Katarina Tadić

Aktivistkinja civilnog društva

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Talas.rs

Politika proširenja Evropske unije (EU) instrument je demokratizacije zemalja koje žele da postanu članice Unije. Jasan set kriterijuma formulisan 1993. godine u Kopenhagenu stavlja naglasak na vladavinu prava, slobodno tržiste i administrativne kapacitete zemlje da preuzme obaveze iz članstva. Pomenuti kriterijumi i njihovo dostizanje su u osnovi pregovora sa EU i merilo uspešnosti reformskih procesa u Srbiji, i drugim zemljama Zapadnog Balkana. Dodatno, izgradnja aktivnog i jakog civilnog društva je bio i jeste fokus EU i drugih međunarodnih donora, jer su organizacije civilnog društva (OCD) viđene kao nosioci željenih demokratskih promena i pokazatelj uključenosti građana u političke procese.

U Srbiji se u poslednjih deset godina radilo se na dvostrukom uključivanju OCD u proces reformi vođenih EU integracijama. Sa jedne strane, kroz reformu javne uprave (jačanje administrativnih kapaciteta) naglasak se stavio na veću uključenost OCD u proces kreiranja javnih politika kako bi se kroz javni dijalog i bolje informisanje građana došlo do kvalitetnijih rešenja od strane države, ali i javna uprava učinila transparentnijom. Sa druge strane, videla se važnost u uključivanju OCD u same pregovore, rezultirajući inicijativom grupe predstavnika OCD za osnivanje Nacionalnog konventa o EU koji danas okuplja preko 700 organizacija podeljenih u 23 radne grupe koje prate 35 pregovaračkih poglavlja. Nacionalni konvent funkcioniše kao posebno telo za saradnju i strukturirani dijalog između Narodne skupštine i civilnog društva. Međutim, dominantna korupcija i klijentelizam, kršenja ljudskih prava, politizacija pravosuđa, podređenost parlamenta izvršnoj vlasti i vladajućoj stranci, stavljaju znak pitanja na delotvornost i efektivnost uloge OCD u Srbiji.

 

Od demokratije do stabilokratije

Srbija je, zajedno sa Crnom Gorom, u 2018. proglašena liderom proširenja sa perspektivom pristupanja u 2025. godini. Ipak, u trenutnoj situaciji, sa nerešenim pitanjem Kosova, i samo dva otvorena pregovaračka poglavlja u prošloj godini, zajedno sa vidljivim nazadovanjem u oblasti slobode medija, političkog pluralizma, nezavisnosti institucija, više je nego izvesno da se članstvo neće desiti 2025. godine. Naprotiv, u Srbiji svedočimo reverzibilnom procesu, gde politički lideri deklarativno ostaju privrženi ideji EU i napreduju u pregovorima, dok istovremeno raste autoritarizam unutar zemlje.

To je posledica situacije u samoj EU u poslednjoj dekadi i zaokupljenosti drugim izazovima i problemima: posledice ekonomske krize iz 2008. godine, rast anti-EU populizma, talas izbeglica 2015. godine, Bregzit, gde proširenje ostaje na agendi EU, ali dosta nisko na listi prioriteta. Sa druge strane, dug i zahtevan proces pristupanja u zemljama ZB daje ograničene direktne političke benefite liderima, stoga je fokus na štikliranju nametnutih zadataka, bez suštinskih reformi i napretka u demokratizaciji. Dodatno, neki autori tvrde da sam proces proširenja doprinosi “zarobljenosti države” i time stvara stabilokratije na Zapadnom Balkanu, tj. države zvanično posvećene EU integracijama, ali koje paradoksalno ograničavaju slobodu medija, oslanjaju se na klijentelizam i generalno govoreci narušavaju vladavinu prava.

Iako je vec duže vreme mnogima jasno da ovakva politika proširenja ne daje željene rezultate u zemljama Zapadnog Balkana, Francusko “ne” otvaranju pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom u novembru 2019. godine dovelo je do novih predloga za izmenu forme proširenja. Prvi predlog je došao od same Francuske u formi neformalnog dokumenta (eng. non-paper) koji 35 poglavlja svodi na sedam ključnih tematskih oblasti, koje bi trebalo zatvarati jednu za drugom, a EU bi zauzvrat jednu po jednu instituciju ili fond otvarala za zemlju kandidata. Drugi predlog je došao od devet članica EU (Austrija, Češka Republika, Estonija, Italija, Latvija, Litvanija, Malta, Poljska i Slovenija) koje zagovaraju promenu metodologije za praćenje napretka u poglavljima 23 i 24, ali i bržu integraciju zemalja Zapadnog Balkana u institucije Evropske unije. Paralelno, Evropska komisija je takođe izjavila da razmatra novu metodologiju za poglavlja 23 i 24.

 

Uloga civilnog drustva u procesu proširenja u Srbiji 

Imajući u vidu opisanu situaciju, dometi OCD procesu pristupanja Srbije EU i reformskim procesima u zemlji su ostali ograničeni. Tako, na primer, iako su od 2010. godine unapređena mnoga zakonska rešenja koja regulišu obavezu uključivanja javnosti u proces kreiranja javnih politika, konsultacije sa OCD se obavljaju uglavnom kao formalna obaveza od strane institucija, što potvrđuju istraživanja Centra za evropske politike, ovde i ovde.

Sa druge strane, iako je Nacionalni konvent preko Narodne skupštine postao akter u procesu pregovora, to nije dovelo do očekivanog pritiska na državu da ubrza usaglašavanje zakonskog okvira sa pravnim tekovinama EU. Naprotiv, čak i u ključnim poglavljima poput poglavlja 23 i 24, koja se bave pravosuđem, korupcijom i fundamentalnim pravima, postoje ozbiljna kašnjenja koja ugrožavaju ceo proces pregovora. Dodatno, čak i kada je pravni okvir na mestu, izazov je primena zakona. Uprkos brojnim kritikama koje godinama dolaze od strane OCD, institucije su ostale inertne. Šta više, sve veće narušavanje institucija i brutalna kršenja vladavine prava, poput pritvaranja uzbunjivača Aleksandra Obradovića ili bespravnog rušenja u centru Beograda (Savamala), stavljaju pod znak pitanja sam demokratski karakter vladavine u Srbiji.  Dakle, civilno društvo je ostvarilo ograničen uticaj na pristupanje pregovora i, šire govoreći, nije uspelo da suzbije jačanje autoritarnih tendencija u Srbiji.

Važno je reći da iznesena procena uloge civilnog društva ne umanjuje važnost civilnom društvu u Srbiji, kao ni ulogu koju Nacionalni konvent (treba da) ima. OCD su bile nosioci mnogih pozitivnih promena u Srbiji i odigrale su naročito značajnu ulogu u promovisanju vladavine prava i zaštiti ljudskih prava. Takođe, konsultacija građana je zaista ključna za kvalitetne javne politike, dok pristupanje EU donosi značajne i suštinske promene u skoro sve oblasti javnih politika, stoga je uključenost i praćenje od strane civilnog društva neophodno. Međutim, postavlja se pitanje da li su trenutni mehanizmi saradnje sa institucijama delotvorni i poželjni.

Stoga, u svetlu reforme procesa proširenja i promišljanja o novim, efektnijim, modelom koji bi doveo do željenih rezultata u Srbiji, a to je vladavina koja počiva na demokratskim principima, i samim tim članstva u EU, prilika je i da civilno društvo nađe odgovarajuće modele i forme svog učešća u tom procesu, kao i oblik saradnje sa vlašću. Civilno društvo ne sme biti iskorišćeno od strane države da bi se maskirale reforme, a javnosti i EU dao privid transparentnosti i participativnosti. U suprotnom, postoji opasnost da civilno društvo postane saučesnik u izigravanju reformi i izigravanju građana, čije interese bi zapravo trebalo da predstavlja i štiti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *