kao državizam. Uz izuzetak nekih reformskih politika gotovo sve vlasti od 5. oktobra u Srbiji bile su sklone državizmu. Jedan od ključnih problema spore tranzicije u Srbiji, kao i evidentnog zaostajanja u odnosu na druge po pitanju ekonomskog prosperiteta građana jeste upravo državizam – uverenje da će dobronamerni političari svojim znanjima, moćima i veštinama izvesti Srbiju na pravi put.

Naše opozicione partije i pokreti, nažalost, često predlažu mere koje podrazumevaju još veću ulogu države u privredi od postojeće. Iz tog razloga u ovoj analizi bavili smo se programima relevantnih opozicionih stranaka koje pretenduju da jednog dana dođu na pozicije moći kako bismo ukazali na opisane mere koje zastupaju. Ova lista nije konačna, ali daje dobar uvid u način na koji bi određeni akteri vodili ekonomsku politiku.

 

1. Političar kao otimač privatne svojine

Verovatno najštetnija mera koja se u ovom smislu predlaže jeste nacionalizacija, to jest postupak podržavljenja imovine ili preduzeća koji su bili pre toga u privatnoj svojini. Ova mera političara zapravo stavlja u poziciju otimača.

Nacionalizacija može biti zagovarana iz nekoliko razloga – to mogu biti ideološki razlozi, što je bio slučaj sa socijalizmom na ovim prostorima kada je došlo do sistemske likvidacije privatne svojine; pseudoekonomski – kada političari na vlasti veruju da će usled državnog posedovanja i državnog upravljanja privredom određeno preduzeće bolje funkcionisati, i na kraju kada je u pitanju neka vrsta eksproprijacije zarad javnog interesa koja se odvija uz adekvatnu kompenzaciju i pod okriljem vladavine prava.

Privatna svojina dakle predstavlja temelj tržišne privrede i bez garantovanja privatne svojine nema ni govora o vladavini prava i pravnoj sigurnosti građana – dovoljno je da se prisetimo slučaja rušenja u Savamali. Najavljivanje nacionalizacije šalje poruku da privatna svojina u Srbiji nije niti neprikosnovena, niti sigurna i da, u zavisnosti od toga koji političar je na vlasti, vrlo lako može da bude oduzeta – nacionalizovana. Ovakvu meru možemo da nađemo u programu Stranke slobode i pravde:

„Garantujemo: vraćanje u državno vlasništvo i zabranu dalje prodaje prirodnih resursa“ (Program SSP)

Dok u programima drugih opozicionih partija nema eksplicitnog zagovaranja nacionalizacije, najveći opozicioni blok Savez za Srbiju ranije je najavio nacionalizaciju rudnih bogatstava, vode i zemljišta koji su prodati po nižoj ceni.

Dodatno, kod nekoliko partija, kao što su SRS i Narodna stranka, možemo da vidimo protivljenje privatizaciji zemljišta ili preduzeća koja upravljaju resursima.

Srpska radikalna stranka:

„Srpski radikali se protive prodaji obradivog zemljišta stranim državljanima i smatraju da je zabrana ove prakse najbolji i najsigurniji način da Srbija povrati kontrolu nad svojim tržištem.“ (Program SRS)

Narodna stranka: 

“Smatramo da je svaka vlast dužna da brižljivo čuva nacionalne resurse, jer oni predstavljaju osnovu prosperiteta ne samo naše, već i budućih generacija. Zato će naš apsolutni prioritet biti domaćinsko i odgovorno upravljanje tim resursima, uz zabranu otuđenja javnih i državnih preduzeća od nacionalnog značaja.” (Program NS)

Ovaj predlog Narodne stranke na liniji je sa sledećom ulogom političara.

 

2. Političar kao direktor preduzeća

Koliko puta ste čuli tezu da bi neko državno preduzeće odlično poslovalo samo kada bi pravi i pošteni ljudi došli na pravo rukovodeće mesto u tom preduzeću? Ako smo nešto imali prilike da vidimo tokom ovih skoro 20 godina posle demokratskih promena, to je da partokratija u Srbiji upravo najbolje funkcioniše u upravnim, izvršnim i nadzornim odborima raznih preduzeća čiji su vlasnici političari na vlasti. Partijsko zapošljavanje, negativna selekcija, potkupljivanja, nameštenja poslova i slično neraskidivi su deo partokratije.

Imajući u vidu raskošni istorijat partokratije u Srbiji ne čudi što partije u svojim programima posvećuju par tačaka i državnim preduzećima. Jer upravo se baš u njihovoj partiji krije stručan i nestranački pojedinac koji bi bio bolji direktor od onoga u privatnom sektoru.

Narodna stranka:

“Zalažemo se za investiranje u „Elektroprivredu Srbije“ (EPS), za njenu korporativizaciju i profesionalizaciju. Protivimo se privatizaciji EPS-a jer smatramo da je to jedan od naših najvažnijih nacionalnih resursa.”

Demokratska stranka:

„Donećemo zakon o obavljanju delatnosti od javnog interesa kojim će se razdvojiti infrastrukturne delatnosti od delatnosti operatera, a infrastruktura, koju čine elektromreža, aerodrom, telekomunikaciona mreža, autoputevi, železničke pruge i slično, mora ostati u apsolutno većinskom vlasništvu Republike Srbije. Zbog toga se protivimo privatizaciji javnih preduzeća.“ (Naša politika – Novi dnevni red za Srbiju)

Srpski pokret Dveri:

„Nećemo dozvoliti prodaju EPS-a, Telekoma, obradivog zemljišta i prirodnih bogatstava poput izvora čiste pijaće vode i ruda. Ova četiri stuba privredne i ekonomske stabilnosti Srbije ostaće u našim rukama.“ (Program Dveri)

 

3. Političar kao zaštitnik srpske privrede

Danas više nije popularno reći da se neka partija protivi slobodnoj spoljnoj trgovini – iskustvo međunarodne izolacije, sankcija i nestašica navodi sve političke aktere da se makar deklarativno zalažu za slobodan protok robe i kapitala. Ipak, ovo nije neograničeno, pa se većina partija zalaže za neki vid protekcionizma – uvođenje carina ili „zaštitu“ domaćeg tržišta i pojedinačnih industrija. Mahom je reč o nejasnim formulacijama, ali je vidno pozivanje na veću ulogu države u procenjivanju koje sektore privrede treba zaštititi.

Srpski pokret Dveri:

„Uvešćemo novi sistem carinske zaštite i druge oblike zaštite domaćeg tržišta.“

Srpska radikalna stranka:

„Ponovo ćemo uvesti carine na robu iz Evropske unije i na taj način zaštititi domaću proizvodnju, pre svega poljoprivredu i proizvodnju hrane.“

Demokratska stranka Srbije:

„Zalažemo se da država podstiče strana i domaća ulaganja i jača konkurentnost naše privrede na svetskom tržištu. Ograničenja za strani kapital mogu se uvesti samo kada je reč o preduzećima od strateškog interesa.“ (Program DSS)

 

4. Političar kao razvojni bankar

S vremena na vreme se u raspravama otvara pitanje privatizacije banaka, a retko se priča o osnivanju novih, državnih banaka. Međutim, veliki broj partija u svojim programima predlaže osnivanje razvojne banke koja bi investirala u sektore koje političari prepoznaju kao „strateške“. Kao i sa svakim velikim državnim, odnosno partijskim projektom, nije teško zamisliti da se novac od ovakvih banaka deli po partijskoj liniji, te da je reč o još jednom obliku partijskog plena.

Pri tome, osim opravdanog straha od korupcije, ostaju sledeća pitanja: na osnovu čega političar ima bolje poslovne informacije od bankara koji se time profesionalno bave i da li će i bankar u privatnom sektoru i političar postavljen od partije da snose istu odgovornost usled greške?

Inače, u Srbiji trenutno ne postoji ovakva banka, već sličnu ulogu obavljaju Fond za razvoj i Razvojna agencija.

Stranka slobode i pravde:

„Osnivanje Nacionalne investicione banke koja će ulagati u strateške industrije, a prikupljanje sredstava vršiti kroz uloge građana uz tržišnu kamatnu stopu.“

Narodna stranka:

„Smatramo da je potrebno osnovati Nacionalno-investicionu banku (NIB), koja bi zamenila Fond za razvoj i Razvojnu agenciju Srbije, leglo nepotizma i partokratije. NIB bi bila osnovana posebnim zakonom i ne bi vršila funkciju poslovne banke već bi direktno finansirala infrastrukturne projekte, a samo preko komercijalnih banaka i projekte u privatnom sektoru.“

Srpski pokret Dveri:

„Sačuvaćemo i ojačaćemo srpske banke i osnovaćemo državnu Investiciono-razvojnu banku.“

Liga socijaldemokrata Vojvodine:

„Razvojna banka Vojvodine: Formiranjem Razvojne banke Vojvodine stvoriće se generator privrednog razvoja koji bi nastavio započetu finansijsku podršku infrastrukturne izgradnje, razvoja malih i srednjih preduzeća, razvoja preduzetništva, ravnomernog razvoja na celoj teritoriji Vojvodine kroz povoljnije kreditne uslove za nedovoljno razvijena područja.“ (Program LSV)

 

Treba nam više slobode u privredi, a ne manje

Više puta smo imali priliku da vidimo čemu vodi velika uloga političara u privredi Srbije – nepotizmu, novčanom nagrađivanju politički podobnih, propadanju banaka i preteranom rasipanju novca.

Umesto povećavanja rizika da političari upravljaju novcem poreskih obveznika, potrebno je osloboditi privredu preteranih nameta i ograničenja. Samo tako možemo da se približimo temeljima tržišne ekonomije koji će garantovati privatnu svojinu, omogućiti predvidiost poslovanja i otvoriti prostor za zdrav rast privrede.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *