Mladi i droge - zašto zastrašivanje nije rešenje?
Marta Vasić

Autorka

Foto: iStock

“Izaberi život, a ne drogu”, “Nema lakih droga”, “Znam šta hoću, drogu neću” i slične poruke česte su u kampanjama protiv narkomanije u Srbiji. Prošlog leta je popularni muzički festival Egzit započeo prvokativnu kampanju “Stay clean” koja ima za cilj da odvrati posetioce festivala od konzumiranja narkotika. Od septembra 2018. do početka 2019. godine, Kancelarija Vlade Srbije za borbu protiv narkomanije organizovala je gotovo 800 edukativnih tribina za više od 33.000 učenika u školama, projekat su nastavili i 2019. godine, međutim postavlja se pitanje efikasnosti i sadržaja ovih predavanja i radionica.

Većina zvaničnih kampanja i edukativnih programa o narkomaniji u Srbiji usmerena je specifično na to da mladi nikada ne dođu u kontakt sa narkoticima, a pošto je taj cilj u potpunosti gotovo neizvodljiv, postavlja se pitanje – kakva nam edukacija o upotrebi narkotika treba i šta je najuspešniji pristup problemu narkomanije?

 

 

Strah – (jedino) oružje u borbi protiv narkotika

“Imali smo samo predavanje o štetnosti pušenja, ali ništa o drogama nažalost. Iako je 21. vek to je nekako u školama i dalje tabu tema, dok se na ulicama o tome priča sasvim slobodno”, u razgovoru za Talas rekla je Emilija Stevanović (17), učenica Pete Beogradske gimnazije. “Iz biologije smo u osnovnoj školi radili posledice konzumiranja narkotika, povremeno pominjemo na građanskom u srednjoj, odgledamo po koji film o našim građanima navučenim na narkotike, ali se o tome nikad ne priča mnogo više”, kaže Emilija.

Deo edukacije kog se seća o narkoticima uključuje i filmove. “Sećam se da smo na građanskom gledali neki film o nekom prepametnom dečku sa Novog Beograda. Roditelji su mu poginuli i on je ostao sam sa oko sedam godina. Živeo je u domu do neke osamnaeste godine, dok ga nije prerastao, a onda je živeo na ulici. Gledajući njega, onako pametnog, lepog, duhovitog, sigurnog u to da će se skinuti sa droga i živeti lepim životom, osetila sam grižu savest. Shvatila sam koliko je lako skrenuti na pogrešan put u životu, svi smo to shvatili. Najtužnije je bilo kada je zvonilo za kraj časa, a svi smo ostali da vidimo kraj. Bilo je kratko obaveštenje o tome kako se dečko predozirao i umro. Mislim da ćemo svi pamtiti taj film do kraja života”, priseća se Emilija.

Ona ipak ne misli da bi profesori trebalo da preuzimaju glavnu ulogu u edukaciji o narkomaniji. “Mislim da ne bi ni bilo efikasno da nam oni predaju i smaraju nas. Mislim da bi najbolji vid predavanja bio da nam se dovode ljudi koji su se skinuli sa droga, kao primer onih koji su se svojevoljno navukli, ali isto tako i uvideli grešku i prošli kroz pakao da bi se skinuli. Najbolje je naučiti od nekoga ko je bio tamo, a ne slušati prazne priče”, smatra Emilija.

Milena Baljak (20) pohađala je Prvu beogradsku gimnaziju, a u pamćenju joj je najviše ostala edukacija o narkoticima još iz osnovne škole. “Jako je traumatično, gledali smo filmove gde je dečak skočio sa 12. sprata nakon što je prvi put probao marihuanu, neke sestre bliznakinje su prodale sve majčine stvari zbog heroina, a tu je i scena iz filma “Mi deca sa stanice Zoo” kada heroinski zavisnici kriziraju”, objašnjava Milena. Ona dodaje i da to nije sve što su pričali na predavanjima kojih se seća, ali da je bilo nemoguće zaboraviti pomenute scene. Ona nije sigurna da li je ovakav vid edukacije koristan zato što je upotreba narkotika gotovo demonizovana na ovaj način, ali kaže da je osećala strah nakon predavanja. “Sećam se i poruke na kraju predavanja – “Sve je droga, i kafa je droga, ali narkotici su najgori”, kao i to da se od marihuane počinje ka svim ostalim težim drogama”, navodi Milena.

 

Kako da drugačije pričamo sa srednjoškolcima o narkoticima?

Bez obzira na to što se institucije u Srbiji i dalje prvenstveno oslanjaju na podsticanje apstinencije, brojni akteri u nevladinom sektoru podstiču različite alternativne pristupe. Irena Molnar, izvršna direktorka NVO Re Generacija, u razgovoru za Talas navela je nekoliko problema trenutnog pristupa institucija. “Mi se već dugo bavimo neformalnom edukacijom o rizicima upotrebe psihoaktivnih supstanci, ali ne postoji nekakva formalna i određena edukacija koja je planirana od strane stejkholdera. Već neko vreme pokušavamo da dođemo do informacija šta radi Komisija za prevenciju koja je osnovala radnu grupu koja po školama sprovodi nekakvu edukaciju. To se sprovodi već godinu dana, a civilni sektor nije deo toga. Ne postoji nijedan zvanični dokument koji objašnjava šta zapravo čini tu edukaciju”, rekla je Molnar. Ona ističe da su kroz rad volontera Re Generacije saznali da obično sa mladima o narkoticima razgovara policija. “Mi smo u procesu saznavanja šta to znači, nismo dobili informacije o programu i zašto je on takav, to nije poznato nikome, makar ne nama iz civilnog sektora. Ovo je sivo polje, gde se neki program sprovodi, on nije poznat i akreditovan, nismo sigurni da su oni koji drže predavanja zaista akreditovani za to”, dodaje Molnar.

NVO Re Generacija radi upravo na inovacijama u edukaciji mladih o drogama kroz treniranje mladih u neformalnom okruženju kako bi kasnije postali vršnjački edukatori. “To je neka praksa koja je preporučena – “Reci ne drogama” je nešto što ne uspeva, ali iskrena komunikacija o rizicima upotrebe alkohola i droga jeste nešto što radi. U vršnjačkoj edukaciji se ne uspostavljaju autoriteti, to je nešto što mladi bolje razumeju nego ono što im se trenutno nudi”, ističe Molnar.

Ona navodi da je teško uspostaviti saradnju sa školama jer su jako zatvorene. “Ukoliko nisam policijac ili psiholog, kako ja mogu da se bavim tako osetljivom temom? Upravo je to ono što čini naš sistem nekompatibilnim sa situacijom koju imamo – mladi mnogo više poznaju šta se dešava na ulici, mnogo više poznaju droge od bilo kod policajca ili psihologa zato što su im informacije dostupnije i interesovanja su im drugačija”, naglašava Molnar.

Ideja koja je gotovo uvek prisutna kada razgovaramo o alternativnim metodama i pristupima edukacije o nakorticima je princip smanjenja štete (harm reduction). Ovakav pristup prihvata kao datost to da će pojedinci konzumirati narkotike bez obzira na sve rizike i da je stoga važno pružiti im prave informacije u tom slučaju. Molnar ističe da je smanjenje štete ključno za prihvatanje ljudi onakvih kakvi jesu. “Ideja je da nikoga ne treba osuđivati za izbor koji je napravio, ali treba ponuditi informacije o tome kakav rizik njihov izbor ima. Smanjenje štete je prepoznato ovde, ali isključivo u prevenciji HIV-a i hepatitisa C kada su u pitanju korisnici droga. Mi pokušavamo da to pretočimo i na rekreativno konzumiranje droga”. Ona dodaje i da je smanjenje štete dosta dugo karakterisano kao promovisanje upotrebe droge, ali da se zapravo samo radi o poštovanju tuđeg ljudskog prava da sa svojim životom radi šta god odluči da treba.

Neki od praktičnih primere pristupa smanjenje štete jeste fokusiranje na mesta na kojima se konzumira droga, naročito u pogledu toga da u klubovima i na muzičkim festivalima postoji tekuća voda i odgovarajuća ventilacija.

“Ono što bismo mi voleli da vidimo jesu i programi testiranja supstanci u rekreativnom setingu jer su se rizici probanja susptanci povećali, u poslednje vreme ne možemo da znamo šta se nalazi u na primer ekstaziju, a sastav te tablete može da bude jako opasan. Saveti smanjenja štete su i to da se uzme manje količina narkotika i nakon nekoliko sati uzme ostatak, da neko iz ekipe uvek bude strejt, da se pije vode ali ne previše, i razni neki mali saveti u smislu konzumiranja supstanci. Bitno je biti dobro informisan da nakon toga možemo da donesemo odluku da li želimo da preuzmemo rizik ili ne”, navodi Molnar.

 

Šta treba da menjamo?

Usled velikog broja zabluda, problem edukacije o upotrebi narkotika postoji i u brojnim drugim zemljama. Učenici u Velikoj Britaniji godišnje provedu samo jedan sat na nastavi o upotrebi narkotika, navodi izveštaj organizacije Mentor Adepis, a postoji i problem standardizacije programa edukacije o narkomaniji. U Sjedinjenim Američkim Državama je 1983. godine započet program prevencije koji je postao poznat pod akronimom DARE (Drug Abuse Resistance Education), a tokom godina široko je kritikovan zbog neefikasnosti uprkos velikoj količini potrošenih sredstava. Program je imao uticaj na podizanje samopouzdanja dece i veće poverenje u policajce koji su sprovodili program, ali nije uticao na to da mladi manje probaju i koriste narkotike.

Ako pogledamo koje ciljeve navodi Strategija o sprečavanje zloupotrebe droge u periodu od 2014. do 2021. godine, ključni dokument u borbi protiv zloupotrebe narkotika u Srbiji, vidimo da su oni dosta daleko od principa smanjenja štete i da žele da postignu jednu stvar – apstinenciju, tj. da ljudi nikada i ne probaju narkotike. Strategija definiše 5 područja delovanja politike o drogama: smanjenje potražnje, smanjenje ponude, koordinacija, međunarodna saradnja i istraživanje. Ovde je očigledno da se prvenstveno insistira na tome da mladi nikada ni ne dođu u kontakt sa narkoticima, što nije moguće sprovesti u potpunosti. Često se u medijima navodi da je potrebno samo uložiti više novca u rad policije, ali na primeru Sjedinjenih Američkih Država i rata protiv droga koji se tamo sprovodi još od administracije Ričarda Niksona možemo videti da je ovo daleko od istine.

Programi edukacije mladih najčešće teže da apstinenciju postignu kroz zaplašivanje učenika stvarnim i fiktivnim iskustvima zavisnika, potpuno ignorišući činjenicu da su takva iskustva ne toliko česta i tipična. Mulutin Milošević, izvršni direktor Mreže za politike prema drogama u Jugoistočnoj Evropi (DPNSEE), u emisiji Talasna dužina naveo je kako zvanični podaci iz 2017. pokazuju da je 271 milion ljudi u svetu koristilo droge, a od toga 35 miliona ili 30% problematično, dok svi ostali slučajevi predstavljaju rekreativnu upotrebu.

Zaplašivanje mladih donosi loše rezultate i zbog toga što učenici često ne vide ta iskustva kao verovatna i realistična, naročito kada se govori o marihuani kao ekvivalentu nekih težih droga. Često postoji neko u njihovom okruženju ko je probao marihuanu ili ekstazi i nije postao stereotipni zavisnik, pa je zaplašivanje apokaliptičnim scenarijima neefikasno. Ako edukatori ne mogu da zadobiju poverenje mladih zbog preterane upotrebe straha kao metoda, postoji šansa da učenici neće u obzir uzeti i ispravne informacije koje dobijaju od njih. Brojna istraživanja govore u prilog neefikasnosti trenutnih programa edukacije koji koriste strah kao glavno sredstvo, ali je potrebno i preispitati da li je apstinencija od narkotika dostižan cilj. Većina mladih će doći u kontakt sa narkoticima u nekoj tački, a neki od njih će ih i konzumirati, bez obzira na zastrašivanje u učionici. Ako to imamo na umu, treba da se zapitamo da li trenutni sistem pruža dovoljno informacija pomoću kojih mladi u tim situacijama mogu da se zaštite od negativnih posledica upotrebe narkotika.

Na primeru Holandije možemo videti kako izgleda kada zemlja prihvati realističan pristup borbi protiv narkomanije. U edukaciji mladih u Holandiji veliku ulogu ima i ideja „smanjenja štete” koja polazi od činjenice da će deo mladih probati neku vrstu droge, pa je bitno da u tom slučaju imaju što više informacija. Primer ovakvog pristupa je i Drugslab – kanal na Jutjubu finansiran od strane holandske vlade gde nekoliko mladih ljudi svake nedelje proba različite vrste droga i beleži svoje iskustvo. Voditelji govore koja količina je bezbedna za uzimanje, kako ih je najbezbednije uzimati i šta su potencijalna neželjena dejstva.

Ukoliko želimo da se efikasno borimo protiv negativnih posledica konzumiranja narkotika, potrebno je povećati transparentnost postojećih programa, ali ponajviše promeniti ciljeve edukativnih programa koji sada postoje. Edukacija o narkoticima treba da bude prisutna na svim nivoima školovanja, prilagođena različitim uzrastima i pre svega zasnovana na realističnim ciljevima, ali za sada deluje da je Srbija daleko od promene postojećeg pristupa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *