Foto: Talas.rs
Svi nacionalni mediji već neko vreme su pod apsolutnom kontrolom vlasti. Sva moć odlučivanja suštinski je u rukama jednog čoveka. Tržište je okupirano privilegovanim poslovnim šemama i klijentelističkim odnosima. Parlament je praktično neutralisan i služi kao još jedna platforma vladajuće propagande. Pravosuđe neretko ili ignoriše svoje ustavne obaveze ili flagrantno krši zakone i presuđuje politički. Satanizovana opozicija nema mogućnost komuniciranja sa širom javnosti i zatvorena je u svojim balonima jednoumlja.
Koliko god delovao navijački i neakademski, ovaj kratki, generički opis autoritarnog političkog sistema sve više čini osnov analitičkih razumevanja regionalnih i spoljnopolitičkih interesa zemalja koje na ovom sistemu počivaju. Ustavni referendum 2017. godine u Turskoj ugasio je parlamentarnu demokratiju u toj zemlji i uveo unikatnu verziju predsedničkog sistema koji je Tajipu Erdoganu dao širok spektar izvršnih ovlašćenja i time formalizovao proces skoro potpune centralizacije donošenja svih ključnih odluka. Čak je i uticaj vladajuće političke Partije pravde i razvoja (AKP) sveden na minimum i politika se iz partijske centrale izmestila u predsedničku palatu. Tako je ono što su kritičari turskog režima nekada nazivali „partijskom državom“ postalo „država Palate“. Za analize domaćih, regionalnih i spoljnopolitičkih interesa i aktivnosti Turske ovo je značilo da su lične i političke ambicije Predsednika Erdogana i njegovog najužeg kruga od poverenja postale ključni osnov za dalje građenje nekakve logike.
Bez odlaska daleko u istoriju uticaja i interesa Turske na Zapadnom Balkanu (ZB), ne tako davno, za vreme Ahmeta Davutoglua, prvo kao ministra spoljnih poslova (2009-2014), a onda i kao premijera (2014-2016), činilo se da je turska spoljna politika bila bazirana na dugoročnim strateškim vizijama. Ispostaviće se da su te vizije širenja neosmanskog uticaja prema Balkanu i pansunitskog ka Bliskom Istoku bile pogrešne i konačno osuđene na propast. Kako god, delovalo je da se spoljna politika Turske u to vreme ipak gradila kroz promišljanje o periodu daleko ispred vremena tadašnjih donosilaca odluka i samim tim bilo je moguće staviti je u regionalni i globalni kontekst. Davutoglu, uz podršku nekadašnjeg predsednika Turske Abdulaha Gula, igrao je i vrlo aktivnu šatl-diplomatsku ulogu na prostorima bivše Jugoslavije što je, između ostalog, dovelo i do formiranja trilateralnih mehanizama sa Bosnom, Srbijom i Hrvatskom i potpisivanja slobodnotrgovinskih sporazuma sa svim zemljama ZB. Takođe, važan faktor za to vreme bila je činjenica da je Turska tada i dalje bila u relativno konstruktivnim odnosima sa svojim tradicionalnim zapadnim partnerima.
Pokušaj državnog udara jula 2016. dramatično je poremetio odnose Turske sa Zapadom i ovaj prelomni momenat Erdogan, otvoreno razočaran onim što je video kao licemeran, pa i neprijateljski odnos Zapada prema Turskoj i njemu lično, iskoristio je da učvrsti svoju domaću političku poziciju, ali i da u regionalnoj i spoljnoj politici napravi čitav niz radikalnih taktičkih poteza. Ovim je Turska u kratkom roku formirala nekoliko bilateralnih i multilateralnih frontova s jedne i otvorila se za uticaj netradicionalnih partnera, posebno Rusije, sa druge strane. U ovakvom okruženju, spoljna politika je potpala pod dominaciju Erdoganovog populističkog pragmatizma.
“Nova Turska”
Jedan od ključnih ciljeva ere „Nove Turske“, kako je i sam Erdogan nazvao kasni period svoje vladavine, jeste da se u 2023. godinu, na stogodišnjicu Turske Republike, uđe sa što većim brojem indikatora koji bi potvrdili da je zemlja u svom najsjajnijem momentu u istoriji. Ovo bi Erdogana defakto promovisalo u najuspešnijeg lidera Turske, prevazilazeći i samog osnivača Republike, Mustafu Kemala Ataturka. Za ostvarenje ovog cilja, Erdoganu posebno smeta rastuće nezadovoljstvo javnog mnjenja ekonomskom situacijom i opadajućim kvalitetom života što sve više utiče i na glasačka opredeljnja ljudi. Grandiozni projekti kopanja alternativnog moreuza Bosforu i proizvodnje nacionalnog automobila samo su neki od pokušaja da se stogodišnjica Turske predstavi kao novi, sjajniji početak. Međutim, pored domaćih uspeha, Erdoganova ambicija je da se takođe pozicionira kao regionalni, pa i globalni lider, rame uz rame sa najvećim svetskim silama. U sklopu ovoga, turske vojne operacije u Siriji, Libiji, konfrontacija sa velikim silama i taktička saradnja u bezbednosnim, energetskim i infrastrukturnim sferama sa Rusijom i Kinom, po viđenju uskog kruga od poverenja u predsedničkoj palati, trebalo bi da dovede do toga da Turska u 2023. godinu uđe kao globalno respektabilna sila. Analizom racionalnih indikatora turskog uticaja na ZB, nameće se zaključak da je i ovaj deo Erdoganove spoljne politike konstruisan tako da pre svega služi velikoj „Strategiji 2023.“
Turske investicije na ZB su u značajnom porastu u poslednje dve decenije i od 3.6 milijardi američkih dolara iz 2002. godine porasle su na 16.2 milijarde u 2016, sa najvećim iznosom od skoro 20 milijardi 2014. godine. Ukupan turski izvoz u region je oko 10 milijardi dolara, od čega trećina ide u Srbiju. Rastući broj malih i srednjih turskih preduzeća su ZB videle kao pogodan teren za direktne investicije u telekomunikacije, građevinu, tekstil, transport i finansije. Turske firme su uključene u više velikih infrastrukturnih projekata u regionu, a turske banke su takođe aktivne, pa tako državna Halkbanka ima 33 poslovnice samo u Srbiji.
Međutim, sve ove aktivnosti i dalje čine vrlo mali procenat ukupne trgovinske razmene i investicija u svakoj pojedinačnoj zemlji ZB. Iako, za razliku od većine zapadnih investitora u regionu, turski biznisi pokazuju određenu dozu fleksibilnosti prema nerazvijenoj infrastrukturi i odlaze u mnoge ruralne delove, Turska u ekonomskom smislu svakako ne može da bude konkurent pre svega zemljama Evropske Unije u uticaju na ZB. Percepcija turskog ekonomskog prisustva, s druge strane, ponekad poprima odlike dobro poznatih, emotivnih i neretko iracionalnih političkih stavova o spoljnom uticaju u regionu. Baš kao što pluralitet ispitanika srpske nacionalnosti u istraživanjima javnog mnjenja u BiH tvrdi da je najveći strani finansijski donator i investitor Rusija, tako i najveći procenat bošnjačkih ispitanika tu titulu samouvereno daje Turskoj. Eksploatacija ovih emotivnih i konačno netačnih stavova kroz vreme nastavlja da čini važan deo populističkih politika ZB, ali uglavnom doživljava krah kada se sudari sa činjenicama čiji uticaj na kvalitet života nije potrebno posebno objašnjavati.
Osmansko nasleđe na Balkanu
Istorijski i kulturološki, Turska je mnogo bliža ZB od većine drugih zemalja koje su aktivne u regionu. Region nosi emotivni značaj za Tursku ne samo zbog geografskog nasleđa Osmanskog carstva, već i zbog porodičnih i predačkih veza mnogih Turaka. Problem kod ovog aspekta turskog uticaja je što se za veliki deo ZB, osmansko nasleđe nalazi u samoj srži izuzetno negativnih osećanja o spoljnom uticaju, dok je slika istog perioda na turskoj strani u velikoj meri predstavljena kao jedan od najsjajnijih perioda istorije, posebno za versko-konzervativne i nacionalističke političke struje koje su na vlasti. Turska agencija za međunarodnu pomoć (TIKA) koristi 18% svog globalnog budžeta za projekte na ZB i oni se mahom tiču obnavljanja osmanskog nasleđa, tako da je korisnost ovoga skoro ekskluzivno usmerena ka domaćoj publici u Turskoj i prezentovanja još jednog navodnog dokaza o spoljnopolitičkom uticaju.
Ovaj kulturološki uticaj donekle je pojačan aspektima turske „meke moći“ kroz kulturne i jezičke centre, poput centra Junus Emre, otvaranjem konzulata na strateškim lokacijama, poput predstojećeg u Novom Pazaru, pa i kroz opšte popularne TV sapunice. Međutim, čak i u ovom delu, u poslednjih par godina došlo je do poremećaja. Posle pomenutog pokušaja državnog udara, turska vlada je označila pokret Fetulaha Gulena, islamističku sektu, kao glavnog organizatora puča. Gulenov pokret je godinama pre toga bio u vrlo bliskim odnosima sa AKP vlastima i između ostalog, upravo obavljao zadatke širenja turske meke moći kroz svoje kulturne aktivnosti, centre i škole širom sveta. Posle označavanja Gulena kao državnog neprijatelja broj jedan, Erdoganova vlada je započela spoljnopolitičku borbu za zatvaranje Gulenovih institucija, istih onih za koje je samo nekoliko godina pre toga urgirala da se otvore. Ovo je kod većine međunarodnih partnera Turske, pa i onih na ZB, stvorilo nelagodu, rezervisanost i konačno odbijanje pokušaja Erdoganove vlasti da se aktivnosti koje je nekada obavljao Gulen prebace na nove institucije, a označeni Gulenisti izruče Turskoj. Osim sporadičnih slučajeva i jednog kidnapovanja šestoro osoba sa Kosova od strane turske tajne službe koja je iskoristila momenat raskola između tadašnjeg predsednika i premijera Kosova, može se reći da je ovaj objektivni neuspeh na ZB pokazao da je uticaj Turske tu prilično limitiran.
Simbolika savremenih odnosa Turske sa ZB se možda najbolje videla na Erdoganovoj inauguraciji 9. jula 2018. godine. Većina evropskih i zapadnih lidera nije došla na događaj koji nije predstavljao samo početak Erdoganovog novog predsedničkog mandata, nego i uvod u novu eru centralizovanog, predsedničkog sistema sa neuravnoteženim odnosom moći između različitih grana vlasti. I pored jasne poruke sa različitih strana da se ova transformacija prepoznaje kao omča za tursku demokratiju, skoro svi lideri ZB bili su prisutni. Aleksandar Vučić, Edi Rama, Hašim Tači i Bakir Izetbegović zajedno sa katarskim Emirom i diktatorom Venecuele Nikolasom Madurom proslavljali su konsolidaciju apsolutne moći u rukama turskog predsednika.
Ovim je i simbolički postalo jasno da su interesi turske politike prema ZB iz strateške sfere i zvanično prešli u fazu autoritarnog populizma. Za Erdoganovu agendu, ZB je jedino mesto geografski u Evropi, a na kojem i dalje može da doživi doček i tretman dostojan velikog, globalnog lidera i da istovremeno dobije „Osman Agu“ na uvce od visokog državnika. Taj privid značaja na istorijski važnoj teritoriji za tursku javnost, u kombinaciji sa estetikom autokratskog kiča, uklapa se u Erdoganovu agendu nenadmašnog vođe.
Uz pomenute kulturno-istorijske veze, ali i kao jedna od najstarijih članica NATO i značajan partner EU, Turska bi trebalo da je u prirodnoj poziciji da igra važnu ulogu na ZB. U nekom savršenom odnosu sa Zapadom, ona bi čak mogla predstavljati i ozbiljnu regionalnu kontratežu Putinovoj Rusiji, pa donekle i sve prisutnijoj Kini. Međutim, uspostavljanjem autoritarnog sistema vladanja i ozbiljnim taktičkim zaokretima u službi centralizacije moći na domaćem terenu, Erdoganova Turska je danas vrednosno bliža većini svetskih autokratija nego svojim tradicionalnim zapadnim saveznicima. Lične veze lidera sličnih autoritarnih profila postale su osnov arhitekture bilateralnih odnosa. Ove naizgled čvrste i kako se u autoritarnom jeziku često potencira „prijateljske“ veze, prevazilaze institucionalne, dugoročne strategije. Njihovi ktitori, kako na domaćem, tako i na spoljnopolitičkom terenu, svaku odluku donose i vagaju na osnovu ultimativnog motiva – što jača centralizacija moći u sopstvenim autoritarnim eldoradima. Prednosti ovakvih odnosa ogledaju se u brzini i efikasnosti donesenih odluka koje ne prolaze kritičku proveru različitih grana vlasti, a najčešće ni većinskog javnog mnjenja. S druge strane, najveća opasnost je što su ovi odnosi taoci ličnih ambicija, pa i karaktera i psiholoških profila nedemokratskih lidera koji ih grade. Stoga, ta eferemernost ovakvih odnosa preko noći može da iluziju strateške vizije ogoli u ono što suštinski jeste – puki ukras na reveru autoritarizma.