Foto: MPshofer
Prodajom se rizik od političke zloupotrebe smanjuje.
Privatizacija Komercijalne banke izazvala je burne reakcije. Oni upoznati sa podacima u samoj privatizaciji ne vide problem ili čak misle da je ideja dobra. Ali u diskusiji oko privatizacija argumenti i podaci retko igraju veliku ulogu. Većina ljudi okreće se emotivnim reakcijama.
Protivnici privatizacije često navode svoje argumente. Najčešći koje sam u raspravama imao prilike da vidim su oni da Srbija prodajom državne banke gubi svoj suverenitet, da bi u slučaju krize strane banke i strani vlasnici mogli da izvuku kapital iz zemlje ili da bi država umesto prodaje samo mogla da i dalje ubira profit od poslovanja Komercijalne banke.
Istina je da su sva ova tri argumenta problematična sa stanovišta činjenica. Ali je takođe legitimno pitanje svih skeptika – da li Srbija gubi nešto prodajom Komercijalne banke i šta će se zapravo desiti kao posledica ove prodaje.
Ako pogledamo argumente hladne glave i bez emocija, mislim da je osnovano mišljenje da se ništa apokaliptično zapravo neće desiti zbog privatizacije Komercijalne banke, a da će Srbija verovatno od toga imati koristi.
Da li Srbija gubi suverenitet?
Nijedna definicija suvereniteta jedne države ne podrazumeva da država u svom vlasništvu ima banku. Suverenitet je sposobnost države da na svojoj teritoriji brani određeni set pravila (ustav i zakoni) koje samostalno donosi (u slučaju Srbije preko vlade i parlamenta). Za suverenitet je sasvim nebitno da li država ima svoju banku, kao što je nebitno da li ima pekaru, avio-prevoznika, telekomunikacione kompanije, fabrike cipela, bilo koje fabrike. Suverenitet je sposobnost da se donose i brane pravila i poredak. Suverenitet nije učešće države u privredi.
Većinu ljudske istorije, gotovo do XX veka, većina država uopšte nije ni imala banke u svom vlasništvu. Mnoge od njih to nemaju ni danas. Neke od ovih država su suverenije i razvijenije od Srbije (primer su Češka, Estonija i Slovačka).
Državni suverenitet obezbeđuju vojska, policija i sudstvo. U pitanjima bankarskog poslovanja, državnu kontrolu obezbeđuje centralna banka – Narodna banka Srbije. Većinu istorije većina država nije imalo čak ni centralnu banku, a imalo je suverenitet.
Da li će strani vlasnici izneti kapital?
Strani vlasnici generalno nemaju motiv da iznose kapital dokle god im se poslovanje u jednoj državi isplati (više od poslovanja u drugim). Međutim, postoji argument da oni to nekada rade u vreme krize.
Povlačenje kapitala jeste nepovoljna pojava, ali sprečavanje ili minimalizovanje ovakvih odluka može da se uradi bez državnog vlasništva u bankama. Zapravo, ako pitate ekonomiste, verovatno će vam reći da su upoznati sa tzv. Bečkim dogovorom. Posle izbijanja globalne finansijske krize 2008. godine, predstavnici Narodne Banke Srbije su se u Beču sastali sa predstavnicima velikih stranih banaka koje posluju u Srbiji. Pod pokroviteljstvom Međunarodnog monetarnog fonda, a uz prisustvo Evropske Banke za obnovu i razvoj, Evropske komisije i Svetske banke, postigli su dogovor da strane banke ne povlače kapital iz Srbije. Kapital iz Srbije nije u većoj meri povučen, bankarski sektor je iz krize izašao prilično stabilan (što nije bio slučaj u pojedinim zemljama regiona), dok su uglavnom propale upravo državne banke, poput Agrobanke i Razvojne banke Vojvodine. Dakle, ekonomisti će reći – već je bila jedna kriza i kapital nije iznet iz Srbije.
Ako već govorimo o „iznošenju kapitala“ od strane stranih vlasnika, moram da primetim jednu stvar. Niko od kritičara stranog vlasništva ne obraća pažnju na to da strane banke, kada dođu u Srbiju, takođe donose kapital. Kritičari privatizacije retko primećuju ovu činjenicu i niti podržavaju ovako nešto niti kritikuju.
Da li država treba da nastavi da uzima profit, umesto da prodaje banku?
Ovaj argument je prilično racionalan i vodi se poslovnom logikom. Izazov je što se poslovnom logikom vodi u okruženju koje se vodi političkom logikom.
Srbija ima prilično klimav istorijat poslovanja državnih banaka. Samo u proteklih desetak godina smo svedočili propasti i velikim troškovima banaka poput Agrobanke i Razvojne banke Vojvodine. Političari ne znaju da vode banke, a često možda to nije ni cilj, već je cilj pravljenje banke kao mehanizma za populističku politiku (jeftini krediti) ili korupciju (davanje jeftinih i nenaplativih kredita ljudima iz krugova određene partije ili političkih lidera). Ako se sve ovo zna, ne čudi što su ove banke propale – ako imate dosta tuđeg novca koji dajete okolo bez garancija da bude vraćen sa kamatom i bez pozivanja na odgovornost, baš i nemate neke osnove da napravite i vodite uspešnu banku.
Ekonomisti tvrde da je propast državnih banaka, što zbog zloupotrebe, što zbog neodgovornosti, poreske obveznike koštao na milijarde evra u poslednjih nekoliko decenija.
Ali Komercijalna banka je profitabilna, mnogi će reći. Ovo je tačno, Komercijalna banka trenutno jeste profitabilna. Međutim, previđa se činjenica da je ovo ostvareno u uslovima gde se domaći političari nisu mnogo pitali – akcionari Komercijalne banke su, pored države Srbije, bili i Evropska banka za obnovu i razvoj, Međunarodna finansijska korporacija i švedski investicioni fond koji su određivali okvir poslovanja i insistirali na određenim pravilima. Ovi akcionari su takođe želeli da banka bude privatizovana. Država je nedavno otkupila njihove akcije.
Tačno je da bi država Srbija možda mogla da računa na neki profit, ali je takođe tačno da je rizik veći što je veće državno vlasništvo i da nam ništa ne govori da, zbog političkog uticaja, Komercijalna banka ne bi pošla putem propalih državnih banaka bez kontrole drugih akcionara zainteresovanijih za tržišne principe. Prodajom se rizik od političke zloupotrebe smanjuje.
Uz to, ekonomisti će reći i da prodajna cena banke odražava očekivani profit. Kada je on veliki, velika je i cena, kada nije, cena se spušta.
Prodajom banke država gubi pravo na profit, ali zato dobija 450 miliona evra odmah. S obzirom da je istorijat poslovanja državnih banaka u Srbiji dosta nezavidan, a da rizik zbog zloupotrebe raste sa udelom vlasništva države, prodaja se može smatrati korisnom za građane. Prvo, treća najveća banka će se držati tržišnih principa bez upliva politike, smanjuje se rizik da građani plaćaju loše poteze uprave, a više stotina miliona evra (spekuliše se iznosima od 380 do 450 miliona) postaje dostupno za budžet.
Da li će se Srbija promeniti?
Ako se stvari ovako sagledaju, jedino čega se država Srbija odriče je potencijalni, negarantovani profit. Sa druge strane, smanjuje se rizik od zloupotrebe koju bi plaćali poreski obveznici, uz prihod od nekoliko stotina miliona evra u državnu kasu. Svi ostali rizici koji postoje mogu se rešavati putem regulative i kroz direktan kontakt sa ključnim donosiocima odluka.
U Srbiji neće doći do kataklizme prodajom Komercijalne banke. Sa druge strane, novac dobijen ovim putem može se pametno koristiti i na građanima je da postavljaju pitanje kako. A povlačenje države iz biznisa je stvar koju treba pozdraviti. Država je tu da obezbedi najbolja moguća pravila, ne da vodi firme.