Foto: iStock
Još uvek nemamo dovoljno informacija o inicijativi “mali Šengen”, ali možemo da prepoznamo neke od ključnih problema u vezi sa ovom idejom
Već mesecima se u medijima priča o inicijativi „mali Šengen“, nakon što su lideri Srbije, Albanije i Severne Makedonije potpisali Deklaraciju o uspostavljanju slobodnog protoka ljudi, robe, usluga i kapitala na Zapadnom Balkanu. Pohvale za ideju dolaze i iz Evropske unije, ali ostaje pitanje ostalih zemalja u regionu.
Mali Šengen nije ekonomski važan koliko i Evropska unija
Nijednoj od zemalja CEFTA-e region nije glavno izvozno tržište. Veće učešće region ima samo u slučaju Crne Gore, ali ova zemlja je ionako slabo okrenuta izvozu robe i bazira svoju privredu na uslugama. Ovo se jasno vidi na sledećem grafikonu:
Izvoz zemalja regiona u 2018. Izvor: UNCTAD database.
U slučaju Srbije, koja se najviše oslanja na privrednu saradnju sa regionom (kada izuzmemo Crnu Goru), izvoz na tržište CEFTA zemalja iznosi manje od 18% ukupnog izvoza. Situacija je, međutim, još manje obećavajuća kada pogledamo koliko učešće ima ovaj krnji mali Šengen – bez Bosne i Hercegovine i Crne Gore u svom sastavu.
Izvoz Srbije u 2019. godini, u milijardama američkih dolara; Izvor: RZS
Još uvek ne znamo šta je tačno mali Šengen
Kako još uvek nigde nije objavljen tekst sporazuma o Malom Šengenu, ostaje nam samo da se pouzdamo u šturo i nejasno izveštavanje o ovom projektu kada neko od političara kaže nešto o ovoj temi. Tako da postoji nekoliko mogućih opcija: od samo uklanjanja postojećih, a nepotrebnih barijera u kretanju robe (uniformisanje radnog vremena carinskih službi i smanjenje čekanja šlepera na granicama), do uvođenja carinske unije: višeg stepena integracije od postojeće zone slobodne trgovine (CEFTA) jer bi zemlje članice imale zajedničke carinske stope u trgovini sa trećim zemljama.
Dok prva opcija nešto što svakako treba podržati, druga je već pitanje. Tačno je da je CEFTA prilično nepouzdan trgovinski sporazum jer nema funkcionalan mehanizam za rešavanje trgovinskih sporova, pa su pojedine zemlje članice s vremena na vreme uvodile ograničenja na uvoz. To je posebno vidljivo u slučaju carina od 100% koje je Kosovo uvelo na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine. I nakon više od godinu dana od tog čina, carine su i dalje tu iako je to flagrantno i grubo kršenje sporazuma. Ali to ne znači da bi nam bila potrebna carinska unija: ovaj proces bio bi veoma dugotrajan, sa komplikovanim pregovorima među zemljama, budući da svaka ima drugačiju trgovinsku politiku – u praksi bi usklađivanje trajalo godinama. Osim toga, to bi značilo i potpuno novi proces pregovaranja o svim drugim postojećim trgovinskim ugovorima u regionu. U našem slučaju se to, pre svega, odnosi na sporazume sa Rusijom.
Drugi problem leži u tome što ove zemlje nemaju ni zajedničke tehničke propise koje bi trebalo uskladiti – a svi oni istovremeno treba da se usklađuju sa propisima EU. Na ovom putu su Crna Gora i Srbija odmakle znatno više nego Albanija ili Severna Makedonija, pa se postavlja kako bi tu mogli naći zajednički jezik tokom pregovora koji bi opet bili dugotrajni. Stvaranje carinske unije stoga ima smisla samo ako smo potpuno sigurni da od članstva zemalja regiona u EU nema ništa barem u narednih nekoliko decenija.
Prepreke kretanju radnika nisu samo diplome, već to što svi žele u EU
Predloženo slobodno putovanje ljudi samo sa ličnom kartom baš i nije nešto preterano smisleno – bezvizni režim među zemljama (osim u slučaju Bosne i Kosova) postoji već godinama, a to da li moramo sa sobom da nosimo pasoš ne pravi preveliku razliku. Ovaj sistem već postoji npr. između Crne Gore i Srbije, ili Srbije i Republike Srpske, pa nije nešto posebno promenio stvari. Priznavanje obrazovnih isprava koje se takođe pominje isto nema preterano smisla. Na primer, za nastavak studija, nostrifikaciju diploma kod nas obavljaju sami fakulteti, dok za tržište rada to radi Agencija za kvalifikacije i procedura traje do 60 dana. Ovo ima više smisla u sektoru profesionalnih usluga, budući da za neke od njih nije dovoljna samo diploma, već su neophodne razne licence, dozvole i članstva u strukovnim udruženjima, što sve predstavlja barijere ulasku u granu. To se odnosi kako na inostrane, tako i na domaće državljane.
Najveće prepreke, međutim, u kretanju radne snage u regionu predstavlja to što se radna snaga u principu kreće od Zapadnog Balkana ka Evropskoj uniji. Plate u regionu su slične, kao i stopa nezaposlenosti (samo Severna Makedonija ovde odskače kao negativan primer), tako da ne možemo da očekujemo da će uvođenjem malog Šengena hiljade radnika iz Severne Makedonije doći u Albaniju ili iz Albanije u Srbiju.
Druga velika prepreka je jezička: zajednički jezik koristi se samo u dva trougla: prvi čine Bosna i Hercegovina, Srbija i Crna Gora, a drugi Albanija, Kosovo i Severna Makedonija (albanski je nedavno postao drugi zvanični jezik u ovoj zemlji, pored makedonskog), pa je zamisliva situacija da se radna snaga kreće u krugu ovih jezičkih veza, umesto u okviru celog regiona. Tu su naravno i Srbi sa Kosova, kao i Albanci iz Severne Makedonije koji mogu da budu „pomoćni točak“ u ovom kretanju radne snage.
Privlačna sila EU, sa svojim mnogostruko većim platama koje može da ponudi radnicima iz regiona, previše je snažna da bi značajniji broj ljudi razmišljao o tome da radi u nekoj od zemalja regiona umesto u Nemačkoj ili Austriji.
Mali Šengen nije loša ideja, ali ne treba da imamo velika očekivanja
Ukidanje ili smanjenje barijera kretanju robe, usluga, kapitala ili ljudi je nešto što bi svakako trebalo pozdraviti. Ali od inicijative malog Šengena ne treba imati velika očekivanja. Trenutno najveći problem jeste što niko u javnosti ne zna šta ta inicijativa jasno donosi, pa samim tim ne možemo ni jasno oceniti benefite ili troškove ovog koraka. Ali sigurno je da ovakav krnji mali Šengen (bez Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Kosova) jednostavno nema puno ekonomskog smisla – privrede Srbije, Severne Makedonije i Albanije nisu međusobno povezane niti komplementarne da bismo mogli da očekujemo neke ozbiljnije rezultate ovog povezivanja. Isto je i slučaju kretanja radne snage. Čak i kada bi se ceo Zapadni Balkan jednoglasno okupio oko ove inicijative (što ne deluje izvesno, imajući u vidu izjave iz Podgorice i Sarajeva), ipak bi svakoj pojedinačnoj zemlji tržište EU, a ne regiona, i dalje ostalo primarno. Koristi ove inicijative bi zbog toga bile prilično male.
Plan malog Šengena može da tumačimo pre svega kao političku inicijativu koja može da donese više dobrih političkih poena političarima koji je promovišu, pre svega u odnosu sa evropskim zvaničnicima, nego ekonomske koristi celokupnom regionu. Po principu: vidite kako smo dobri đaci, možemo i mi da se integrišemo, umesto da se svađamo. Svakako da treba smanjiti barijere u međusobnoj trgovini, ali je mnogo važnije pobrinuti se da se izvrše neophodne reforme koje bi uvele vladavinu prava u zemljama regiona i smanjile korupciju, veze biznisa sa političarima (klijentelizam) i političara sa organizovanim kriminalom što bi imalo daleko veći i direktniji uticaj na privredna kretanja, kao i bliže povezivanje sa evropskom privredom.