Zašto nema besplatnog ručka?
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Često čujemo da su neke stvari koje država pruža besplatne – na primer javni prevoz, obrazovanje ili zdravstvena zaštita. Međutim, ništa na ovom svetu nije besplatno. Kako bi to rekao američki ekonomista Tomas Sovel: „Prvi zakon ekonomije jeste da su resursi ograničeni. Prvi zakon politike jeste da poriče prvi zakon ekonomije.“

Verovati da je nešto besplatno je kao i verovati u Deda Mraza – čini da nam svet oko nas izgleda kao lepše mesto, ali neće nam baš pomoći da ga razumemo i u njemu funkcionišemo sa manje teškoća. Naš narod je davno bio svestan ovoga, smislivši izreku da „ni kod babe nema džabe“’ ili „ko ne plati na mostu platiće na ćurpiji“, dok je slično ispevao i Homer u Ilijadi jer se treba „bojati Danajaca i kad darove nose“.

 

Kako se finansiraju „besplatne“ stvari?

To što je nešto „besplatno“ samo zato što ga ne plaćamo direktno ne znači da i dalje ne snosimo troškove te usluge. Ni nastavnici u školama niti lekari u bolnicama nisu volonteri koji rade besplatno, već rade za platu. Odakle onda dolaze sredstva za ove „besplatne“ usluge?

U najvećem broju slučajeva radi se o budžetskom finansiranju. Kada plaćamo poreze, država sakuplja taj novac i troši ga na svoje potrebe. Za ovo čak i ne morate biti zaposleni ili raditi neki posao (inače porez na dohodak čini relativno mali udeo u ukupnim budžetskim prihodima), već je često dovoljno samo da nešto kupite, jer je u cenu svakog proizvoda uračunat i PDV, a u nekim slučajevima i akciza. Država taj novac iz budžeta potom troši po svom nahođenju, plaćajući upravo te „besplatne usluge“. Nama se čini da je ta usluga besplatna jer je ne plaćamo direktno.

U slučaju našeg zdravstvenog sistema koji je obavezan, troškovi se finansiraju preko zdravstvenih doprinosa koje u naše ime isplaćuje poslodavac

Druga mogućnost je nevidljiva naplata direktnim korisnicima. Na primer, u slučaju našeg zdravstvenog sistema koji je obavezan, troškovi se finansiraju preko zdravstvenih doprinosa koje u naše ime isplaćuje poslodavac. Iako mi efektivno snosimo troškove ovih doprinosa (od poreza se razlikuju u tome što postoji neka kontrausluga na koju imamo pravo – u ovom slučaju zdravstvena zaštita, dok toga u slučaju poreza nema), mi ne vidimo i ne osećamo da ih plaćamo, pa nam deluje da je lečenje u državnom sistemu besplatno.

Iako su zdravstveni doprinosi zvanično podeljeni tako da se iz bruto plate izdvaja 5,15% na teret radnika da bi poslodavac dodao još toliko kao svoj deo, pitanje ko snosi koliki deo ovih doprinosa u praksi zavisi od elastičnosti tražnje i ponude rada. U slučaju radnika koji je lako zamenjiv jer za obavljanje tog posla nisu potrebne neke posebne kvalifikacije, veći deo tereta pada na radnika, dok u slučaju radnika sa retkim znanjima, kojeg je posledično teško zameniti, nešto više tereta pada na poslodavca.

Treća mogućnost jeste da deo korisnika direktno i otvoreno plaća za sve. Ovo je možda najvidljivije u slučaju javnog prevoza – kada kupite kartu za javni prevoz, ona je nešto viša jer se tim novcem finansira i vožnja onih koji ne kupuju kartu. Veliki broj njih su oni koji se švercuju jer izbegavaju da plate kartu (za šta je kriv onaj ko organizuje saobraćaj jer ne sprečava da se ljudi švercuju), ali ima i onih koji odlukom države mogu da se voze ne plaćajući kartu – na primer penzioneri ili deca, koji ne plaćaju kartu uopšte ili plaćaju značajno nižu cenu karte od prosečnog troška po putniku, pa se zato ovi troškovi prevaljuju na one putnike koji plaćaju punu, sada uvećanu, cenu karte.

 

Šta je problem sa „besplatnim“?

Cena je veoma važan faktor koji utiče na naše ponašanje – kada pričamo o ekonomskom ponašanju ljudi, to znači da u najvećem broju slučajeva ne pričamo o tome da li da na porodičnom ručku pojedemo svu spremljenu hranu ili da ne jedemo ništa, već pre da li da sipamo kutlaču više ili manje. Svi želimo više besplatnih stvari nego stvari za koje moramo da platimo.

Kada pričamo da je nešto besplatno, onda se postavlja pitanje da li bi iko normalan bio protiv toga? Naravno da ne. Ali kada bismo umesto toga pričali o tome da li da neke usluge finansiramo indirektno porezima, možda bismo imali drugačiji stav o tim stvarima. Iako ovo deluje lako razumljivo, veliki broj ljudi ne razume razliku pa često imamo ogromno oduševljenje čitalaca kada neki medij izvesti da je gradski prevoz u Talinu „besplatan za korisnike“ umesto da ga grad finansira za stanovnike kroz porez na dohodak koji im naplaćuje.

Stoga se i ovde kod nas javljaju razne ideje da ovo ili ono bude besplatno o čemu političari pričaju u kampanji (kako se bliže novi parlamentarni izbori, treba da se spremimo za novu poplavu „besplatnih“ pogodnosti), što je povezano i sa načinom na koji funkcioniše poreski sistem:

U državama gde ljudi plaćaju porez tako da ga osete (na primer tako što primaju bruto platu iz koje sami moraju da izdvoje novac za porez, kao što je u SAD) umesto da on bude skriven (kao kod nas, jer poreez i doprinose plaća poslodavac dok mi vidimo samo neto platu), postoji veći podsticaj da se preispitaju neki besplatni programi i da se političari drže odgovornim za to kako troše naš zajednički novac.

Dok ne budemo usvojili neki malo drugačiji poreski sistem, možda bi bilo korisno barem da prestanemo da pričamo o besplatnim stvarima, bilo da je u pitanju javni prevoz, udžbenici za decu ili nešto treće, i da pričamo o uslugama koje plaćamo putem poreza.

 

Istorija izraza „nema besplatnog ručka“

Iako se ovaj izraz pripisuje ekonomisti Miltonu Fridmanu koji ga je često koristio, on sam je priznao da nije njegov tvorac. Ovaj izraz je korišćen pre toga sigurno u romanu The Moon is a Harsh Mistress Roberta Hajnlajna iz 1966, dok je pre toga zabeležen i u listu El Paso Herald Post iz 1938.

Postoji nekoliko verzija kako je nastao ovaj izraz, od kojih najpoznatija navodi da su vlasnici salona za piće na Divljem Zapadu uveli praksu da uz kupljeno barem jedno piće mušterija dobije besplatni ručak. Ovo je urađeno pre svega da bi se privukle nove mušterije, naročito one koji nisu mogli da očekuju obrok kod kuće. Međutim, oduševljenje novih mušterija prilično je splaslo kada su videli da je cena pića viša nego u drugim salonima – drugim rečima, cena ručka bila je uračunata u novu višu cenu pića. I tako je nastao izraz da nema besplatnog ručka.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *