Dimitrije Milić

Programski direktor Novog trećeg puta

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Talas.rs

Veliko pomirenje bivših neprijatelja, trajni mir, demokratizacija, rušenje zidova, trgovina, ukidanje granica, socijalno odgovorna država i optimizam.

Iako ovo može delovati kao utopijsko stanje, ovo je donedavno bila evropska realnost. Od pada Berlinskog zida 1989. godine, značajan deo Evrope obezbedio je sebi parče “postmodernog raja” o kom je pisao čuveni američki istoričar Robert Kejgan u svom bestseleru „Of Paradise and Power“.

Dok je većina sveta, pa i Balkan, sve vreme bila osuđena na konstantne tenzije koji nisu isključivale i oružane sukobe, značajan deo Evropljana sebi je obezbedio stanje „kantovskog trajnog mira“. Dok su šanse za izbijanje rata između Iraka i Irana, Indije i Pakistana ili između balkanskih država sve vreme u domenu mogućeg, šanse da se to desi između recimo Francuske i Nemačke postale su ravne nuli. Ne samo da je rat između bivših evropskih neprijatelja postao nemoguć, nego se ceo tradicionalni evropski trend preokrenuo.

Evropske države ušle su u proces političkog ujedinjenja, ukinute su međusobne granice, intenzivirana je trgovina, uvedena je zajednička valuta, ojačane su nadnacionalne institucije, a bivše diktature su se polako demokratizovale. Sve više država želelo je da se pridruži ovom trajnom miru, a među njima i države Zapadnog Balkana, smatrajući to kao glavni (jedini) izlaz iz posleratne depresije i relativne ekonomske zaostalosti.

Tri decenije nakon rušenja zidova, promenjene političke okolnosti proizvele su nova pitanja. Koliko je ovaj „raj“ zapravo trajan, šta danas nudi i da li Zapadni Balkan još može biti njegov deo?

 

Uspon i pad evropskog „postmodernog raja“

Evropski „postmoderni raj“ u punoj snazi je bio od 1989. godine do sredine 2010-ih. Okolnosti u kojima su Evropljani imali luksuz da ne razmišljaju o ratovanju ili ozbiljnijim međunarodnim političkim pitanjima, dobrim delom nije bila zasluga samih Evropljana. Kao što je Kejgan pisao, ovaj postmoderni raj bio je moguć isključivo zato što su Evropljani bili pod bezrezervnom zaštitom jedne veće supersile, usled istorijskih okolnosti. Naravno, radi se o SAD-u i njenom bezbednosnom kišobranu, koji američke poreske obveznike godišnje košta oko 600 milijardi dolara, a koji je mnogim evropskim državama i dan danas glavni (jedini) garant bezbednosti.

Dok su se SAD bavile kontrolisanjem globalnog poretka kroz primenu svoje tvrde moći širom sveta, njeni evropski saveznici imali su luksuz da sve manje pažnje usmeravaju na vojnu moć, a da se fokusiraju na ekonomiju i meku moć. Kada su krize izbijale i u evropskom dvorištu, Evropljani su bili inertni i neefikasni. Takve krize su se po pravilu završavale američkom intervencijom. Bile su to prve naznake da se na Evropljane teško može računati u vanrednim situacijama.

Međutim, raspad SSSR-a i uspon Kine, umanjio je potrebu za nužnim sveobuhvatnim prisustvom SAD-a u evropskom regionu. Dok su nakon 1945. godine američki centralni napori bili usmereni na Zapadnu Evropu, kao glavno potencijalno bojište sa SSSR-om, to danas nije prioritet. Važnost da se Evropa obezbedi od neprijatelja,  politički pomiri, vojno ujedini i kroz programe ekonomske pomoći ojača, danas je značajno niža. Ovo je naročito vidljivo u mandatu Donalda Trampa.

Ukoliko se ova tendencija nastavi, ona može definitivno staviti tačku na evropski izolovani utopizam. To bi značilo da bi Evropska unija trebalo da preuzme potpunu odgovornost za svoju bezbednost i da se posveti izgradnji svoje sopstvene “tvrde moći”, što može predstavljati veliki problem u sadašnjim političkim okolnostima. Kada se isključe spoljni faktori, poput toga da li će se SAD povući iz Evrope, Evropljani su paralelno bili skloni autodestruktivnom ponašanju u odnosu na dostignuća “postmodernog raja“.

 

 

Evropska težnja ka autodestrukciji

Države Evropske unije pokazale su visok nivo neodgovornosti i neposobnosti u svom zajedničkom odlučivanju, koja proizilazi iz veličanja procedure naspram rezultata i namere naspram razrađenog plana. Razvijanje svoje zajedničke tvrde moći se postavlja kao ozbiljan izazov, kada se pogleda istorija (ne)uspeha prethodnih velikih političkih odluka i trenutna politička situacija u Evropi.

Ove države su dozvolile da u njihovom balkanskom dvorištu eskaliraju krvavi ratni sukobi 1990-ih, koji su završeni tek američkom intervencijom i pragmatičnim pristupom. Zajednička valuta doneta je na idealistički način i tolerisana su velika odstupanja i manjak reformi kod pojedinih članica monetarne unije, poput Italije i Grčke. Kada je pak izbila kriza Evrozone, arogantnim komuniciranjem napravljen je razdor između južnih i severnih država. Evropske institucije su se pokazale kao nesposobne da se izbore sa rastom autoritarizma u svojom istočnim državama članicama. Tokom migrantske krize nije postojao jedinstven plan delovanja. Javio se uspon ekstremne desnice koja je mogla da poništi celokupno pozitivno višedecenijsko političko nasleđe, a čija je pobeda sprečena panično i smotano.

Za isto vreme, udeo BDP-a EU-28  je od 1980-ih opao sa oko 30% globalnog BDP-a (PPP) na blizu 15% danas. Evropski građani ne vole promene, a na minimalne i često racionalne reforme reaguju burno. Dobar deo evropskih država nije sklon disciplinovanju svoje socijalne potrošnje, koja raste zbog brzog starenja stanovništva. EU države sa jedne strane nemaju ozbiljnu tvrdu moć, a na drugoj strani gube relativnu ekonomsku snagu. Evropljani nisu spremni da prihvate da je njihov postmoderni raj na izdisaju, da on nije prirodno stanje, već je bio proizvod specifičnih istorijskih okolnosti i da je vreme za korenite promene.

Centralni fokus EU bi trebalo da bude usmeren na: unutrašnju reformu EU, reformu Evrozone, zajednički dogovor po pitanju migracije, suzbijanju autoritarizama među svojim istočnim članicama, sticanje svoje tvrde moći i borbi protiv destruktivne ekstremne desnice. Glavno pitanje je da li je sadašnja garnitura evropskih političara uopšte dorasla da reši zadatke prvog reda i da li ima političkog kapitala za to? Zapadni Balkan bi naravno bio kolateralna šteta takve potencijalne nedoraslosti.

 

Zapadni Balkan i EU

Politički procesi na Balkanu bili su 1990-ih sušta suprotnost onoga što je bio evropski trend tog vremena opisan u samom uvodu. Balkan je ušao u fazu „postmodernog pakla“ kroz neprijateljstava, ratne sukobe, podizanje zidova, povlačenje novih granica, razaranje ekonomije i pesimizam.

Neke države ovog regiona, uprkos tome, uspele su da se uključe u novi poredak i ugrabe sebi deo „postmodernog raja“, poput Slovenije. Sa druge strane, većina je zbog svojih unutrašnjih političkih okolnosti propustila tu mogućnost i sada se nalazi sa svojim komšijama na pola procesa. Iako ove države imaju solidne benefite i od ove pozicije, oni su drastično niži od susednih EU članica i deluje da je glavna prilika propuštena.

Stanje država Zapadnog Balkana je da imaju zajedno 18 miliona stanovnika, što je manje od Rumunije. Po analizi EBRD-a iz 2018. godine, ovaj region ima BDP na nivou 1% BDP-a EU, dok je BDP po glavi stanovnika ovog regiona pola proseka 11 EU članica iz Centralne i Istočne Evrope, a četvrtina proseka razvijenih država Zapadne Evrope.

Podaci Svetske banke o bogatstvu po glavi stanovnika jasno pokazuju da su sve bivše socijalističke države zabeležile jasne dobitke ulaskom u EU. Težnja ka članstvu, postavlja se kao jedno od legitimnih instrumenata za predupređivanje ekonomskog zaostajanja i kao odličan instrument za prevazilaženje ratne istorije. Nove evropske političke okolnosti naravno postavljaju pitanje izvesnosti takvog rešenja problema.

 

Šta je budućnost?

Promena paradigme iz „postmodernog raja“ u poredak u kom će SAD imati sve asertivniji pristup prema Evropljanima, a Evropljani morati da preuzmu odgovornost, izazov je za Zapadni Balkan. Ranjive balkanske države moraće da se oslone na sposobnost sadašnje evropske političke garniture da reformiše samu sebe, a to ne uliva poverenje. Evropski političari često deluju kao osiona deca prebogatih roditelja koja misle da im sve po prirodi pripada, iako malo neodgovornosti može srušiti sve što su uzimali zdravo za gotovo

Na drugoj strani, ukoliko budućnost proširenja bude delovala nesigurno, konkurentske sile poput Rusije, Kine ili Turske mogu potražiti šansu u ovom regionu. Ono što je razlika u odnosu na EU je što te sile neće biti briga da li građani Balkana žive u miru, a nekima će čak obrnuto i odgovarati. S obzirom na to da je u pitanju jedini organski deo Evrope koji nije integrisan u EU, Evropljani će svakako biti usmereni na njega na visokom nivou.

Zbog ovih razloga, budućnost odnosa Zapadnog Balkana i EU deluje maglovito. Da li će evropski „postmoderni raj“ još trajati, zavisi od političke klime u SAD-u i sposobnosti evropskih lidera. Šta on danas može da ponudi? I u ovoj opadajućoj formi on državama Zapadnog Balkana može ponuditi mnogo, iako manje nego državama Centralne i Istočne Evrope 1990-ih i početkom 2000-ih. Da li će države Zapadnog Balkana moći da mu se pridruže? Deluje sve manje izvesno, iako i dan danas to predstavlja najlogičniji put koji jedini nudi trajno pomirenje bivših neprijatelja i bezrezervnu pomoć u ekonomskom razvoju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *