Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock 

Razgovor sa Dušanom Spasojevićem, docentom na Fakultetu političkih nauka, povodom objavljivanja nove knjige o političkim partijama u Srbiji

 

Gotovo da je postalo opšte mesto reći da su sve političke partije u Srbiji iste – da su podređene uskim interesima lidera i da se od vladajućih stranaka razlikuju samo po tome što su u opoziciji, o kome god da je reč. Da li je to (oduvek) zaista tako? Ovim pitanjem, kao i genezom i perspektivom razvoja partijske scene u Srbiji bave se Dušan Spasojević, docent na Fakultetu političkih nauka, i Zoran Stojiljković, redovni profesor na istom fakultetu, u nedavno objavljenoj knjizi „Između uverenja i interesa – ideologije i organizacija stranaka u Srbiji“ u izdanju Fabrike knjiga.

O ideološkom utemeljenju političkih partija, potencijalnim izazivačima aktuelne vlasti, kao i o značaju političkih pokreta i ključnih pitanja na političkoj sceni Srbije za Talas je govorio Dušan Spasojević, koautor knjige.

„Tako ćemo razmišljati o Demokratskoj stranci dok se ne pojavi njena naslednica ili alternativa“

Talas: „Ova knjiga izlazi u nevreme“, rečenica je kojom otvarate razgovor o partijama u Srbiji. Šta biste izdvojili kao najproblematičniju odliku aktuelnog političkog trenutka u Srbiji?

Dušan Spasojević: To nevreme ima dvostruku refleksiju. Jedno se tiče nevremena u smislu pisanja o političkim partijama i partijskom sistemu koji se raspao, atomizovao; nastaju nove, a nestaju stare partije i ne znamo kako će scena izgledati za mesec dana.

Drugo nevreme odnosi se na stanje demokratije u Srbiji i činjenicu da Srbija ima sve više elemenata kompetitivnog autoritarizma i da smo se, nakon dvadeset godina, zapravo vratili u stanje koje podseća na period pre Petog oktobra. Može se reći – ko nema šesti oktobar, vrati se u četvrti ili neki još raniji period.

Dušan Spasojević, foto: N1

Imajući u vidu vašu analizu partija, njihove geneze, organizacione strukture i ideološkog utemeljenja, kako biste objasnili „raspad“ Demokratske stranke, to jest njenu putanju od ubedljivo najrazvijenije opozicione partije devedesetih do stanja u kojem se danas nalazi?

Sama činjenica da mi razgovaramo o partiji koja ima jako slab izborni rezultat, kao i rezultate javnomnjenjskih istraživanja, pokazuje nam da je reč o organizaciji koja je za naše prilike solidno utemeljena i da i dalje, makar na nivou zamišljenog ideološkog prostora i izborne snage, postoji. Tako ćemo razmišljati o demokratama sve dok se ne pojavi zamena za Demokratsku stranku, dok se ne pojavi njena naslednica ili alternativa.

A raspad DS-a se razume kroz dve dimenzije, mislim da knjiga pokazuje zašto su obe važne. Na prvom mestu, to je ideološka linija – naprednjaci su u najvećoj meri preuzeli ideološku poziciju DS-a. S druge strane, ako posmatramo organizacionu vertikalu, vidimo da je stranka bila pod strahovitim pritiskom režima, a to je 2014. rezultiralo podelom stranke i daljom atomizacijom usled prevelikih liderskih ambicija i nemogućnosti partijske elite da se dogovori.

To je takođe dovelo do atomizacije čitavog opozicionog bloka. Da je DS ostao nepodeljen 2014, onda bi i dalje bio najveća stranka opozicionog bloka i to bi obeshrabrilo stvaranje velikog broja malih stranaka, kao i vrlo kritički stav prema DS-u unutar opozcionog bloka. Ne treba zaboraviti da je DS, pored napada od strane SNS, bio pod vrlo oštrom kritikom aktera poput Dveri i Dosta je bilo.

„Jedini otpor i jedina opozicija Vučiću može doći iz modernističkog bloka“

Jedna od centralnih teza knjige je da partije u Srbiji, uprkos uvreženom mišljenju, u značajnoj meri počivaju na ideološkom utemeljenju. U tom smislu, dva glavna pola koja razlikujete su tradicionalistički i modernistički. Koji pol je trenutno dominantan u biračkom telu, ako imamo u vidu izborne rezultate u najskorijim izbornim ciklusima?

Nastankom SNS-a, jedan plitki modernistički pol ima dominaciju, ali je on dosta površan i deklarativan. To znači da su stranke i birači shvatili da morate biti formalno modernisti da biste imali veće šanse da vladate. Ali taj transfer naprednjaka od radikala je u jednom trenutku zaustavljen i mi danas vidimo jednu vrstu reverzibilnog procesa koji SNS pozicionira između ta dva pola.

Formalno gledano, modernistički pol je odneo pobedu, i dalje je u vođstvu, ali je to jedna vrsta privida. Suštinski, Srbija je podeljena i ta dva pola su relativno ravnopravna na nivou društva, a postoji razlika u tome kako su oni politički artikulisani. Od te političke artikulacije zavisi ko je vladajuća koalicija i kako je to pozicionirano.

 

Koliko je ta linija distinkcije relevantna ako razmišljamo o eventualnim promenama u predstojećem periodu? Iz kog ’bloka’ možemo da očekujemo alternativu aktuelnoj vlasti?

Vidno je da je danas jasnije artikulisana opozicija koja dolazi iz tradicionalističkog pola i koja se hrani pitanjem Kosova. Ali, takođe je jasno da, budući da naprednjaci jesu ukotvljeni u tradicionalističkom delu, jedini otpor i jedina opozicija Vučiću može doći iz modernističkog bloka. U tom smislu, naprednjaci mogu biti napadani sa obe strane, ali jedini temeljni izazov može doći sa modernističkog bloka ili nekom potpuno tehničkom saradnjom sa obe strane.

Ta tehnička saradnja je logika na kojoj je organizovan ili postavljen Savez za Srbiju, ali je jasno da je ipak konzervativni, tradicionalistički deo artikulisaniji – to vidimo u SZS, ali i u širem opozicionom polju, na primer kod Šapića, Stamatovića ili sličnih desnih partija.

 

Pored ideološkog, drugi aspekt partija koji razmatrate je organizacioni. Šta biste izdvojili kao najznačajniji ili endemski problem partijske scene u Srbiji kada je reč o njihovoj organizaciji?

Endemski problem je to što su partije iz prve decenije višepartizma nasledile izuzetno liderske karakteristike i nemaju sposobnost da unutar sebe razgovaraju, da se dogovaraju i da prihvataju neslaganje. To danas vidimo kod Demokratske stranka koja se, iako ima nekakav demokratski potencijal, podelila oko nekoliko pitanja i sada ne ume da reši svoje unutrašnje probleme i opet će doći do nekog cepanja stranke. Takve su i ostale stranke, samo su još centralizovanije i još više liderske i to se onda preliva i na druge stvari.

„Popravljanje proporcionalnog, a ne nužno uvođenje većinskog sistema“

U kojoj meri izborni sistem oblikuje partije u Srbiji, a u kom pravcu bi ga trebalo menjati ako želimo da adresiramo probleme koje navodite u vezi sa partijama?

Mi imamo relativno nestabilan politički sistem, pa i izborni sistem koji se svako malo menja – partije ga menjaju u skladu sa svojim interesima ili sprečavaju promene koje im nisu u interesu. Već duže vreme se govori o nekoj vrsti preferencijalnog glasanja koje bi ojačalo unutarpartijski pluralizam i umanjilo snagu partijskih lidera, a ojačalo lidere drugog reda ili drugog ranga, profilisalo buduće lidere i slično.

To, pre svega, znači popravljanje proporcionalnog, a ne nužno uvođenje većinskog sistema.

 

Pored izbornog sistema, koji si drugi institucionalni faktori koji bi mogli da utiču na drugačiju, možda demokratičniju ili odgovorniju organizaciju partija?

Mogli bismo da propisujemo pravila ponašanja partija kako bi one bile otvorenije. Neke zemlje propisuju kako se donose neke važne odluke, kako se biraju kandidati za narodne poslanike i slično. Ili makar na deklarativnom nivou imaju očekivanja da su partije unutar sebe demokratske i pluralističke, a to se može postići i nekim mehanizmima koji su vezani za finansiranje političkih partija i način trošenja novca koji im mi dajemo iz budžeta.

 

Partije su u vašoj knjizi postavljene kao centralni politički akteri. Kako vidite ulogu političkih pokreta u Srbiji danas? Koje su njihove prednosti, a koji nedostaci?

Partije su u svim demokratijama na svetu najvažnije, a kod nas je to još izraženije i zato se koristi termin ’partokratija’ da se objasni koliko su partije izbacile sve ostale aktere iz procesa donošenja odluka.

Kod nas je civilno društvo marginalizovano, pa samim tim ni društveni ili politički pokreti nemaju preveliki značaj. Čim se konstituišu u nekoj meri, pokreti pre ili kasnije prelaze u neku vrstu partija ili nekog oblika koji je između, ali vrlo brzo ulaze u izbornu arenu jer im je jasno da bez ulaska u zakonodavnu ili izvršnu vlast nemaju nikakvog uticaja.

Mi u knjizi razmatramo neki broj tih pokreta, ali pokazujemo da postoje određeni akteri koji jesu partije, ali se kriju iza drugih termina u pokušaju da izbegnu negativnu konotaciju koja je vezana za partije. Iako nisu registrovani, zovu se pokretom ili ligom, faktički jesu partije.

„Pitanje Kosova za koje se čini da se u potpunosti vraća na dnevni red“

Srbiju pozicionirate u grupu istočnoevropskih postkomunističkih i tranzicionih društava. Da li postoje neke specifičnosti koje je izdvajaju iz ovog bloka? Takođe, da li postoje lekcije koje bismo mogli, a nismo naučili iz iskustava ovih zemalja?

Cela knjiga je pokušaj da se pojasne sličnosti Srbije i drugih istočnoevropskih društava, a da se istovremeno istaknu te postjugoslovenske razlike. To je dosta komplikovano, ali u suštini može da se prati na institucionalnom nivou i da se vide te sličnosti u slabosti demokratije. One su danas očigledne ako posmatramo zajedničke elemente krize demokratije u Mađarskoj, Poljskoj i Srbiji.

Ono što je nama bilo zanimljivo je da su političke partije u Srbiji skoro ekskluzivno profilisane u odnosu na vrednosna pitanja, pitanja identiteta, a gotovo uopšte nisu profilisane u odnosu na ekonomska pitanja. Tu Srbija odudara u odnosu na Poljsku ili Hrvatsku – to je zanimljiva razlika koja je posledica raspada Jugoslavije i tema koje su i dalje na dnevnom redu i veoma su važne, a u najvećoj meri ih vezujemo za pitanje evropskih integracija i buduće rešavanje pitanja Kosova.

 

Šta će biti ključni događaji koji će u narednom periodu oblikovati partijsku scenu u Srbiji i na koji način?

Dve stvari su ključne: jedna je stanje demokratije fokusirano na pitanje bojkota izbora i toga kako će se ta stvar prelomiti u narednih nekoliko meseci. Drugo je pitanje Kosova za koje se čini da se u potpunosti vraća na dnevni red i da je na neki način, kroz koncept stabilokratije, uvezano sa pitanjem bojkota. Te dve stvari, za koje je teško predvideti kako će se razvijati, oblikovaće narednih nekoliko meseci, a sve ostale teme će biti prilično sekundarne.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *