Foto: Adrian Grycuk
Država ima ozbiljnih problema kada se od nje očekuje da sistemski reši neki problem po nalogu Evropskog suda za ljudska prava
Proteklih dana je, u kontekstu rasprava o „Zakonu o nestalim bebama“, ponovo postalo aktuelno pitanje sprovođenja presuda Evropskog suda za ljudska prava od strane Srbije.
Pred Evropskim sudom za ljudska prava (ESLjP) tokom 2019. godine našlo se čak 2,595 predstavki u vezi sa Srbijom – od toga je 2,445 (ili 94%) odbačeno. Sud je tokom prošle godine doneo 24 presude u ukupno 150 slučajeva u vezi sa Srbijom, a od toga je u 22 presude konstatovano bar jedno kršenje Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Kolokvijalno poznat kao ’Sud u Strazburu’, Evropski sud za ljudska prava je već duže od pola veka adresa na koju građani, kao i države, upućuju predstavke u vezi sa kršenjem ljudskih prava u zemljama članicama Saveta Evrope i potpisnicama Evropske konvencije o ljudskim pravima. Kako je Srbija formalno članica Saveta Evrope od 2003. godine, dok je Konvenciju ratifikovala 2004, veliki broj građana i građanki Srbije traži pravdu upravo u Strazburu.
Imajući u vidu veliki broj predstavki koje se protiv Republike Srbije podnose na godišnjem nivou, kao i obavezu Vlade Srbije da sprovodi presude ESLjP-a, važno je da budemo upoznati sa procedurama, funkcionisanjem i karakterističnim slučajevima koji dospevaju pred ovaj sud.
Slučaj ’nestalih’ beba i stare devizne štednje – Srbija ima ozbiljnih poteškoća u rešavanju sistemskih problema
Potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima dužne su da sprovode odluke Evropskog suda za ljudska prava. Kada je reč o našoj zemlji, advokat Mihailo Pavlović u razgovoru za Talas ocenjuje da se može reći da Srbija poštuje i sprovodi odluke ESLjP-a. To je, kako kaže, posebno slučaj kada presude glase na novčana obeštećenja aplikanata iz Srbije – kada ESLjP utvrdi povredu prava i naloži isplatu pravične novčane nadoknade podnosiocima predstavke. Izazovi, međutim, nastaju kada je država dužna da, uz finansijsku nadoknadu, reši i neki sistemski problem.
„Takav je slučaj sa tzv. „pilot presudama“ vezanim za nestale bebe ili staru deviznu štednju. U predmetu „Jovanović protiv Srbije“ ESLjP je obavezao državu da sprovede i određene mere opšte prirode, odnosno da u roku od jedne godine od nastupanja pravnosnažnosti presude preduzme odgovarajuće mere u cilјu ustanovlјavanja mehanizma koji bi omogućio svim roditelјima u sličnim situacijama da dobiju odgovarajuće odgovore na pitanje šta se dogodilo sa bebama koje su masovno kradene iz porodilišta tokom 1980-ih godina u vreme bivše SFRJ“, ističe Pavlović.
Drugi slučaj koji naš sagovornik navodi tiče se stare devizne štednje. „U predmetu „Ališić i drugi protiv BiH, Hrvatske, Srbije, Slovenije i BJR Makedonije“, koji je iniciran po predstavkama štediša koji po raspadu SFRJ nisu mogli da slobodno raspolažu svojim štednim ulozima u bankama čije je sedište u Srbiji (Investbanka) tj. Sloveniji (Ljublјanska banka), a koje su svoja predstavništva imali u drugim tuženim državama (pre svega BiH i Hrvatskoj), ESLjP je, pored obeštećenja aplikanata, obavezao države članice bivše SFRJ da u roku od 6 meseci od nastupanja pravosnažnosti presude omogući podnosiocima, ali i svim drugim licima u njihovoj poziciji, da dođu u posed stare devizne štednje pod istim uslovima kao i državlјani Srbije koji imaju ušteđevinu u domaćim filijalama srpskih banaka“, objašnjava Pavlović.
Kako kaže, obe ove presude su za Srbiju predstavljale veliki problem.
„Pitanje stare devizne štednje je rešeno donošenjem zakona po isteku roka daleko dužeg od 6 meseci, dok je pitanje nestalih beba i dalje nerešeno. Postojeći predlog zakona po ovom drugom pitanju ne nudi adekvatno rešenje ovog problema jer je država izbegla da izvrši presudu u delu u kojem je dužna da sprovede delotvornu i adekvatnu istragu kako bi se otkrila istina o samom mehanizmu krađe beba“, objašnjava Pavlović i zaključuje da država ima ozbiljnih problema kada se od nje očekuje da sistemski reši neki problem po nalogu ESLjP-a.
Zanimljivi slučajevi protiv Republike Srbije: penzije na Kosovu i pekara Roma u Borči
Budući da se predstavke podnose protiv pojedinačnih država, postoji veliki broj presuda protiv Republike Srbije.
Jedan od važnih slučajeva, “Grudić protiv Srbije”, odnosi se na invalidske penzije koje su bračnom paru Grudić iz Kosovske Mitrovice isplaćivane u periodu od 1995. godine do juna 1999, odnosno januara 2000, kada su mesečne isplate prestale, bez bilo kakvog obrazloženja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. ESLjP je 2012. godine doneo jednoglasnu presudu kojom je Srbiji naloženo da podnosiocima predstavke isplati naknadu kako za troškove, tako i za nematerijalnu štetu, kao i sve penzije dospele na naplatu od trenutka kada je isplata prekinuta.
Advokat Mihailo Pavlović navodi da je u proteklom periodu radio na nekoliko slučajeva, ali da najzanimljiviji predmeti još uvek nisu dobili epilog usled dugog čekanja na odluke ESLjP-a. Za Talas je izdvojio dva predmeta koja su mu posebno zanimljiva. Jedan od njih odnosi se na dešavanja u Borči krajem aprila prošle godine kada je ispred pekare Roma organizovan desničarski skup. Pavlović u ovom slučaju zastupa Sofiju Todorović, koordinatorku projekta u Balkanskoj istraživačkoj mreži (BIRN), te je podneo zahtev ESLjP-u za usvajanje privremene mere nakon što su institucije u Srbiji ostale neme na to što je Todorovićeva dobila niz pretnji i bila meta targetiranja kada je ovaj skup dokumentovala i na njega reagovala.
„U tom predmetu se očekuje konačna odluka ESLjP-a, ali s obzirom na to da je sud u Strazburu odlučio da prihvati zahtev države da stavi oznaku tajnosti na ovaj spis, u ovom trenutku ne mogu da govorim previše o tom slučaju“, dodaje Pavlović.
Kao drugi zanimljiv slučaj, Pavlović navodi predmet vezan za pitanje ovlašćenja Ustavnog suda da ukida pravnosnažnu presudu donetu u korist jedne od stranaka u parnici. „Preciznije, podnosilac predstavke je dobio pravnosnažnu odluku redovnih sudova u svoju korist i naplatio je celokupno potraživanje od suprotne strane. Suprotna strana je podnela ustavnu žalbu koju je Ustavni sud usvojio i poništio pravnosnažnu presudu. Redovni sudovi su prihvatili sugestiju Ustavnog suda i doneli novu presudu, ali sada na štetu aplikanta. Aplikant je potom morao da vrati ceo iznos novca koji je naplatio po osnovu prethodne pravnosnažne presude sa kamatom. S obzirom na to da je Ustavni sud faktički ukinuo pravnosnažnu presudu redovnog suda, obratili smo se ESLjP-u zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu. ESLjP nas je obavestio da je uzeo u razmatranje predstavku pa se očekuje konačna odluka“, dodaje naš sagovornik.
Da li građani imaju prevelika očekivanja od Suda?
Evropski sud za ljudska prava (ESLjP) osnovan je 1959. godine kao sud nadležan za primenjivanje Evropske konvencije o ljudskim pravima usvojene 9 godina ranije u Savetu Evrope. Zamišljen kao institucija koja će braniti ljudska prava u slučaju njihovog kršenja od strane država potpisnica Konvencije, ESLjP godišnje prima na desetine hiljada predstavki, od kojih samo mali deo zapravo ulazi u dalju proceduru.
ESLjP o njima odlučuje u nekoliko različitih formata, u zavisnosti od težine predmeta, pa tako odluke može donositi odbor od tri sudije, veće od sedam sudija ili Veliko veće od sedamnaest sudija. Ukupan broj sudija jednak je broju potpisnica Konvencije (trenutno 47), njihov mandat traje devet godina bez mogućnosti reizbora, a ispred Srbije je na funkciji trenutno prof. dr Branko Lubarda. On, međutim, ne zastupa interese Srbije, već su sve sudije ESLjP-a nezavisne i nepristrasne u svom radu.
Treba imati na umu da ESLjP nije viša instanca u odnosu na domaće pravosuđe – njegova uloga nije da preinači odluke domaćih sudova, već da utvrdi da li je, nakon što su iscrpljena sva pravna sredstva u matičnoj državi, povređeno neko od prava sadržanih u Konvenciji. Prema podacima Suda, najveći broj slučajeva odnosi se na pravo na pravično suđenje, naročito zbog dužine trajanja postupka pred domaćim sudovima.
„Čini se da građani imaju prevelika očekivanja od suda u Strazburu. Svi očekuju da će taj sud u nekom trenutku, kada izgube sve postupke pred srpskim pravosuđem, da im donese neku pravdu koju nisu mogli da dosegnu pred domaćim sudovima. Stvari ne funkcionišu na taj način“, objašnjava Mihailo Pavlović, koji redovno objavljuje komentare presuda ESLjP-a. Kako kaže, ESLjP je supsidijarno telo, što znači da se staranje o primeni Konvencije primarno poverava državama potpisnicama.
„Sud u Strazburu interveniše samo u situaciji kada nacionalne države taj posao ne rade kako treba. Polje delovanja ESLjP-a je prilično suženo, dok je sa druge strane, polje delovanja nacionalne države jako široko, zbog čega strazburški sud naročito vodi računa o poštovanju presuda sudova država potpisnica Konvencije“, dodaje Pavlović. Usled nedovoljne informisanosti o nadležnosti, ulozi i ovlašćenjima Suda, on zaključuje da su građani često razočarani odlukama koje donosi i „izostankom dugo očekivane ’pravde’ kojoj su se nadali“.
Pogledajte kako se podnosi predstavka Evropskom sudu za ljudska prava:
Autorka