Foto: Primer (2004)
Razbijmo sve kalupe i predrasude! Evo 8 ultrakratkih razloga zbog kojih je Okidač mladog teksaškog stvaraoca Šejna Karuta najkvalitetniji film za koji niko nije čuo i jedno od retkih istinskih remek-dela 21. veka. Karut je u ovom filmu bio skoro sve (poput Orsona Velsa u Građaninu Kejnu): režiser, scenarista, kompozitor i jedan od dva glavna glumca. U novije doba je odista teško upotrebiti atribut „genijalan“, delom zbog inflacije značenja, a delom zbog očiglednog nedostatka istinske genijalnosti koji većinu upotreba čini sarkastičnom. Međutim, ovo je jedan od retkih slučajeva gde ozbiljne dileme teško može biti. O svakoj od navedenih stavki se može detaljno elaborirati – ali to jednostavno ovakav film ne traži, iz razloga koji će svakom razumnom gledaocu postati jasni, obično negde sredinom drugog gledanja. Takav gledalac postaje učesnik u raspravi, i to ovaj put ne kafanskoj (bez ikakvog potcenjivanja), već dubokoj intelektualnoj i filozofskoj raspravi koja je, kao takva, nužno iscrpljujuća – i zato ove stavke treba shvatiti samo kao znakove kraj puta, međaše koji će prećutati znatno više nego reći.
1. Genijalni naslov
I pre nego što smo pogledali film, uočili smo naslov. Dakle, engleska reč primer ima dva osnovna značenja: 1. bukvar, elementarni priručnik; 2. okidač, fitilj, kapisla, sredstvo za paljenje. Oba su fantastično pogodna za Karutove uvrnute metafore. U scenariju se, sem u naslovu, reč nijednom ne pojavljuje. Neki od kritičara su se mehanički uhvatili za „bukvar“, kao npr. Denis Lim u Vilidž Voisu. Međutim, dublji uvid u samu radnju sugeriše da je značenje pod 2. adekvatnije – za šta sam se ovde i opredelio. Momenat u kojem postaje jasno do čega dovodi prva vremenska petlja u velikoj kutiji je doista fitilj ili okidač za proces koji, po priznanju samog naratora, nema vidljive granice i opseg. Uprkos mahnitim naporima protagonista da efekte ograniče, vrlo brzo se ispostavlja da je to nemoguće, eksplozija se možda još nije desila, ali fitilj sagoreva, pršti i kreće se ka neumitnom ishodu.
Ali – kao i u svim velikim delima – i ovde postoji dodatni borhesovsko-filipdikovski obrat. Imamo još jedno relevantno značenje engleskog naslova: 3. podloga, odnosno prvi premaz u farbanju, na koji se potom nanosi „prava“ boja ili lak. Ovo je odista sjajna metafora za prvi deo filma: ljudska iluzija razumevanja i podrazumevanja toka vremena jeste takav neophodni prvi premaz na kojem se kasnije ispisuje sve drugo u našim životima. Kada se to oguli – kao što to čini nemilosrdni mehanizam od sredine filma – sve lepe boje, fasade i šminke više ne funkcionišu, svet se otima kontroli i sam identitet pojedinca biva smrvljen u deliće. Iako je „okidač“ verovatno najbolji sveukupni termin, sve ove finese i dvosmislenosti valja imati u vidu kada se radi o tumačenju dela u kojem doista ništa nije prepušteno slučaju.
2. Genijalni izgled
Ovo je možda najspornija stavka, nezavisno da li neko prihvata ili ne tvrdnju – na nivou urbane legende – da je čitav budžet Okidača bio 7000 dolara. Da li film snimljen u celini Super 16mm kamerom uopšte može pristojno, a kamoli genijalno, izgledati? Na to pitanje, Karut, uz pomoć odličnog kinematografa Troja Dika, odgovara potvrdno – film ima preeksponirani izgled sa mnoštvom fluorescentnog osvetljenja i filtera koji imitiraju, na primer, stare QuickTime klipove. Za razliku od drugih niskobudžetnih ostvarenja, scenografija nije jednolična: imamo kadrove napolju i kadrove u enterijeru, dnevne i noćne, kadrove u vožnji automobilom i kadrove na aerodromu, itd.
Karut se pokazuje kao velemajstor onoga što filmski eksperti nazivaju „meta-uokviravanjem“ (engl. meta framing): sužavanjem i fokusiranjem pogleda na ono što je istinski važno, korišćenjem osvetljenja, senki, fizičkih prepreka poput vrata ili prozora, tela glumaca, itd. Okidač pokazuje otvoreni prezir prema HD, ultraHD, 4K, 5K, ultranaprednom osvetljenju, 3-D snimanju i svom ostalom tehnološkom fenseraju – štoje upravo potpuno opravdani stav za film koji veliča tehnologiju kroz njene ozbiljne aspekte kao što su radikalna inovativnost i otvorenost za rizike. Kome to smeta, nek se slobodno okrene Avendžersima XIV, ali neka ne živi u uljuljkujućoj iluziji da to nije infantilni pogled na svet; dakle ne detinjski u jednom pozitivnom smislu razigranosti i kreativnosti mašte, nego upravo infantilni u izrazito negativnom smislu nesposobnosti za suočavanje sa realnošću i za donošenje racionalnih odluka.
3. Genijalni zaplet
Od Herberta Džordža Velsa i njegove Vremenske mašine iz 1895. godine i iz bukvalno prve rečenice ovog pra-teksta mi znamo da je putovanje kroz vreme „nejasna stvar“. I bez obzira da li je u pitanju genijalni viktorijanski izumitelj poznat samo pod kriptonimom Vremenski putnik, ili pak četvorica, pa dvojica, mladih inženjera u savremenom startapu u Dalasu, Teksas, nejasnoće je teško prirodno razrešiti. Aron i Ejb (uočiti uređenost njihovih imena u originalu: Aaron i Abe), sa još dvojicom kolega inženjera, prave originalnu elektroniku u Aronovoj garaži, a la Džobs i Voznijak. Nakon izvesnog uspeha u njihovom najnovijem radikalnom projektu – superprovodniku na sobnoj temperaturi – oni otkrivaju potpuno neočekivani uzgredni efekat: stvaranje vremenskih petlji. Kao kod Velsa, stvar počinje sa malim modelom, a onda ulazi u sferu neizgovorivog. Većina autora, i književnih i filmskih, su oduvek išla linijom manjeg otpora i kompromisa (ponekad trulog) sa svojom publikom, gurajući realistične tehničke detalje „pod tepih“ i koristeći očigledno prazne tehno-fraze. Karut u Okidaču odbija svaki kompromis – rezultat je fascinantno i opskurno remek-delo. Pošto se fabula Okidača ne da prepričati, onda se o njegovoj radnji vitgenštajnovski mora ćutati, i čak i ako bi to bio jedini filozofski benefit, on bi bio više nego vredan investicije vremena i pažnje.
4. Genijalni slogan
Stotinu godina nakon Velsa i Čapeka, u epohi kada je (konačno!) svest o globalnim rizicima od ljudske aktivnosti počela da se širi, Karut već u samom sloganu (engl. tagline) postavlja ključno pitanje svih antropogenih katastrofa: Šta ako zaista funkcioniše? To je pitanje koje su postavljali istraživači tokom Projekta Menheten, to je pitanje koje su pred sobom imali izumitelji CRSPR/Cas9 editovanja gena, to je pitanje sa kojim se svakodnevno suočavaju istraživači u domenima nanotehnologije ili veštačke inteligencije. Njihov uspeh može – i neminovno hoće – preobraziti svet; da li je to prihvatljivo ili uistinu zamislivo, ostaje otvoreno.
5. Genijalno oneobičavanje
I najracionalniji i najobjektivniji formalista bi verovatno bio ispunjen dionizijskim entuzijazmom (u njegovom originalnom grčkom značenju) nakon gledanja Karutovog filma. Kvalitet kamere i scenografija, glumci i kostimi, sve to pada duboko u senku centralnog oneobičavanja koje ovo remek-delo ultraniskog budžeta uvodi. Šta i može biti čudnije od spore vremenske mašine čiji je domet ograničen količinom hrane i pića koju „hrabri temponaut“ može da ponese, a čije je ishodište ništa manje nego proizvodnja nepoznatog broja svadljivih kopija dvojice izumitelja? Ali to je tek, ahem, okidač – ili podloga, prvi premaz kojim smo pokrili granicu podnošljive stvarnosti – za ono što sledi, jer se jednom iz boce pušten duh (ili šopenhauerovska volja) natrag u bocu ne može vratiti.
Stvar koju je na ovom mestu nemoguće obrazložiti – i gde sam nevoljno prinuđen da se oslonim na poverenje čitalaca iz očiglednih razloga – jeste da bi potpuno objašnjenje onoga što se dešava u Okidaču zahtevalo ne samo daleko više prostora od onog dostupnom u ovom tekstu, već i korišćenje izuzetno korisnih, ali i izuzetno tehničkih pojmova savremene nauke kao što su efektivnost, iterativna procedura, ergodičnost, zatvorene vremenske krive ili prostornovremenski kontinuum. Očigledan problem koji tada nastupa jeste da bi ovaj skup pojmova zahtevao sopstveno objašnjenje, koje ne bi nužno bilo išta kraće, tim pre što su neki od ovih pojmova – poput ergodičnosti – u toj meri matematički kompleksni i bogati značenjem da se praktično jedino mogu približno osvetliti kroz brojne primere iz različitih oblasti. Te oblasti su, avaj, takođe oblasti nauke, makar bile i primenjene – recimo statistike NBA lige pokazuju izrazitu ne-ergodičnost tokom pojedinačne sezone ili manjeg broja sezona. Stoga bi, bar u načelu, bio potreban još jedan nivo objašnjenja da bismo stigli makar do domena svakodnevnih pojava i termina na kojima se insistira u popularnim prikazima bilo čega. Otuda stilska figura (koja se tehnički zove antanaklaza) iz naslova, mada se do nje može doći i na drugi način, uređujući eksplanatorni projekt u vremenu, umesto u univerzumu pojmova.
Ova alternativa postaje, međutim, maglovita u svetu u kojem postoje zatvorene – ili poluzatvorene – vremenske petlje. Taj problem se ne može otkloniti iz naše perspektive uronjenosti u vremenski tok išta više nego što je iz perspektive zadanog formalnog sistema moguće dokazati Gedelovu tvrdnju p: tvrdnja p je nedokaziva. Bilo bi potrebno da izađemo iz našeg vremenskog toka da bismo sagledali objašnjenje radnje Okidača na onaj način na koji unutar vremenskog toka možemo sagledati objašnjenje nekog linearnog istorijskog ili kvazi-istorijskog narativa, npr. Ilijade ili Ane Karenjine. Zbog toga, kao što smo pomenuli, gorepomenuta vitgenštajnovska granica opstaje. U 15 godina koliko je – barem u mojoj vremenskoj liniji, ne znam za vas – proteklo od premijere Okidača, nije se pojavila ijedna stvar, barem u domenu šire dostupne pop-kulture, iole uporediva u pogledu kompleksnosti. Već samo to je oneobičavanje koje nadilazi sva druga oneobičavanja. Tačno četiri decenije pre Karuta, Endi Vorhol je snimio 485 minuta crno-belog statičnog pogleda na Empajer Stejt Bilding, sa eksplicitnom autorskom namerom da „prikaže kako vreme prolazi“ (Empire, 1964). Ova dva filma, naizgled potpuno suprotna, imaju zapravo dosta toga zajedničkog, počev od višesmislenih naslova; pored očigledne opsesije vremenom, najdrastičnije je ekstremno oneobičavanje prisutno u oba slučaja.
6. Genijalni dijalog
Neadekvatnost jezika za prenos istinski kompleksnog sadržaja koji potiče iz kantovske stvari po sebi ovde se vidi bolje nego u poeziji dade i nadrealizma. Kada narator u očiglednom jutru ravnim tonom saopštava kako je gladan, pošto nije ništa jeo još od kasnije večeras, to nije samo dečija igra rečima, što odmah intuitivno shvatamo, makar i ne bili u stanju da – ili bar ne odmah – vizualizujemo zastrašujuću gedelovsku vremensku petlju. Čak i kada je u pitanju lutanje u mraku, na pragu otkrića, rasprave Arona i Ejba imaju jednu gotovo hipnotičku dimenziju. „Tad sam rekao dovraga i stavio ručni sat unutra.“ „I?“ „Hoću da ti to uradiš.“ „Gde je? Kutija?“ „Odneo sam je nazad u radionicu.“ „Čekaj, digitalni ili stari mehanički?“ „Tačno. Probao sam oba.“ „I šta?“ „Hoću da ti to uradiš.“ Nakon čega narator ponovo preuzima kontrolu. Pri samom kraju: „Hajde da samo odemo. Otputujmo negde gde ne znamo jezik.“ „Arone, ni ovde nemamo novca… i morali bismo da ukrademo naše sopstvene pasoše.“ Čak i završna scena sa nerazumljivim instrukcijama na francuskom prenosi lavkraftovski ledeni horor koji prati našu postepenu realizaciju šta sve divlje i haotično presecanje vremenskih petlji može značiti za budućnost čovečanstva.
7. Genijalna subverzija
Poput ontološkog terorizma jednog Filipa Dika ili Roberta Entona Vilsona, Šejn Karut nepogrešivo pogađa naše slabašne pokušaje da izgradimo kartonski zaklon popularnog „mišljenja“ i svakodnevnih odvraćanja pažnje od oluja koje besne u metafizičkoj realnosti i koje mogu u paramparčad smrviti sve naše udobne i zdravo-za-gotovo usvojene predstave. Poput Ransitera u Dikovom Ubiku ili pripovedača u Nabokovljevom Pozivu na pogubljenje, Karutova senka cepa kulise i nadvija se nad svetom. Svaka nova vremenska petlja i svaka iteracija naših protagonista, kratkotrajna ili ne, nas sve dalje udaljava od toplog i udobnog sveta svakodnevnice, oduvavajući naše iluzije da smo gospodari svojih života i njihovih vremena.
8. Genijalni izazov
Konačno i verovatno najvažnije – Okidač je primer umetničkog dela koje se ne konformira sa nakaznim predrasudama i nedostacima današnjeg doba, a naročito je oštro suprotstavljen bliznačkim bolestima kratkog raspona pažnje i nedostatka upornosti. Shodno tome, ono je jedino moglo i nastati u nezavisnoj produkciji – i to u onom delu nezavisne produkcije koji bismo mogli nazvati ekstremno nezavisnom, koja ne pravi ama baš nikakve kompromise sa željama i manama publike. Kao takav, Okidač pred gledaoca postavlja izuzetno visoke, delom i nedostižne, zahteve. I upravo ga motiviše da film gleda ponovo i ponovo, pri čemu svaki put neka pločica nađe svoje mesto u mozaiku. Tajna koju bi svaki prikaz trebalo da sakrije – i nekima to uspeva, naprosto stoga što prikazivači nisu uočili da uopšte postoji – sastoji se u tome da je ovaj mozaik efektivno beskonačan. Neko kognitivno nadmoćnije biće, Laplasov ili Meksvelov demon u filmskoj verziji, bi mogao složiti sve pločice i razjasniti sve tajne Okidača. Vama – ili meni – to izvesno neće poći za rukom. I treba da budemo zahvalni što je baš tako.
Režija: Shane Carruth
Scenario: Shane Carruth
Uloge: Shane Carruth, David Sullivan
Kinematografija: Troy Dick
Muzika: Shane Carruth
Trajanje: 77 minuta
Premijera: October 8, 2004
IMDb: https://www.imdb.com/title/tt0390384
*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu