Foto: Ståle Grut / NRKbeta
“Demokratski socijalizam znači da moramo da napravimo ekonomiju koja radi za sve, ne samo za veoma bogate”, izjavio je 2015. godine Berni Sanders, jedan od verovatnih kandidata Demokratske partije na američkim izborima 2020. godine i senator iz Vermonta. Iako lobiranje za uspostavljanje “demokratskog socijalizma” (koji Sanders gotovo nikada ne definiše u potpunosti) nije toliko retko u Evropi, u Sjedinjenim Američkim Državama, zemlji koja je proteklih decenija bila najglasniji zagovornik kapitalizma, ovo jeste relativno nova pojava sa velikim političkim implikacijama.
Berni Sanders je 2016. godine predstavljao senzaciju na američkoj političkoj sceni upravo zbog upotrebe reči socijalizam i zagovaranja brojnih programa javne potrošnje, ali su njegovi stavovi od tada postali izrazito popularni u Demokratskoj partiji. Trenutno se formira novi konsenzus u američkoj politici, a slobodno tržište više neće biti nedodirljivo.
Zdravstvo i fakultet za sve
Pre nego što se dotaknemo razloga i uzroka vrtoglavog uspona levičarskih ideja u Americi, bitno je da ustanovimo šta tačno one predstavljaju.
Među najbitnijim pitanjima po kojima se jasno razlikuju “umerenije” demokrate i republikanci od levog krila Demokratske partije jeste pitanje zdravstva. Komentatorima iz Evrope često je nejasno koliko je zdravstveni sistem zapravo kontroverzno i problematično pitanje u Sjedinjenim Američkim Državama. Država pokriva troškove zdravstva samo za deo stanovništva, troškovi su jako visoki, a SAD se po kvalitetu zdravstva nalazi se tek na 37. mestu prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, uprkos tome što nijedna zemlja ne troši više sredstava na zdravstveni sistem.
Berni Sanders je predložio uvođenje državnog zdravstvenog osiguranja za sve građane koji bi uključivao čak i različite vidove rehabiliticije i stomatoloških usluga. Njegov plan bi podrazumevao eliminisanje privatnog osiguranja, što je naišlo na određeni otpor javnosti (iako Sanders nekada negira ovaj stav). Sandersov plan je postao poznat pod nazivom Medicare for all, a njegovi troškovi bili bi bez sumnje ogromni i pitanje je koliko bi takav sistem bio fiskalno održiv. Sanders retko govori o konkretnim načinima na koje bi program Medicare for all bio finansiran, ali bi to verovatno bilo uvođenjem većih poreza na najbogatije.
Kada je Sanders govorio o ovom planu tokom izbora za kandidata Demokratske partije 2016. godine, on je bio daleko od popularnog i opšte prihvaćenog, čak i u okvirima Demokratske partije. Međutim, ukoliko pogledamo izborna obećanja ove godine, Medicare for all je česta tačka u programu potencijalnih kandidata Demokratske partije. Plan su, uz određene izmene i dodatke, podržali senatori Kamala Haris, Kori Buker i Elizabet Voren koja je i dalje u izbornoj trci. Plan je postao popularan i kod demokrata u Kongresu, naročito kod “levog krila” koje čine, između ostalog, i “mlade nade” partije poput Aleksandrije Okasio Kortez i Rašide Talib. Za samo nekoliko godina, Medicare for all je prestao da se percipira kao radikalan predlog, iako i dalje nije opšte prihvaćen u Demokratskoj partiji.
Pored zdravstva, mlađe generacije Amerikanaca sve više brinu o studentskim dugovima. Preko 40 miliona Amerikanaca ima dugove koji su korišćeni za finansiranje visokog obrazovanja, navodi NBC, a studentski dugovi su 2018. godine dostigli sumu od 1,56 biliona dolara. Sanders je 2016. godine tokom kampanje predložio potpuno opraštanje studentskih dugova, a sredstva bi obezbedio kroz uvođenje poreza na trgovinu deonicama i obveznicama, čime bi se navodno smanjile spekulativne prodaje na Vol Stritu. “Uvešćemo to da svi javni fakulteti i univerziteti budu besplatni”, rekao je Sanders 2016. godine.
Iako je Hilari Klinton u početku ismevala Sandersov plan, ubrzo je predložila da država obezbedi školarine na državnim fakultetima studentima čije porodice zarađuju manje od 85.000 dolara godišnje. Ukoliko pogledamo predloge kandidata Demokratske partije danas, velika većina predlaže slično rešenje za studentske dugove. Elizabet Voren takođe predlaže opraštanje najvećeg dela studentskih dugova, a njen plan za finansiranje ovog poduhvata je sličan kao i Sandersov – novi i viši porezi na najbogatije. Potpuno besplatno studiranje na državnim fakultetima podržali su i drugi kandidati (od kojih neki više nisu u predsedničkoj trci), poput Huliana Kastra.
Ukoliko pogledamo i druge predloge javnih politika, postaje jasno da je Demokratska partija definitivno napravila iskorak ulevo. Gotovo svi preostali kandidati podržavaju podizanje minimalne plate na federalnom nivou na 15 dolara po satu (trenutno je federalni minimum 7,25 dolara). Senatorka Elizabet Voren podržava uvođenje “ultra milionerskog poreza” na 75.000 najbogatijih porodica u Americi, a Berni Sanders podržava porez na “ekstremno bogatstvo”. Slične predloge su imali Kori Buker i Hulian Kastro, a biznismen Endru Jeng je predlagao čak i uvođenje univerzalnog osnovnog dohotka (UBI) za sve Amerikance. Voren i Sanders podržavaju oštriju regulaciju i razbijanje velikih tehnoloških kompanija kao što su Fejsbuk i Amazon.
Stavovi o kapitalizmu se menjaju
Čak i kada pogledamo političare koji se predstavljaju kao “umerene demokrate”, poput Džoa Bajdena ili Pita Batidžidža, očigledno je da su oni mnogo progresivniji nego što je to bio slučaj pre nekoliko godina. Nisu samo političari Demokratske stranke progresivniji i liberalniji, već su to i njihovi glasači. Ovde ipak treba naglasiti da se termin liberal u SAD koristi u drugačijem značenju nego u Evropi – liberalom u evropskom smislu smatra se zagovornik vladavine prava, ljudskih prava i slobodnog tržišta, u američkom se ovaj termin odnosi na zagovornika manjinskih prava, većih državnih izdataka i strože regulacije tržišta.
Prema rezultatima Galupovog istraživanja, preko 54% ispitanika koji se identifikuju kao glasači Demokratske partije kažu za sebe da su liberali, što je za 20% više nego na početku 2000-ih. Za manje od 10 godina, značajno su se promenili i stavovi prema kapitalizmu u Americi. Prema podacima Galupa, 2010. godine je 68% mladih pozitivno gledalo na kapitalizam. Međutim, 8 godina nakon toga, 51% mladih do 29 godina pozitivnije vidi socijalizam. Isto istraživanje pokazuje i da čak 57% demokrata pozitivno opisuje socijalizam, dok je taj procenat kod republikanaca samo 16%.
Zbog očigledne promene u Demokratskoj partiji, ali i u generalnoj percepciji socijalizma, nije iznenađujuće čuti Sandersa kako govori da su osiguravajuće kuće “pohlepne” i da “milioneri i bilioneri” kvare američku demokratiju. “Zajedno, dokrajčičemo pohlepu bilionerske klase”, tvitovao je Sanders nedavno, a slične kritike na račun milionera često možemo čuti i od senatorke Elizabet Voren.
Demokratski socijalisti za Ameriku (DSA), najveća socijalistička partija u SAD, zabeležili su porast članova od 2016. godine i trenutno imaju preko 56.000 članova. Rašida Talib i Aleksandrija Okasio Kortez su takođe članovi ove partije, ali su i deo Kongresa od izbora 2018. godine. Demokratski socijalisti za Ameriku otvoreni su po pitanju cilja za koji se zalažu – postepeno ukidanje kapitalizma zbog njegove inherente opresije i državna kontrola određenih industrija i velikih banaka. Iako Sanders nije zvanično deo ove partije, ukoliko pogledamo njegove izjave iz 1970-ih, videćemo da se one ne razlikuju mnogo, iako je tokom godina senator Vermonta postao dosta umereniji. “Ja se zalažem za nacionalizaciju komunalnih usluga, banaka i velikih industrija”, rekao je Sanders u intervjuu za časopis Burlington Free Press 1976. godine.
Deo platforme demokratskih socijalista mogli smo da vidimo i u brojnim predlozima politika objedinjenih pod nazivom Green New Deal (Novi zeleni dogovor). Okasio Kortez je sa još nekoliko istomišljenika iz Kongresa privukla veliku pažnju medija na Green New Deal koji obuhvata predlog za smanjenje emisije ugljen-dioksida i prelazak na obnovljive izvore energije u narednih 10 godina. Pored klimatskih promena, Green New Deal predlaže i velike investicije u javne radove, uvođenje federalne garancije da će svako u Americi imati posao, davanje većih prava sindikatima, univerzalno zdravstveno osiguranje i pristupačne stanarine za sve Amerikance. Ukoliko pogledamo sve što Green New Deal obuhvata, postaje očigledna razlika između Demokratske partije kada je predsednik bio Bil Klinton i Demokratske partije danas, sa sve glasnijom levom strujom. Green New Deal ipak na kraju nije uspeo da prikupi podršku zakonodavaca u Vašingtonu, ali ga je nekoliko predsedničkih kandidata Demokratske partije podržalo, dok je Sanders čak i izneo svoj predlog Green New Deal-a.
Leve ideje i razdor u Demokratskoj partiji
S obzirom na to koliko su pažnju medija 2016. godine privukle izjave Bernija Sandersa, a potom i izjave Okasio Kortez, stiče se utisak da Demokratsku partiju nepovratno preuzimaju političari koji se identifikuju kao “demokratski socijalisti”. Međutim, ovo bi bio nepotpun i delimično neopravdan uvid u različite frakcije u ovoj partiji. Neki analitičari navode da postoji čak 6 različitih frakcija u Demokratskoj partiji, uključujući veoma progresivne, poput Okasio Kortez, ali i one umerenije i konzervativnije poput senatora Džoa Bajdena i Džoa Mančina.
Takođe, izbori 2018. godine pokazali su da demokrate sa najviše uspeha jesu upravo oni koji se mogu uvrstiti u “umereno” krilo partije. Nakon poraza Hilari Klinton 2016. godine, unutar Demokratske partije govorilo se da je Klintonova izgubila jer nije želela da prihvati progresivniju agendu koja naginje više ka levo i da bi na sledećim redovnim izborima za Kongres trebalo kandidovati progresivne političare koji će motivisati bazu partije.Ova teorija je testirana i pokazala se kao pogrešna. Umerene demokrate bili su veliki pobednici ovih izbora zbog činjenice da su uspeli da pobede u najmanje 28 okruga u Kongresu koji su pre toga pripadali republikancima, uključujući i u trkama za guvernerska mesta u Mičigenu, Viskonsinu, Kanzasu i Ilinoisu.
Takođe, velika razlika u idejama frakcija Demokratske partije stvara dobre osnove za unutrašnje sukobe, što smo i mogli da vidimo u izjavama pojedinih demokrata. Džo Bajden je u decembru prošle godine oštro kritikovao ideju da Demokratska partija mora da napravi iskorak ulevo. “To je jednostavno loša odluka. Svi mislite da se partija pomerila ekstremno u levo nakon HIlari. Aleksandrija Okasio Kortez je lice partije. Ona je bistra i divna osoba. Ali da li je ona lice partije?”, rekao je Bajden. On je tom prilikom dodao i da je pogrešno misliti da američki glasači žude za levim politikama kao što su Medicare for all.
Bajden je dobro prepoznao da se zbog percepcije medija i velike pažnje posvećene progresivnim demokratama stekao utisak da se Demokratska partija pomerila ulevo mnogo više nego što je to zaista slučaj – preko 47% ispitanika smatra da se Demokratska partija pomerila suviše ulevo, navodi Quinnipiac University poll. Iako se možda u javnosti precenjuje koliko “demokratski socijalisti” zaista imaju podrške u Demokratskoj partiji, neosporno je da je partija pomerili na ideološkom kompasu, a naredni predsednički izbori će pokazati da li je ovo uspešna taktika ili samo prolazna faza, kao što se dogodilo sa Tea Party pokretom i Republikanskom strankom.
Autorka