Foto: Talas.rs
Nema sumnje da poslednjih godina Evropska unija preispituje i postepeno menja svoj stav o daljem proširenju, naročito u pogledu država Zapadnog Balkana. Istovremeno, u Srbiji se nakon dužeg niza godina evropskih integracija menja mišljenje javnosti, ali i političkih partija, o tome koliko je članstvo u EU dostižno i da li je nas ono čeka u bližoj budućnosti.
O evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana, mišljenju građana i kredibilitetu Evropske unije u regionu razgovarali smo sa Suzanom Grubješić iz Centra za spoljnu politiku.
Talas: Da li zagovornici EU integracija u Srbiji imaju realističnu predstavu o EU? U kojoj meri pojednostavljeno gledamo na EU i kakav to uticaj ima na EU integracije?
Grubješić: Rekla bih da evrorealisti, polako ali sigurno, postaju većina među zagovornicima evropskih integracija Srbije. To je dobro jer se oslobađamo starih, romantičarskih i idealističkih priča o „povratku kući“ i Evropskoj uniji kao univerzalnom leku za sve naše bolesti. Za Srbiju je Evropska unija političko obećanje i institucionalna nada, ali pre svega, racionalan strateški izbor. Sve više ljudi prati šta se dešava u samoj Uniji, kako se ona menja i razvija i sa čime se sve suočava u tom procesu. Dobra informisanost je ključna za prevazilaženje predrasuda i banalizovanja bilo kakve debate o evropskoj integraciji Srbije.
Foto: Medija centar Beograd
Da li, posle skoro 20 godina integracija, postoji nešto što bi trebalo da menjamo u načinu na koji gledamo na EU?
Dvadeset godina kasnije EU nije ista, a nismo ni mi. Ne možemo imati bolju prošlost, ali sigurno možemo bolju budućnost. Zato makar treba promeniti narativ, izbaciti iz upotrebe sve one izlizane fraze i floskule, nespretno prevedene sa engleskog i odustati od predviđanja godine članstva. Valjda smo do sada shvatili da ne možemo u EU ni kad hoćemo ni kako hoćemo i da niko za nas neće uraditi ono što ne uradimo sami za sebe. Ali, dokle god se govori da EU od nas samo nešto traži i zahteva, dotle ćemo imati alibi da mnoge stvari ostavljamo nedovršenim. A nedovršena država će teško postati evropska država, ravnopravna sa ostalima, posebna i svoja, ali ipak evropska.
Koje grupe u Srbiji značajno više podržavaju članstvo u EU ili joj se više suprotstavljaju nego što je to slučaj sa prosekom populacije?
Legitimno je biti i za i protiv članstva Srbije u EU, pogrešno je govoriti da EU nema alternativu, to je netačno. Ali, taj famozni “plan B” za Srbiju odbacuju sami građani, bez obzira na anti-Zapadnu ozlojeđenost koja je veća nego u drugim državama regiona. Sve ankete pokazuju da preko 50% građana Srbije podržava članstvo u EU, iako mnogi ne razumeju šta se podrazumeva pod neodređenim pojmom evropske integracije. Onih 50.000 koji svake godine iz Srbije odu u članice EU znaju zašto nisu otišli negde drugde.
Kako bi u odsustvu jedinstvene platforme EU za pristup Zapadnom Balkanu države Zapadnog Balkana, a pre svega Srbija, trebalo da postupaju da bi se približili nivou vladavine prava, slobode privrede i standarda koji postoji u EU – kako da ne gubimo vreme dok čekamo velike sile?
Vladavina prava i vladavina zakona jesu temelj i kičma uređenog i funkcionalnog društva i ne bi trebalo da zavise od toga da li će se EU u dogledno vreme širiti ili ne, već prevashodno od domaće političke volje da se primene najbolja rešenja iz evropske prakse. Kao i demokratija, vladavina prava je ideal kome treba stremiti i jedna od osnovnih evropskih vrednosti.
Nezavisno i odgovorno pravosuđe, poverenje u institucije, prihvatanje demokratskih načela, podela vlasti, sloboda izbora, profesionalni mediji, ljudska prava i slobode, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala…čine najveći izazov na putu transformacije Srbije u razvijenu, “evropeizovanu” državu. Nesporno je da bi i građani Srbije želeli da žive u predvidivom i pravednom okruženju.
Da li mislite da se dosadašnji pristup EU prema Zapadnom Balkanu pokazao kao preambiciozan i da li je pametnije strategiju fokusirati na manji broj stvari koje bi bile urađene kvalitetnije?
Bez obzira na to što EU poseduje iskustvo, instrumente, strateške koncepte i sredstva da zaista pomogne Zapadnom Balkanu, ona se opredelila za lagano kotrljanje regiona prema Briselu. To je oportuni i neambiciozni pristup koji sistematski podriva pro-evropske i reformske snage u regionu, a stav da je putovanje važnije od ishoda širom otvara vrata drugim akterima, koji se previše ne opterećuju vladavinom prava i demokratijom.
Koja su polja u vezi sa EU integracijama gde je moguće postići veće napretke u relativno kratkom vremenskom roku? Gde integracije teku najsporije?
Napredak je i moguće i poželjno postići u mnogim oblastima i u relativno kratkom roku. Donošenje zakona i podzakonskih akata uvek je bio lakši deo posla od primene. Uz vladavinu prava i rešavanje kosovskog pitanja kao najtežih i najkomplikovanijih, ekologija je odmah tu pored, ali se o njoj najmanje priča, osim na nivou incidenta ili kad aplikacije pokažu alarmantni nivo zagađenja vazduha. I dok EU lansira European Green Deal, mi se i dalje pravimo da problem ne postoji i komentarišemo posledice, ne baveći se uzrocima.
Šta EU treba da uradi kako bi popravila svoj kredibilitet u regionu u kontekstu pada popularnosti EU u Srbiji, kao i izazova u okviru EU koji nemaju veze sa Srbijom?
Krajnje je vreme da EU počne da ispunjava sopstvena obećanja prema regionu i da se fokusira na suštinski, a ne samo tehnički dijalog. Bez Zapadnog Balkana evropske integracije daleko su od dovršenih. Važnije od ceremonijalnog otvaranja poglavlja bilo bi donošenje kredibilnog ekonomskog plana za Zapadni Balkan i pristup strukturnim fondovima pre formalnog članstva. Od toga bi konačno i građani imali konkretnu korist, a region bi smanjio višedecenijsko zaostajanje za evropskim prosekom. Siromašni region na periferiji nije dobar ni za koga.
Autorka