Foto: iStock
Poslednjih godina smo svedoci pojavljivanja i jačanja sve više lokalnih građanskih pokreta. Nekome se može činiti da je njihova snaga marginalna i da je to samo gomila bundžija bez ideje. Najčešće nije tako, ti pokreti imaju jasnu ideju zašto postoje. Još važnija je činjenica da ovakvo organizovanje građana možda predstavlja revitalizaciju demokratije u Srbiji, ali krenimo redom.
Uskrsnuće autoritarizma i kako to da sprečimo
Srbija je jednopartijska država. Sad bez šale, iako je dozvoljeno postojanje raznoraznih stranaka, tačnije njih 121, apsolutnu vlast ima samo jedna. Ali, ni to nije toliko važno jer ljudi u Srbiji umesto partije, ideje i programe uglavnom biraju vođu. Zamislimo sada situaciju da Vučić odjednom preko noći dođe na čelo Demokratske stranke: šta je realnije očekivati, da će na sledećim izborim Vučić izgubiti ili da će Demokratska stranka opet doći na vlast? Verovatno ovo drugo.
Iako su autoritarni sindrom i neograničena podrška vođi odlike srpske političke kulture, u poslednjih nekoliko godina dolazi do malih pomaka nabolje, u skroz drugom pravcu. Ljudi su počeli da se okupljaju u male, ali značajne pokrete.
Sadašnja vlast je počela previše da dira u uspomene i osećanja ljudi tako što želi da po svom nahođenju oblikuje i uzima ono do čega je običnom čoveku stalo. Počeli su da nam remete gradove, parkove, reke. Zbog toga se na neki oblik političke akcije odlučuju i ljudi kojima uopšte nije stalo do politike, koji su možda čak i apolitični i samo žele da žive svoj život ne misleći na parlament, vladu, predsednika, izbore i ostalo. Tako smo bili u prilici da vidimo čak i bakice kako ustaju i bune se da odbrane svoje reke na Staroj planini. Te žene su skoro ceo svoj život provele živeći u autoritarnom režimu i jednoumlju, prvo pod Titom za vreme SFRJ, kasnije i pod Miloševićem za vreme SRJ. Ali niko do sad se nije setio da im dira ono do čega im je stalo, do te reke uz koju su provele ceo svoj život ili ih neke lepe uspomene vežu za istu. Slična stvar je i sa raznim parkovima i parkićima po Srbiji gde su ljudi voleli da provode vreme, ali sada više to neće biti u stanju jer će se tamo graditi parking, zgrada ili već nešto treće.
Sadašnja vlast je počela previše da dira u uspomene i osećanja ljudi tako što želi da po svom nahođenju oblikuje i uzima ono do čega je običnom čoveku stalo
U takvoj situaciji ljudima nije ostalo ništa drugo sem da dignu glas, jer sve ima granicu, pa čak i tolerancija na bahatost ove vlasti. Ljudi su počeli da se okupljaju oko vrlo konkretnih problema koji su vezani za vrlo konretno područje. Tako su nastale inicijative i pokreti Ne davimo Beograd, Lokalni front, Odbranimo reke Stare planine, Sačuvajmo naš parkić i mnogi drugi. Tu se dešava promena, ljudi se više ne okupljaju oko vođe, već oko ideje ili cilja. Žele da sada i ovde promene nešto. Iz makro perspektive, problemi koje ti ljudi imaju možda izgledaju marginalno jer neće broj gladnih i siromašnih da se poveća/spusti u zavisnosti od toga da li će parking da zameni park. Još manje će time da se promene izborni uslovi.
Svakako treba pogledati širu sliku i dugoročne posledice. Osim što su počeli da se organizuju u male lokalne pokrete, ljudi su počeli i međusobno da se pomažu između tih pokreta. Dele iskustva, stariji pokreti pomažu mlađim u njihovoj borbi. Preko društvenih mreža omogućavaju bolji i veći uvid u problem. Najčešće direktno i neposredno komunciraju sa građanima i zapravo opozicione partije mogu puno da nauče od njih. Tako se postepeno gradi jedna vrsta šira platforme pokreta koji, ako ovako nastave, mogu predstavljati ozbiljnu političku snagu. Možda, ali samo možda možemo očekivati jednog dana da budu pravi pandan političkim partijama pošto poverenje u njih opada, dok broj pokreta i njihovo angažovanje raste.
Za i protiv ovakvog stanja
Ovakvo odvijanje situacije može imati prednosti i mane. Hajde prvo o manama. Svi ti pokreti često imaju jako konkretan cilj, što samo po sebi nije mana, ali kada se taj cilj ispuni, gubi se i razlog njihovog postojanja, pa je to glavna razlika u odnosu na partije. Zbog tako konkretnog cilja, uglavnom nedostaje kompletan program koji bi se odnosio na širi skup pitanja koje treba rešiti. Ako uzmemo za primer Odbranimo reke Stare planine, ljudi samo žele da im niko ne dira reke, kao pokret nemaju izloženu ideju rešavanja kosovskog pitanja. Treća mana je ideološka šarenolikost, mada i današnje političke partije su sve, od krajnje levice do krajnje desnice, kako šta zatreba.
Stvar je u tome da su sve ovo mane samo ako se društveni pokreti gledaju kao pandan političkim partijama. Oni su, sami po sebi, drugačiji od partija i zbog toga su sve ove karakteristike zapravo mane.
Svi ti pokreti često imaju jako konkretan cilj, što samo po sebi nije mana, ali kada se taj cilj ispuni, gubi se i razlog njihovog postojanja
Ali, ima i prednosti. Prva prednost se tiče čisto administracije. Dok je za partiju potrebno imati 10.000 potpisa i platiti određenu sumu, za pokret su ta ograničenja mnogo manja, često može biti i skroz neformalno za početak. Druga bitna prednost je veća decentralizovanost. Iako se pokreti između sebe pomažu, nijedan ne želi da sebe istakne kao glavnog. Pa tako, ukoliko se neko iz pokreta kandiduje za neku bitnu funkciju čak i na nivou republike i dobije mandat, teško da bi mogao da naređuje (van institucionalnih granica) nekom zvaničniku u provinciji. Upravo takav primer imamo u Srbiji, imamo lokalne šerife koje tata iz centrale štiti i mogu da rade šta god žele sve dok omogućavaju da se igra nesmetano odvija. Zbog toga je najveća prednost lokalnih pokreta upravo na lokalu. Zamislite situaciju u kojoj ¼ lokalnih samuoprava vode ljudi koji nisu predstavnici stranaka i koji ne odgovaraju nikome više sem svojoj lokalnoj samoupravi. U takvoj jednoj situaciji bi političari na lokalu morali da budu oprezniji jer o njihovoj poziciji odlučuju birači na lokalu, a ne partijska centrala.
Poslednja i po meni najznačajnija prednost lokalnih pokreta u odnosu na političke partije je ta što u njima ljudi vide ideju, a ne jakog vođu, i na akciju ih tera upravo ta ideja, ne vođa.
Demokratizacija je maraton, ne sprint
Iako je trenutno možda teško zamisliti ovakav scenario, da lokalni pokreti zamene političke partije, to zapravo može biti dobra alternativa ovakvom sistemu kakav danas imamo. Svakako, to se neće desiti preko noći, ali ako počne da se dešava, to može biti kraj političkom sistemu kakav znamo jer će prvi put ljudi u Srbiji postati građani umesto da, kao do sada, budu podanici. To će voditi i bržoj i boljoj demokratizaciji društva jer ćemo mnoge probleme spustiti na lokal i tako ih rešavati, dok će u isto vreme ljudi početi da vraćaju veru u organizovanje i solidarnost jer će znati da vredi.
Kao što je rekao Aleksis de Tokvil, bitan uslov za postojanje demokratije je taj da ljudi demokratiju prihvate kao da je njihova, da imaju neku vrstu emotivne vezanosti za nju. U Srbiji je demokratija shvaćena kao nešto što je tuđe i što želi da ugrozi srpski nacionalni identitet. Preko ovakvih pokreta koji potiču od ljudi iz komšiluka, odnosno iz naroda, najzad možemo imati situaciju da ljudi u Srbiji ideju demokratije prihvate kao nešto što je njihovo, što vole i žele da neguju.
*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Student sociologije na Filozofskom fakultetu u Nišu