Šabić za Talas o Beogradu, aktivizmu i lokalnim izborima
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Medija centar Beograd

“Zadatak opozicije je da poveća izlaznost birača na izbore i da, bar minimalno, smanji broj onih koji glasaju za vlast”, istakao je Rodoljub Šabić u razgovoru za Talas

 

Za sve koji su aktivni na Tviteru, fotografije Beograda na profilu Rodoljuba Šabića, advokata i nekadašnjeg Poverenika za informacije od javnog značaja, neizostavan su deo jutarnjeg pregleda ’lajne’. Iako manje prisutan u javnom životu nego ranije, Šabić na ovoj društvenoj mreži redovno prati i komentariše aktuelna politička dešavanja. U razgovoru za Talas, podelio je svoja razmišljanja o gradskim problemima, perspektivi građanskog aktivizma i načinu na koji se opozicija obraća biračima u Srbiji.

 

Vlast tretira problem zagađenja jedino u funkciji PR-a

Talas: Kakav je vaš utisak o aktuelnom problemu zagađenja vazduha, prvenstveno u Beogradu? Kako ocenjujete način na koji se gradska vlast nosi sa njim, a šta su alternative?

Rodoljub Šabić: Utisak je, kao i kod većine građana, veoma neprijatan. Utoliko pre što je sve očiglednije da se vlast sa problemom “nosi” na način koji ni izbliza nije adekvatan. Ne samo da nisu preduzimali gotovo ništa, već su, neodgovorno, uskraćivali relevantne informacije i pokušavali da minimiziraju problem. Čak i sada, kad je predstava o doslovno zastrašujućim dimenzijama problema jasna, vlast po svemu sudeći ne traži prave alternative i problem tretira jedino u funkciji PR. To radi nekada čak i tragikomično providno poput nedavne tvdnje zamenika gradonačelnika da će zasaditi čak milion stabala.

Naš problem nije samo (ne)preduzimanje mera koje bi bile odgovor na akutnu situaciju, nego su to i neka relevantna “strateška” opredeljenja vlasti. Zar, primera radi, u kontekstu problema o kom govorimo, ideja o izgradnji džinovske i basnoslovno skupe spalionice smeća ne deluje gotovo kao groteska? Takođe, ne treba potcenjivati ni sve prisutnije sumnje da je u “trci” za stranim investitorima, u skladu sa svojim servilnim odnosom prema njima, vlast spremna da zažmuri na kršenje čak i elementarnih pravila o zaštiti okoline.

 

Gotovo da ne možemo da se setimo perioda kada u Beogradu nisu bili u toku radovi i rekonstrukcije. Šta biste izdvojili kao posebno važno? Zašto se toliko projekata odvija istovremeno i zbog čega radovi traju duže nego je predviđeno i najavljeno?

Nedavno sam negde pročitao jednu finu “paralelu” Radine Vučetić koja, parafrazirana, glasi – “megalomanska arhitektura u Beogradu danas samo je još jedan prilog istoriji arhitektura totalitarnih režima koji vole monumentalnost. Samo, ovom neoradikalskom stilu nedostaje talenat jednog Špera i izvedba koja nije jeftini šlamperaj”.

Ali pored dugog dugog niza pitanja dobrog ukusa, svrhe i  prava koja su otvorena “Beogradom na vodi”, a nastavljena realizacijom ili najavama fontana, pasarela, jarbola, gondola, mostova na suvom, džinovskih spomenika i ko zna čega još sličnog, vrlo je markantan problem i to što je postalo pravilo da radovi traju neshvatljivo dugo, koštaju nedopustivo mnogo i kasne.

Dramatična docnja u izvođenju bezmalo svih radova, zajedno sa problemima koji neminovno slede, razumljivo iritira građane i istovremeno asocira na bar dve jako loše stvari. Na nesposobnost za planiranje i racionalan raspored raspoloživih resursa i, na nešto još gore – korupciju.

 

Sve to u velikoj meri utiče na javni gradski prevoz usled blokiranih ulica, što je periodično tema o kojoj pričamo. Kako ocenjujete kvalitet gradskog prevoza u Beogradu? Šta su potencijalna rešenja?

Iskreno, ne mislim da sam naročito pozvan da ocenjujem kvalitet gradskog prevoza. Ja kad god mogu pešačim, a i inače gradski prevoz koristim jako retko. Ali naravno ne mogu a da ne primetim šta se dešava i da ne čujem praktično svakodnevne ocene sugrađana. A te ocene su izuzetno kritičke, toliko loše da nekad poprimaju formu građanskog bunta kao npr. u već famoznom slučaju trolejbuske linije 28. To svakako upućuje na potrebu da vlast prilikom izbora rešenja mora daleko više da uvažava glas struke a, razume se, i impulse koji stižu od građana, gradski prevoz uostalom i postoji zbog njih.

 

“Ko se bori može i da izgubi, ali ko se ne bori već je izgubio”

Sve su češći lokalni protesti u pojedinim opštinama – Inicijativa odbranimo naš parkić, Vratimo trolu 28, protesti povodom okretnica za trolejbuse na Dorćolu i slično. Da li postoje gradske opštine u kojima je generalno stanje bolje ili lošije? Kako to komentarišete?

Razlike u pogledu situacija u različitim gradskim opštinama postoje, ali ne mislim da su kvalitativne. Sa glavnim problemima Beograd se objektivno suočava kao celina. I to, nažalost, neuspešno.

 

Kako vidite građanski aktivizam u Beogradu, posebno lokalni – da li takav vid borbe može da bude uspešan? Zašto mislite da aktivisti (Ne davimo Beograd) nisu uspeli da kanališu ovu energiju na beogradskim izborima 2018?

Nikad ne zaboravljam na staru sentencu – “ko se bori može i da izgubi, ali ko se ne bori već je izgubio”. Zato veoma cenim građanski aktivizam i verujem da će vreme koje dolazi potvrditi da ima i te kako dobru budućnost.

Što se nastupa “Ne davimo Beograd” na prošlim beogradskim izborima tiče, ja ne mislim da je on, u bilo kom kontekstu, bio “neuspeh”, naprotiv. U utakmici u kojoj su “glavni igrači” bili višestruko favorizovani, sa skromnim iskustvom i još skromnijim materijalnim resursima, osvojili su skoro 30 hiljada glasova i ostavili iza sebe više “etabliranih” političkih partija. I tih tada osvojenih 3,44% bi ih po novim zakonskim rešenjima u vezi sa cenzusom uvelo u gradsku skupštinu ali verujem da, ako nastave da rade sa do sada pokazanom doslednošću i upornošću, mogu na sledećim gradskim izborima da ostvare bolji, i to mnogo bolji rezultat.

Veoma cenim građanski aktivizam i verujem da će vreme koje dolazi potvrditi da ima i te kako dobru budućnost

 

Već godinu dana je aktuelna debata o izlasku na izbore, odnosno bojkotu, a to se odnosi i na lokalne izbore. Kako vi vidite tu raspravu, kojim argumentima ste najbliži? Da li isto razmišljate o lokalnim i parlamentarnim izborima?

Za početak, mislim da se svi izbori kod nas odvijaju pod uslovima koji ne zaslužuju epitete ravnopravni, slobodni, demokratski. Nezavisno od toga, lokalni i parlamentarni izbori su, osim po formi, objektivno dve suštinski različite stvari i ne bi trebalo da se održavaju istovremeno. Da je tako, dobar broj pitanja u vezi sa bojkotom ne bi bio ni otvaran.

A inače, imali smo “raspravu” koja je ponajmanje bila rasprava i koja je zaslugom kako vlasti, tako i opozicije, za značajan broj birača bila košmaran izvor dilema i nerazumevanja.

 

Da li postoji neki deo biračkog tela kojem se opozicija ne obraća – da li su interesi svih društvenih grupa predstavljeni na političkoj sceni?

Objektivna situacija govori da postoje delovi biračkog tela čiji interesi nisu predstavljeni i kojima se opozicija ne obraća na pravi način. Zadatak za opoziciju je da sa njima uspostavi komunikaciju. Nije lak, ali vitalno važan zadatak.

Generalno, sasvim, sasvim pojednostavljeno rečeno, vlast se kod nas održava na kontroli i strogom disciplinovanju oko četvrtine ukupnog broja birača. Različitim sredstvima, bilo “pozitivnim” stimulansima, bilo pritiscima, vlast obezbeđuje redovan izlazak tih glasača na izbore. Pri skromnoj izlaznosti od oko 50%, ta četvrtina pretvara se u polovinu. A ako, što se po pravilu dešava, onu drugu polovinu podele opozicione liste na mnoštvo uglavnom sitnih delova tako da mnogi ostanu ispod cenzusa, pa, logikom D’Ontovog sistema, većina tih “propalih” glasova pripadne najjačoj listi, dakle vlasti, onda ta četvrtina može da donese i dve trećine mandata.

Zadatak opozicije je dakle da poveća izlaznost birača na izbore i da, bar minimalno, smanji broj onih koji glasaju za vlast. Obe stvari podrazumevaju drugačije obraćanje okruženju. U prvom slučaju je važno dobro identifikovati zapostavljene i uspostavljati komunikaciju sa njima, a u drugom graditi komunikaciju drugačiju od postojeće, takvu koja ne bi bila isključivo “ratnička”, antagonistička.

 

Pročitajte i:

 

——————————————————————————————————————————

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *