Foto: iStock
Trebaju nam samosvesni i misleći pojedinci koji će kritički posmatrati svoju okolinu i znati da se prilagode sve bržim promenama u društvu
*Tekst je deo serijala autorskih tekstova u okviru rubrike “Politički ugao” u kojoj političke partije i pokreti obrazlažu svoje programe i rešenja.
Ako se osvrnemo na period od skoro 20 godina u kom se govorilo o reformama obrazovnog sistema, reč reforma više ne bi smela da se izgovori, već bi nakon tolikih godina trebalo da govorimo isključivo o unapređenju obrazovanja. Ipak, čini se da se svako ministarstvo prosvete vrti u krug nemoćno da se korenito oprosti od zastarelih modela kako metodološki, tako i kadrovski. Nove generacije žrtve su sporih inovacija u obrazovanju, a nesklad između toga kakva su nam zanimanja i veštine potrebni za budućnost, a šta nam usluga obrazovanja pruža, trebalo bi da nas brine i individualno i kolektivno.
Treba vratiti nekadašnji ugled nastavničke profesije
Zemlje koje se prema svim merenjima svrstavaju u one koje se mogu pohvaliti najboljim obrazovnim sistemom započele su svoju reformu od unapređenja profesije predmetnih i razrednih nastavnika i vaspitača. Iako teret nije samo na onima koji pružaju usluge obrazovanja i prosvetiteljstva, nesporno je da je na njima najveća odgovornost.
Stranka moderne Srbije smatra da najpre treba unaprediti programe koji školuju nastavni kadar, a zatim kontinuirano raditi na daljem razvijanju stručnih kompetencija i veština nastavnika. Inicijalno obrazovanje nastavnika oskudno je posebno kada je reč o praktičnoj nastavi. Opšte je poznato da predmetni nastavnici završe fakultet sa svega jednim održanim probnim časom u nekoj školi. Tek na master studijama mogu se steći dodatne veštine, svakako nedovoljne da neko odlučuje o daljoj obrazovnoj sudbini budućih generacija. Selekcija nastavnog kadra gotovo da i ne postoji, a neretko se dešava da u školama završavaju ljudi koji nikada nisu želeli da rade taj posao, ali su se tamo zadesili zbog nepovoljnih uslova na tržištu rada. Ovo je posebno izraženo kada je reč o stručnim školama.
Zaključak je da treba početi sa promenom inicijalnog obrazovanja i pažljivim odabirom ljudi koji se bave ovom profesijom. Treba vratiti nekadašnji ugled nastavničke profesije. Kako bi se omogućilo da se najkvalitetniji ljudi odlučuju za nastavničku profesiju, potrebna je i adekvatna motivacija koja ne podrazumeva nužno finansijski momenat, koji svakako nije zanemarljiv. Praksa zemalja koje imaju najbolje obrazovne sisteme je pokazala da je daleko veća motivacija mogućnost da se utiče na sadržaj kurikuluma i obezbeđivanje fleksibilnosti da nastavnici sami modifikuju metode izvođenja nastave.
Obrazovanje za 21. vek
Svaka obrazovna politika mora da krene od pitanja kakav ishod očekujemo, za šta spremamo decu i koliko će im školovanje pomoći da u potpunosti ostvare svoje potencijale, bez obzira koji su. Do sada su odgovori na sva ova pitanja bili ili pogrešni ili nedorečeni. Svaka strategija obrazovanja i vaspitanja se zasnivala na tome šta je to što nam treba danas umesto odgovora na pitanje kakvi nam ljudi trebaju sutra. I zato je svaka strategija propadala još u momentu njenog donošenja.
Stranka moderne Srbije nudi odgovor na sva tri pitanja: Trebaju nam samosvesni i misleći pojedinci koji će kritički posmatrati svoju okolinu i znati da se prilagode sve bržim promenama u društvu, koji će moći da se izbore sa velikim količinama informacija i da preuzmu odgovornost za svoju budućnost. Ovo se postiže postavljanjem dobrih temelja, a to su predškolsko obrazovanje i osnovna škola.
Referentna međunarodna testiranja, kao što su TIMSS i PISA, očigledno ukazuju da su deca u Srbiji u nižim razredima osnovne škole na nivou ili iznad proseka svojih vršnjaka u drugim zemljama u pismenosti, matematici i prirodnim naukama, dok u višim razredima dolazi do problema, što se kasnije preliva na srednje škole. Gradivo je obimno, često praćeno lošim udžbenicima, a deca se podstiču da uče podatke napamet i ponavljaju za dobru ocenu, umesto logičkog zaključivanja i povezivanja različitih znanja. Učitelji i učiteljice rešavaju ove probleme tako što prilagođavaju program i imaju više vremena da se posvete deci, jer poseduju širu sliku o individualnim mogućnostima svakog učenika. Prelaskom u više razrede gubi se ova mogućnost jer su predmetni nastavnici fokusirani samo na svoj predmet, često nemaju vremena da se dovoljno posvete deci, a prvi cilj im je ispunjenje zadatog programa i kurikuluma.
Repetitivne zadatke i učenje treba maksimalno smanjiti, a deca treba da se podstiču da što više sama zaključuju i komentarišu nove informacije, da im se ukazuje na logičke greške, a ne samo činjenične
Rešenje za ovo je rasterećenje gradiva i izmena u načinu ocenjivanja đaka i bodovanja nastavnika. Repetitivne zadatke i učenje treba maksimalno smanjiti, a deca treba da se podstiču da što više sama zaključuju i komentarišu nove informacije, da im se ukazuje na logičke greške, a ne samo činjenične. Broj časova provedenih u školi smanjiti izbacivanjem “obaveznih izbornih predmeta”, a podsticati čitanje i izražavanje svojih misli i usmeno i pisanim putem. Omogućiti nastavnicima širu autonomiju u prlagođavanju gradiva i izboru korišćene literature. Podsticati nastavnike da se aktivno uključe u izradu udžbenika i kurikuluma. Na ovaj način, nakon završetka osnovne škole dobija se mlad čovek koji zna da razmišlja, da svoje misli pretoči u rečenicu i da se kritički odnosi prema svemu što ga okružuje. Tek tada je spreman da odluči o svojoj budućnosti, usmeravanju kroz srednju stručnu školu ili pripremu za visoko obrazovanje u gimanziji.
Srednje obrazovanje
Srednjoškolsko obrazovanje mora postati obavezno kao i osnovna škola. Nivo potrebnih znanja i veština koji je potreban modernom čoveku prevazilazi obrazovanje koje se stiče u osnovnoj školi, a uvođenjem obaveznog srednjeg obrazovanja država bi preuzela obavezu da se stara o podizanju tog obrazovnog nivoa.
Srednje stručne škole treba promeniti u pravcu sticanja što boljeg praktičnog znanja uvođenjem zanatskih obrazovnih profila prilagođenih radu u mikro i malim preduzećima. Njihove kurikulume obogatiti izbornim predmetima koji će obuhvatiti preduzetničke i informatičke veštine kako bi svaki učenik mogao da prilagodi svoje obrazovanje tako da nakon završetka školovanja može samostalno da posluje i snalazi se na tržištu.
Četvorogodišnje srednje stručne škole podeliti u dva dela po dve godine tako da se nakon dve godine učenik može opredeliti za predmete koji će mu omogučiti dalje usmerenje, odnosno, da li će nastaviti stručno usavršavanje i osposobljavanje za rad u struci ili će se usmeriti ka nešto širem obrazovanju potrebnom za odlazak na studije. Za potrebe ovakvog opredeljivanja napraviti sistem testiranja koji bi prolazili samo oni koji žele da se usmere ka studiranju kako bi se proverilo da li ispunjavaju minimalne uslove za to. Time bi se smanjio i pritisak koji deca imaju prilikom završetka osnovne škole jer im loši rezultati na maloj maturi previše utiču na dalje školovanje, a samim tim i na budućnost. Finansijska pismenost je nasušna potreba društva što bi takođe trebalo da se izučava u srednjim školama.
Visoko obrazovanje
Sistem visokog obrazovanja je već godinama u ozbiljnoj krizi, a razlozi se mogu naći i unutar i izvan samog sistema. Spoljašnji razlozi su pad vrednosti znanja u srpskom društvu, devalvacija diploma i rasprostranjena korupcija prilikom zapošljavanja. Unutrašnji problemi visokog školstva se ogledaju u loše sprovedenom prelasku na tzv. Bolonjski sistem na svim nivoima studija i otpor i inertnost profesorskog kadra da se prilagodi novim trendovima. S druge strane, finansiranje univerziteta se vrši po broju studenata, a ne po kvalitetu studija ili potrebi za određenim zanimanjima i stručnjacima. Ovo dodatno destimuliše nastavnike na univerzitetu, jer se prolaznost na ispitima uzima kao jedini ili makar najvažniji kriterijum u radu u nastavi.
Ove probleme treba rešavati eksternom evaluacijom i rangiranjem univerziteta. Nacionalno akreditaciono telo (NAT), odnosno pre toga Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta (KAPK), očigledno nije uradila dovoljno da se sa sigurnošću može tvrditi da su svi akreditovani fakulteti i smerovi dovoljno dobri da garantuju potreban nivo znanja svršenih studenata. Najveći problem je bio uticaj Ministarstva prosvete na odluke o akreditaciji i preinačavanje donetih odluka KAPK. Zbog toga, s jedne strane treba odstraniti Ministarstvo iz odlučivanja o akreditaciji, a sa druge strane, pozvati više recenzenata iz inostranstva da učestvuju u akreditaciji, te povećati udeo ocene koji se tako dobija. Ovim bi se automatski povećala nezavisnost NAT-a, a ocena o ispunjenosti uslova za akreditaciju imala bi veću težinu i značaj i mogla bi da se koristi za rangiranje univerziteta i fakulteta.
Osnovna jedinica upravljanja u visokom obrazovanju mora biti univerzitet, a ne fakulteti kako je trenutno u Srbiji. Takvim ukrupnjavanjem bi se povećala efikasnost finansiranja, a istovremeno bi se omogućila bolja povezanost između fakulteta i mobilnost studenata. Tako bi studenti studirali na univerzitetu i mogli bi da biraju izborne predmete sa drugih fakulteta istog univerziteta, što je i osnova “Bolonje”, čime bi se smanjila potreba za praktično istim ili sličnim departmanima na više fakulteta.
Dalje, na nivou univerziteta se može bolje videti koliki su stvarni troškovi fakulteta po svakom studentu, a to bi bio i kriterijum za raspoređivanje novca. Trenutno je praksa da se izdvajaju ista sredstva po studentu bez obzira koja vrsta fakulteta je u pitanju, a upisna politika se vodi na osnovu broja onih koji žele da upišu neki fakultet, a ne na osnovu stvarnih potreba društva i tržišta rada. Ovim bi se izbegao paradoks da tehnički i prirodno-matematički smerovi imaju problema sa finansiranjem, jer im je izvođenje kvalitetne nastave skupo, dok najveće budžete imaju usmerenja sa niskom cenom nastave po jednom studentu, gde se onda višak novca preliva u plate nastavnika.
Takođe, univerzitet, a preko njega posredno i država, bi mogao da podstiče upisivanje deficitarnih zanimanja, kao i po državu kritičnih važnih struka i usmerenja, a koja su sada slabo finansirana. Naravno, fakultetima treba ostaviti slobodu da upišu onoliki broj studenata koliko je predviđeno akreditacijom, a da cenu školarine samofinansirajućih studenata samostalno formiraju u skladu sa svojom politikom i stanjem ponude i potražnje svojih smerova.
Dostupnost obrazovanja
Obrazovanje je jedno od osnovnih ljudskih prava i sa tim ne sme i ne može biti kalkulisanja. Ono mora biti dostupno svoj deci na teritoriji Srbije bez obzira na mesto gde žive, nacionalnu i versku pripadnost, materijalne uslove, zdravstveno stanje i fizički ili mentalni invaliditet koji imaju. Zato fokus sa finansijske efikasnosti obrazovnog sistema i visine apsolutnog iznosa novca u budžetu koji se za njega izdvaja treba prebaciti na kriterijum dostupnosti, tj. da li su sva deca obuhvaćena obrazovnim sistemom.
Srbija je država koja ubrzano gubi stanovništvo i zato moramo omogućiti da svaki građanin ove države ispuni svoj potencijal i pruži maksimum bez obzira na oblast svog delovanja, a na dobrobit celog društva. Samo tada će se svaki dinar uložen u obrazovanje višestruko vratiti i neće biti posmatran kao trošak, već kao isplativa investicija u budućnost.
Autor teksta: Ivan Stijepović, član Šireg predsedništva SMS
*Stavovi izraženi u autorskim tekstovima u okviru rubrike “Politički ugao” odražavaju isključivo stavove političkih stranaka i pokreta koji ih potpisuju, a ne stav uredništva Talasa.
