Foto: iStock
Kod nas se u medijima često piše o doznakama, pre svega usled visoke stope emigracije iz zemlje, ali i zbog toga što se u doznakama traži mogući izvor za nove investicije. Pri tome se često analiza zaustavlja na tome koliko novca dolazi u Srbiju, a vrlo retko se ulazi u motivacije onih koji šalju i primaju doznake. Međutim, da bi se razumela situacija nije dovoljno znati samo brojke, već i razumeti ponašanje ljudi koje stoji iza njih.
Koliko naših ljudi ima u inostranstvu?
Za ukupan nivo doznaka važan faktor je broj naših sugrađana koji žive i rade u inostranstvu. Drugi važni faktor je ekonomski ciklus: u slučaju ekspanzije rastu zaposlenost i plate, pa se može više sredstava i odvojiti i poslati kući, dok tokom recesije raste nezaposlenost i smanjuju se plate, pa je i prostor za doznake znatno manji. Tu je, međutim, i ceo niz individualnih faktora koji se razlikuju od slučaja do slučaja.
Iako i podaci o migracijama često nisu pouzdani, naročito na Balkanu sa promenama granica i fluidnošću identita i situacijama u kojoj veliki broj ljudi ima više od jednog državljanstva, Svetska banka ima određene procene o migracionom saldu po zemljama od 1960. godine. Iako ove podatke zbog navedenih problema treba da uzmemo sa određenim rezervama, oni su ipak neka polazna tačka za sagledavanje situacije. Ova baza podataka pokazuje da ljudi poreklom iz Srbije (ne računajući Kosovo* koje je posebno iskazano) koji žive u inostranstvu ima preko milion. Njih ima najviše u Zapadnoj Evropi, i to u Nemačkoj (183.000), Austriji (137.000), Francuskoj (86.000), Švajcarskoj (65.000) i u Italiji (44.000). U zemljama regiona, u Sloveniji (32.000), Mađarskoj (34.000) i Hrvatskoj (50.000), dok su prekookenaske destinacije manje zastupljene: SAD (38.000), Kanada (45.000) i Australija (34.000). Interesantno je i da Turska iskače sa (110.000).
Vidi se na prvi pogled da je ova baza problematična, jer pokazuje da je ukupan broj građana Srbije koji žive u Holandiji tek 176, dok ih u UAE uopšte nema, iako su ovo poznate destinacije među našim iseljenicima i u njima nije baš lako dobiti državljanstvo. I pored toga, ovo je indikativan niz zemalja odakle zapravo doznake najviše i dolaze.
Koliko iznose doznake i odakle uglavnom dolaze?
Tačan iznos doznaka koje dolaze u zemlju nije jasan, jer deo ostaje skriven pošto novac putuje neformalnim kanalima umesto preko evidentiranog platnog prometa. Ljudi novac šalju preko prijatelja i rođaka ili ga donesu lično, da bi izbegli neretko visoke naknade za platni promet sa inostranstvom, zato što ne veruju bankama, ili zato što je takav transfer lakši primaocima, naročito kada žive u manjem mestu gde su banke udaljene. Stoga su prikazani iznosi doznaka više procena nego neki egzaktan broj. U doznake spadaju novčani transferi ne samo radnika dok su na privremenom radu u inostranstvu, već i stalnih rezidenata u stranoj zemlji, te državnih transfera. U praksi, to znači da se u doznake računaju ne samo sredstva koja gastarbajter pošalje porodici koja je ostala u Srbiji, već i ona koja pošalju ljudi koji su postali rezidenti ili čak dobili državljanstvo zemlje domaćina, a uključene su i inostrane penzije.
U svakom slučaju, Srbija spada u zemlje sa jako visokim doznakama iz inostranstva. Procena Svetske banke jeste da je u prošloj godini u našu zemlju poslato preko 4,1 milijarde dolara, što je skoro 8% BDP-a, što je na primer više od ukupnih stranih direktnih investicija.
Izvor: World Bank, Annual Remittances Data 2019.
Srbija se nalazi negde pri sredini zemalja u regionu po relativnom iznosu doznaka. Udeo doznaka opada sa nivoom razvijenosti neke zemlje – što je prirodno i logično, jer što je neka privreda razvijenija ona će moći da obezbedi više kvalitetnih radnih mesta sa platama koje su dovoljne za pristojan život, pa nema potrebe za radom u inostranstvu.
Izvor: World Bank, World Bank, Annual Remittances Data 2019.
Zašto uopšte ljudi šalju doznake?
Razlozi za slanje doznaka mogu da variraju, a ekonomska istraživanja ukazuju na altruizam kao najvažniju komponentu za slanje doznaka. Drugim rečima, radnici migranti šalju novac porodici koja je ostala kod kuće da bi tako uvećali njihov životni standard. Ovo je najvidljivije u slučaju nuklearne porodice (one u kojima žive samo dve generacije, roditelji i deca) za šta bi klasičan primer bio muž koji radi u inostranstvu i koji šalje potom novac ženi i deci.
Pored altruizma, tu su i drugi malo sebičniji motivi, kao što su osiguranje nasledstva, investiranje i otplata dugovanja. Neki od radnika migranata šalju novac nazad članovima porodice da bi osigurali svoje učešće u nasledstvu – pošto porodica može da njihov (ne)doprinos uzme u obzir prilikom podele nasledstva i da ih kazni uskraćivanjem dela nasledstva. Na ovo svakako utiču faktori kao što su broj mogućih naslednika i vrednost potencijalnog nasledstva: što je nasledstvo veće a broj sunaslednika manji, to je veći podsticaj za slanje doznaka. Pod otplatom dugovanja smatra se implicitni porodični dogovor prema kome roditelji ulažu sredstva u školovanje dece, da bi zauzvrat deca potom finansirala roditelje. Na nivo doznaka utiču i privremeni šokovi, kako pošiljaoca tako i primaoca doznaka: kada pošiljaoc izgubi posao ili kada pređe da radi na lošije radno mesto sa nižom platom on šalje manje novca porodici, a obično šalje više kada mu se situacija popravi. Slično je i sa članovima porodice koji su ostali kod kuće – kada se oni suoče sa negativnim šokom (gubitak posla, bolest, itd) očekuju porast doznaka, koje se mogu smanjiti kada im se situacija popravi.
Od svih ovih se razlikuju doznake koje za cilj imaju investiciju: sredstva se šalju ljudima od poverenja koji dobro poznaju situaciju kod kuće da bi sa njima izvršili neku kupovinu ili radove. Ovo može biti izgradnja ili opremanje kuće, kupovina zemljišta ili opreme, što bi obezbedilo bolji kvalitet života (u slučaju nekretnine) ili nove izvore prihoda pri povratku. Ovom investicionom ponašanju svedoče brojne prazne kuće i vile po Srbiji koje su gradili gastarbajteri iz Zapadne Evrope. Ali ovih pravih investicija finansiranih iz doznaka i nema puno: cilj većine ljudi nije otići i zaraditi novac pa se vratiti, već kada se jednom ode, ostati i dovesti porodicu. Osim toga, sa doznakama koje u proseku iznose oko 300 evra mesečno po pošiljaocu, od kojih svakako lavovski deo odlazi u direktnu potrošnju, baš i ne ostaje dovoljno za neke investicije, osim u pojedinačnim slučajevima.
Interesantno je da se trendovi vezani za doznake i menjaju vremenom, ali i da zavise od karakteristika pojedinaca migranata i njihovih porodica. Širi trendovi pokazuju da sa društvenim i demografskim promenama slabi kanal slanja doznaka, jer se altruizam usmerava samo ka članovima najbliže porodice, dok i značajan deo privremenih migracija vremenom postaje stalan jer neki ljudi koji su otišli na privremeni rad posle nekog vremena odluče da ostanu duže nego što je prvobitno planirano, pa čak i zauvek. Kada se reši pravni status radnika pojedinca, onda se obično kreće u proces spajanja porodice čime se doznake logično prekidaju ili značajno umanjuju.
Nivo obrazovanja radnika takođe ima uticaja na nivo doznaka: bolje obrazovani radnici lakše se asimiluju u novo društveno i radno okruženje, pa se lakše i odlučuju da ostanu u novoj zemlji te onda njihov obrazac potrošnje znatno odstupa od radnika klasičnih privremenih migranata. Ovo međutim ne mora biti uslovljeno nužno obrazovanjem, već i time što često potiču iz bolje stojećih porodica (usled čega imaju i veći pristup visokom obrazovanju) pa i nemaju potrebe da šalju novac nazad u zemlju.
Sve ove informacije o doznakama moramo imati u vidu kada pričamo o tome da li se doznake mogu iskoristiti za brži privredni razvoj zemlje, pre svega kao izvor novih investicija.
Glavni urednik Talasa