Pa šta – pa nije!
Ana Novaković

Novinarka Balkanske istraživačke mreže (BIRN Srbija)

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock*

Aleksandar Obradović jeste uzbunjivač. On jeste čovek godine. On jeste heroj.

Da li se 2019. godina više talasala nego prethodna? Da li su nam više prosipali pusta obećanja nego ranije? Da li su nam više maskirali oči? Da li su više ignorisali želje i potrebe građana? Da li su više izbegavali odgovore na pitanja novinara?

Da li je vlast brže, jače, bolje omađijala, što bi rekao Mića Megatrend, a ja ću kazati otupela ili anestezirala građane da brže, jače, bolje u vrtlogu novih dešavanja, skandala i afera, zaborave šta se desilo koliko juče? Otvorite oči, slušajte, ne zaboravljajte – imaćete jasan odgovor.

S jedne strane, moja keva prati program svih televizija i onih sa nacionalnom frekvencijom i onih na kablu. Zateknem je ponekad da gleda čak i Studio B. Dok ja prevrćem očima, ona kaže „Ana, pobogu moram da čujem i drugu stranu.. Je l’ čuješ šta pričaju, pa oni stvarno nemaju blama“.

S druge strane, ćale nema živaca. Njemu televizor služi za Beogradsku hroniku, posle Slagalicu i Histori ili Nacionalnu geografiju. Ajd’ što on nema živaca – mator čovek, nego što mlad svet oko mene nema. Takav mi je utisak.

Jedna od najboljih drugarica je stomatolog. Radila je u struci u Domu zdravlja pet godina. Pre dve nedelje položila je nemački jezik i dobila sertifikat. Hoće da pali u Nemačku, da tamo radi. Očajna je, stalno govori: „nemam uslova za rad – od instrumenata i materijala do zubarske stolice, krov prokišnjava, astma mi se aktivirala od vlage, kad dođe delagacija da se slika za novine i da pokažu šta su renovirali, moj sprat zabranjen za slikanje, da se ne vidi trulež.  A to što nisam dovoljno plaćena za svoj rad – o tome i da ne pričam“.

Život u Srbiji, teška priča – tako ljudi oko mene sve češće reaguju. Anestezirani, ne potresa ih više što je onaj opet ukrao, što ovaj gleda u oči i laže, što ono ništa nisu napravili kako valja, što su rekli završiće posao u novembru, a neće ni za pet meseci. Navikli se svi na tu tešku priču, kažu „ništa novo, ništa nas više ne iznenađuje, sve im se izgleda može“.

Nažalost, tek kad potekne krv, jer su nekog mlatnuli po glavi, nekome zapale kuću ili pucaju u leđa, ljudi se trgnu iz tog bunila, skoče na noge i puste glas.

Zaista, podigli su se građani na noge, okačili pištaljke oko vrata, zgrabili transparente u ruke, tačno nedelju dana nakon napada na zamenika predsednika Stranke slobode i pravde Borka Stefanovića u Kruševcu 2018. godine. Najpre su se pobunili baš u tom gradu pod sloganom „Stop krvavim košuljama“, što je aludiralo na Borkovu krvavu košulju i udarac u glavu koji je tada zadobio. Ubrzo potom je protest pod sloganom „Jedan od pet miliona“ počeo da se održava jednom nedeljno u većini gradova u Srbiji. U Beogradu, građani se i dalje okupljaju svake subote.

Da, po tim upornim protestima građana, između ostalog, ću pamtiti ovu 2019. godinu. Tih zimskih meseci iz subotu u subotu smenjivali su se jak vetar, ledna kiša i sneg, a građana je bilo sve više. Sećam se da su organizatori jedne subote procenili da je bilo 40.000 ljudi na ulicama Beograda. Ma neka ih je bilo i duplo manje – a nije, jer sam svedočila tome – neće biti da je „realna” procena i „egzaktna matematika” ona koju je ministar policije sutradan na konferenciji za štampu prezentovao. A po njoj okupljenih nije bilo ni 5.000.

Kako je Stefanović medijima objasnio policija je, sistemom preuzimanja fotografija sa interneta, zatim njihovog zumiranja i množenja 35 ljudi, koliko prosečno stane po širini ulice, sa 120 redova protestne kolone, utvrdila maksimalnu procenu od 4.200 ljudi. Nije ministar bio škrt, pa je pride uračunao i bočne ulice i ljude koji se na vide strane, te na kraju zaokružio na celih 5.000 nezadovoljnih duša.

Sam kraj prethodne 2018. godine zapečatilo je paljenje kuće novinara portala Žig info Milana Jovanovića. Pokušaj ubistva. Tačka. Nazovimo stvari pravim imenom.

Sam kraj prethodne 2018. godine zapečatilo je paljenje kuće novinara portala Žig info Milana Jovanovića. Pokušaj ubistva. Tačka. Nazovimo stvari pravim imenom. To ne može biti ništa drugo. Kakvu bi drugu nameru imao neko ko novinaru zapali kuću u sred noći, dok pored žene mirno spava. Sve što se u vezi sa tim dešavalo tokom januara svakako je važnije od političkih novogodišnjih i božićnih poklona majkama u porodilištima ili od tri reči predsednika Rusije Vladimira Putina u Beogradu: „Spasiba za družbu“.

Pamtiću 2019. i po borbi da se objavi snimak sa naplatne rampe u Doljevcu koji je zabeležio udes u kom je poginula Stanika Gligorijević 31. januara 2019. Ne bi se digla tolika dževa i ne bi se snimak tajio da u udesu nije učestvovalo vozilo direktora Koridora Srbije i funkcionera Srpske napredne stranke Zorana Babića. Porodica je zahtevala hitno objavljivanje snimka, jer sumnja u zvaničnu verziju događaja po kojoj direktor Koridora nije vozio automobil. Možda je snimak za javnost tajan, ali je predsednik Vučić rekao da ga je video i da je „užasan“, da Babić nije kriv i da će on kao predsednik zamoliti nadležne organe da snimak objave. Ne samo to, već je od medija zatražio izvinjenje kada se snimak objavi „za sve laži koje su izgovarali o ovom slučaju”.
Trenutna situacija, skoro godinu dana kasnije, jeste da nedostaju 2 ključna minuta na snimku tog događaja.

Branko Stefanović – ime koje je simbol najvećih afera koje su uzdrmale srpsku javnost u 2019. godini. Nije to bilo koji Branko. To je otac ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Ne samo da se njegovo ime pominje u velikim aferama, nego su novinari dokazali da je učestvovao u trgovini oružjem, da je taj penzioner nabavljao oružje po povlašćenim cenama od državne fabrike Krušik, ali i da je učestvovao u nasilnom preuzimanju beogradskog hotela Šumadija na Banovom brdu.

Otkrivanje korupcije u Krušiku jednog čoveka koštalo je tri meseca slobode. Tri nedelje je proveo u zatvoru, a dva meseca u kućnom pritvoru. Pod pritiskom javnosti 18. decembra pušten je na slobodu. Taj čovek je Aleksandar Obradović. On je novinarima dao dokaze koji potvrđuju korupciju u Krušiku, da bi oni dalje to istražili i objavili. Novinarima, ne institucijama i istražnim organima, jer nije imao poverenje u njih. Aleksandar Obradović jeste uzbunjivač. On jeste čovek godine. On jeste heroj.

Svi ovi događaji obeležili su za mene 2019. godinu. Živeli su i razvijali su se tokom cele godine, ali najjači utisak je, bez imalo sumnje, ovaj poslednji.

Naposletku, dokle god predsednik bude svaku aferu, svaku brljotinu svojih ljudi, komentarisao sa „pa šta“, ja ću reći – pa nije!

*Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Balkanske istraživačke mreže (BIRN)

 

Stavovi izraženi u autorskim kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *