Foto: Galerija VMA
Za krajnjeg korisnika mora postati potpuno svejedno hoće li zdravstvenu uslugu sa svojom zdravstvenom knjižicom dobiti u privatnoj ili u državnoj zdravstvenoj ustanovi
*Tekst je deo serijala autorskih tekstova u okviru rubrike “Politički ugao” u kojoj političke partije i pokreti obrazlažu svoje programe i rešenja.
Prema Euro Health Consumer Indeksu (EHCI), Srbija spada u srednju kategoriju zemalja u pogledu sveukupnog kvaliteta zdravstvenog sistema. Srbija je 2018. godine zauzela solidno 18. mesto u društvu 35 posmatranih evropskih zemalja.
U pogledu prava i informisanosti pacijenata ocenjeni smo sa 108 od maksimalnih 125 bodova. Kada je reč o dostupnosti i vremenu čekanja na određene usluge, ocenjeni smo sa 200 od 225 bodova, što je dobar rezultat koji govori da smo smanjili vreme čekanja na dostupne usluge. U pogledu raznolikosti usluga i njihovog zahvatanja sveukupne populacije, imamo svega 57 od 125 mogućih bodova, jer ne uvodimo nove usluge i teritorijalno ne dopiremo do svih pacijenata. Stoga smo loše ocenjeni u pogledu ishoda (189 od mogućih 300 bodova) iako imamo stručan, ali ne i dovoljan medicinski kadar.
Najbolji kardiohirurg nije nužno i dobar menadžer
Upravljanje zdravstvenim ustanovama, pored lekarskih, zahteva poznavanje finansija, upravljanje investicijama, psihološke veštine potrebne za upravljanje ljudskim resursima i druga pravna i ekonomska znanja. Menadžment u zdravstvu je struka za sebe i zakon je to konačno prepoznao, ali obrazovni sistem tek treba da ponudi kvalitetnije programe. Specijalistički kursevi na kojima će se obrazovati partijski vršioci dužnosti ispuniće formu, ali ne i suštinu.
Politika neplanskog, gotovo stihijskog prijema kandidata na specijalističke studije donela nam je neujednačenost u odobrenim specijalizacijama u kojima su prednjačile “elitne” specijalizacije (npr. kardiologija) i manjak specijalista u drugim, takođe važnim granama medicine. Istovremeno imamo ekstremno prezasićenje specijalizacija u finansijski lukrativnim granama medicine koje nisu zdravstveno prioritetne, kao što su plastična i estetska hirurgija.
Loša kadrovska politika i ulepšano obaveštavanje javnosti o stvarnom stanju našeg zdravstvenog sistema proizveli su konstantan pad ugleda i statusa zdravstvenih radnika, kojima se često neosnovano prebacuje da zakidaju osiguranike. Zbog toga su zdravstveni radnici neretko meta verbalnih, pa čak i fizičkih nasrtaja od strane nezadovoljnih i neadekvatno informisanih pacijenata.
Živimo kraće od prosečnog Evropljanina
Najvažniji ishod srpskog zdravstvenog sistema je očekivani životni vek u Srbiji koji je ispod evropskog proseka. U pogledu kancerogenih oboljenja, incidenca nam je niža od mnogih evropskih zemalja i to jasno demistifikuje politički eksploatisane zablude o osiromašenom uranijumu. Ali, visoka nam je stopa smrtnosti od kancerogenih oboljenja. Kasno otkrivamo zbog slabe preventive, pa lošije lečimo, pre svega upravo zbog kasnog otkrivanja, donekle i zbog nedostupnosti najsavremenijih metoda i lekova. Slaba preventiva, zakasnela dijagnostika i nedostupnost lečenja zajednički su uzroci i u domenu kardiovaskularnih bolesti. Slično je i sa preko 9.000 obolelih od multiple skleroze koji nemaju pravo na adekvatno i pravovremeno lečenje, čime postaju teret društvu, umesto da mu aktivno doprinesu.
Slaba preventiva, zakasnela dijagnostika i nedostupnost lečenja zajednički su uzroci i u domenu kardiovaskularnih bolesti
Nije nepoznato rešenje mnogih razvijenih zdravstvenih sistema po kojem je određena preventiva propisana kao obavezna, a pravo na finansiranje lečenja gubi se ukoliko je bolest posledica svesne odluke pacijenta da preskoči obavezni preventivni pregled. Takve ideje vredi podržati jer je ulaganje u obaveznu preventivu isplativije od kasnijeg skupog i verovatno neuspešnog lečenja.
Centralizacija na štetu dostupnosti – pola Srbije nema hitnu pomoć
Najnovije izmene zdravstvenih zakona donele su dodatnu centralizaciju. Lokalne samouprave, sve i da mogu, više ne odlučuju ni o čemu. Ključne odluke donose se u Ministarstvu zdravlja, centralno se odlučuje o budžetu, zapošljavanju, opremanju i koje usluge će se gde pružati, što ima nepovoljan uticaj na dostupnost i obim zdravstvenih usluga (npr. specijalističkih, sekundarnih) u lokalnim samoupravama.
Centralizacija usporava reagovanje na promenljive lokalne potrebe. Pokazatelj toga je da skoro 40% stanovništva i 54% teritorije u Srbiji nije pokriveno hitnom medicinskom pomoći. Telemedicina i nove tehnologije bi mogle doneti neke zdravstvene usluge u periferne krajeve u kojima je ekonomski neodrživo uspostaviti ih u punom obimu.
Jedinstven interfejs prema krajnjem korisniku
Potrebna nam je potpuna integracija privatne i državne zdravstvene prakse. Državni pružaoci zdravstvenih usluga su uska grla na mnogim pozicijama. Manjak kapaciteta građani dodatno finansiraju plaćanjem privatne prakse. Procenjuje se da se u Srbiji 40% pruženih zdravstvenih usluga plaća direktno iz džepa korisnika, a 60% se vrši prostim pokazivanjem zdravstvene knjižice.
Manjak kapaciteta državne prakse često se veštački pravi da bi se generisala tražnja istih usluga kod istih lekara u njihovoj privatnoj praksi. Zato je taj manjak, bilo da je stvaran ili veštački generisan, preduslov koruptivnog ponašanja medicinskog osoblja. Zato je i za suzbijanje korupcije u zdravstvu korisno privatnu praksu potpuno integrisati u jedinstveni sistem zdravstvene zaštite.
Usluga pružena u državnoj praksi mora zdravstveni sistem koštati jednako koliko ista takva usluga košta u privatnoj praksi
Usluga pružena u državnoj praksi mora zdravstveni sistem koštati jednako koliko ista takva usluga košta u privatnoj praksi. Za krajnjeg korisnika mora postati potpuno svejedno hoće li zdravstvenu uslugu sa svojom zdravstvenom knjižicom dobiti u privatnoj ili u državnoj zdravstvenoj ustanovi. Gde god da je dobio uslugu, njeno finansiranje mora ići po unapred propisanim normativima i cenovnicima, iz istog izvora.
Integracija privatnog i državnog zdravstva kreirala bi tržište i lojalnu konkurenciju i smanjila potrebu medicinskog osoblja da odlazi iz zemlje.
Evropske integracije za cilj imaju evropski zdravstveni standard za srpske građane
Članstvo u EU podrazumeva sposobnost države članice da svim svojim građanima pod jednakim uslovima omogući zdravstvenu zaštitu svuda u EU. Srbija će morati da podigne zdravstvenu zaštitu na nivo da, npr, i Holanđanin i građanin Srbije u Beogradu dobiju istu uslugu kao u Berlinu.
Modele dobrih praksi možemo pronaći u Švajcarskoj, Holandiji, Norveškoj, Švedskoj, Finskoj i Danskoj. Iskustva ovih zemalja pokazuju da je Bizmarkov model superioran u odnosu na Beveridžov, te da sistemi sa mogućnošću izbora između više finansijskih provajdera i pružalaca zdravstvenih usluga, profitnih ili neprofitnih, državnih ili privatnih, daju bolje ishode.
Naš neguje neke nedostatke koje pokazuje britanski sistem zasnovan na Beveridžovom modelu, po kojem su i finansijer i pružalac zdravstvenih usluga pod istim krovom, u jednoj državnoj organizaciji koja broji preko pola miliona zaposlenih, što njeno upravljanje čini nemogućom misijom i što je čini podložnom političkim uticajima. Zato i imamo duplo veći procenat nemedicinskog osoblja u odnosu na priznate globalne standarde (27 – 30%, u odnosu na optimalnih 9 – 14%).
Novac donosi bolje ishode zdravstvene zaštite
Jasno je u kojim oblastima nam trebaju poboljšanja. Ishodi su nam slabiji jer su nam preventiva, kurativa i obim i raznovrsnost medicinskih usluga loši (npr. ne inoviramo dovoljno uvođenjem novih zdravstvenih usluga i lekova na teret RFZO). Ako popravimo ove oblasti, popravićemo i ekonomski feler sistema po kojem su nam ulaganja u zdravstvenu zaštitu prevelika, s obzirom na ishode u lečenju.
Ovo ne znači da treba da izdvajamo manje, već da ono što izdvajamo nedovoljno ishoduje izlečenjima. Veća izdvajanja uvek su dobrodošla jer uvek ima novih usluga, metoda i lekova da se pruži građanima na teret RFZO i da se više kategorija stanovništva bezuslovno uključi u zdravstveni sistem. Pri dnu smo po izdvajanjima za zdravstvenu zaštitu po glavi stanovnika. Novac, pravilno upotrebljen, definitivno popravlja ishode zbog finansiranja najboljih stručnjaka, opreme i metoda, kao i zbog prijema pacijenata već sa blagim indikatorima. To za posledicu ima ranije otpočinjanje lečenja i bolje ishode.
Zato fiskalni prioriteti Vlade, posle nekoliko uzastopnih godina masivnog finansiranja nabavke vojne i policijiske opreme, moraju biti drugačiji. Bez zdravih građana nema ni zdrave privrede, ni zdravog i jakog društva.
*Stavovi izraženi u autorskim tekstovima u okviru rubrike “Politički ugao” odražavaju isključivo stavove političkih stranaka i pokreta koji ih potpisuju, a ne stav uredništva Talasa.