Foto: Talas.rs
Nedavno je predsednik Aleksandar Vučić u obilasku fabrike kineske kompanije Mei Ta Evropa u Obrenovcu izjavio da očekuje da to bude jedna od najuspešnijih domaćih kompanija koja će nastaviti ulaganja u proizvodnju delova za automobile i motore, prenela je Beta. O kineskim investicijama i kreditima se već nekoliko godina vodi aktivna debata u Srbiji. Dok vlast s jedne strane pozdravlja veće prisustvo kineskog kapitala u Srbiji, kritičari ukazuju na probleme korupcije i kršenja privatnosti.
O velikom infrastrukturnom projektu Belt and Road, kineskim kreditima i političkom uticaju Kine u Srbiji razgovarali smo sa Vukom Vuksanovićem, doktorandom iz međunarodnih odnosa na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE).
Vuksanović: Odnos sa Pekingom snažniji u pogledu sadržine nego onaj sa Moskvom
Talas: Saradnja Srbije i Kine u oblasti ekonomije, a naročito infrastrukture, intenzivirala se poslednjih godina. Koji je obim ekonomske saradnje Srbije i Kine i da li se obim ove saradnje precenjuje u našoj javnosti?
Vuksanović: To je veoma teško proceniti jer se u statistici i izjavama srpskih zvaničnika kineske investicije i krediti stavljaju u istu kategoriju, što znači da nemamo elegantan pregled. U svom intervju za Reuters iz jula 2019. godine, Zorana Mihajlović je istakla cifru od 5.62 milijardi američkih dolara ili skoro pet milijardi evra, u šta se ubrajaju i kineski krediti i investicije. Nesumnjivo je da je Srbija s obzirom na svoju malu veličinu dobila disproporcionalnu količinu kineske pažnje i kapitala. Međutim, problem naše javnosti nastupa na polju kineskih infrastrukturnih kredita. Dok se kupovina Železare Smederevo može definisati kao investicija jer zapošljava lokalnu populaciju, infrastrukturni krediti se pogrešno predstavljaju i tumače kao donacije, investicije pa čak i kao darovi kineske vlade.
Kako se Srbija uklapa u veliki kineski infrastrukturni projekat One Belt, One Road? Zašto je Kina odabrala baš Srbiju kao fokus investicija i saradnje na Balkanu?
Srbija i Balkan se apsolutno uklapaju u kineski projekat Belt and Road svojom geografijom. Ako imate ambiciju kao Kina da sprovedete globalni makro projekat infrastrukturne povezanosti preko cele evroazijske kontinentalne mase, Balkan će se neminovno naći na vašem radaru jer se region nalazi na raskrsnici ključnih ruta između Evrope i šire Evroazije. Srbija će posebno biti važna jer je geografski i strateški centralna zemlja u regionu. Srbija se doživljava od strane Kine kao kapija ka Evropi, ne samo zbog geografije nego i zbog svog pravno-političkog statusa kandidata za članstvo u EU. Kroz svoje prisustvo u Srbiji, Kina može da testira koliko daleko može da ide u svojoj dugoročnoj ambiciji da ozbiljno uđe na šire evropsko tržište.
Koliko su drugačije kineske investicije od onih koji dolaze sa Zapada, naročito iz Evropske unije, u Srbiju?
Mnogo je bolje pitanje po čemu se razlikuju kineski krediti. Kineski krediti i finansiranje se ne baziraju na regulativi koja obuhvata pitanje tendera niti standardima koji zalaze u oblasti kao što je ekološka zaštita lokalnog stanovništva. Umesto toga, kineski kapital pristiže na osnovu političke odluke kineskih vlasti. Plus takvog pristupa je što omogućava brži priliv kapitala u zemlje, poput Srbije gde postoji goruća potreba za boljom infrastrukturom. To je značajna razlika u odnosu na evropske fondove koji su opterećeni za teškim birokratskim procedurama i dugim rokovima.
Minus je što netransparentnost transakcija i ugovora sa Kinom stvara rizik koruptivnih praksi za lokalne elite. Isto tako, kineski projekti nemaju isti set standarda poput evropskih, jer kinesku stranu samo interesuje da se projekat implementira, dok lokalna elita i lokalna populacija žive sa posledicama primene prilično dubioznih standarda. To smo videli u Ekvadoru, to je hidroelektrična brana čiju su izgradnju finansirali Kinezi u neposrednoj blizini vulkana koji je aktivan od XVI veka.
Kineske investicije i krediti u drugim zemljama kao što su Šri Lanka, Pakistan i pojedinim afričkim zemljama često se karakterišu kao “predatorski” i kao način da zemlje upadnu u vrstu dužničkog ropstva Kini. Koliko su opravdane ove optužbe? Da li sličan scenario može da se dogodi i u Srbiji?
Dugoročno, to je potencijalni rizik i veliki znak pitanja. Izraz diplomatija dužničke zamke (debt trap diplomacy) se već uveliko koristi od strane komentatora. U slučaju Srbije to je dugoročni rizik, ukoliko srpska ekonomija u predstojećim godinama ne generiše dovoljan rast da apsorbuje akumulirani dug prema Kini. U tom slučaju, mi ne znamo da li Kina može da kaže u tom slučaju “Dajte nam vlasništvo ili koncesiju nad lokalnim infrastrukturnim objektima”, kao što se desilo u slučaju Šri Lanke, gde Kina od 2017. godine ima zakup od 99 godina na Hambantota luku. Može se desiti i drugi scenario gde u takvom slučaju Kina nastupi pametnije i opreznije, pa pokrene nove pregovore o reprogramiranju duga. Međutim, Kina tada najverovatnije to neće reći eksplicitno, ali očekivaće političku lojalnost od te zemlje.
Koliki politički uticaj ima Kina u Srbiji? Kako kineski politički uticaj u Srbiji može da utiče na odnose Srbije i Evropske unije?
To je teško proceniti jer za sada Kina ne praktikuje svoj uticaj kroz političke kanale. Međutim, intenzitet političke komunikacije između dve vlade a posebno sa predsednikom Aleksandrom Vučićem i vladajućim SNS-om govori o rastućim vezama Pekinga i Beograda. Moglo bi se reći da je odnos sa Pekingom snažniji u pogledu sadržine nego onaj sa Moskvom. U tom smislu i EU će biti mnogo zabrinutija povodom kineskog faktora u Srbiji, nego povodom ruskog. Međutim, teško da EU može da uradi nešto povodom tog pitanja sada kada je proširenje EU obustavljeno na neodređeno vreme. Kina je samo deo procesa u kojem su nezapadni igrači poput nje popunili vakuum koji je ostavila EU i Zapad.
U delu stručne javnosti se javila zabrinutost povodom saradnje Srbije i Kine na polju bezbednosti. Kako komentarišete zabrinutost zbog manjka transparentnosti, kontrole i mogućnosti zloupotrebe u ovoj oblasti?
Ako govorimo o kamerama za prismotru, rekao bih da je zabrinutost opravdana, posebno u trenutku kada je u toku tehnološki rat između Kine i SAD, i kada su Evropa i drugi u strahu kako da se postave u takvom novom tipu sukoba. Za sada je najrealniji onaj strah koji tvrdi da će kineska tehnologija ojačati sposobnost vlasti da ugrožavaju privatnost građana. Postoji u teoriji i mogućnost kineske penetracije sistema nadzora. Međutim, u ovom stadijumu bio bih mnogo zabrinutiji zbog lokalnog faktora nego zbog kineskog.