Foto: iStock
Bauhaus nije bio samo puki sumarum slikarstva, skulpture i arhitekture, već kreativno jedinstvo umetnosti i tehnologije
Verovatno jednako stidljivo poput dvadesetih godina prošlog veka, kada je o Bauhausu u Beogradu jedino govorio i u svom časopisu Zenit o njemu pisao Ljubomir Micić, tako je i danas ovaj globalno najznačajniji jubilej, štaviše njegovih sto godina, u našoj javnosti prošao bez pijeteta. Nekako s jeseni, zapravo i u samoj Nemačkoj, preklopila se pomenuta godišnjica Bauhausa i 30 godina pada Berlinskog zida. Obe godišnjice obeležene su u kratkom razmaku od 8. septembra, kada je u Desauu otvoren novi centralni muzej posvećen toj umetničkoj školi, i 8/9. novembra, kada je širom nekadašnje Istočne Nemačke obeležavano 30 godina od pada komunizma i kraja istoimene države. Stoga otići u Berlin ili Lajpcig, a preskočiti Desau, makar ovaj put bilo bi nedostojno.
Za razliku od srednjovekovnih gradova pokrajine Saksonije-Anhalt: Halea, Magdeburga i Luterovog Vitenberga, Desau je jedan rigidno arhitektonski svedeni provincijski grad na ušću reke Mulde u Labu, najpre bombardovan u Drugom svetskom ratu, potom kao industrijski centar DDR-a, sedište fabrike aviona Junkers. Danas, kao i nekad, ima 70.000 stanovnika, sa jednom tramvajskom linijom koja spaja železničku stanicu i gradsku kuću, nekako nalik je Kuli ili Senti u Bačkoj.
Međutim, iako će Bauhaus biti stvoren u jednom od najznačajnijih evropskih gradova (gde su istovremeno živeli i stvarali Gete i Šiler) višegodišnje nemačke kulturne, potom i političke republikanske prestonice – Vajmaru 1919, a kraj dočekati u Berlinu 1933, svoju kulminaciju i današnju slavu obeležiće njegov sedmogodišnji period na toj polovini puta – Desau.
Ikone Bauhausa
U vremenu od 1925. do 1932. i pod rektoratom tri direktora: Valtera Gropijusa, Hanesa Majera i Mis van der Roea, „dosadni“ Desau generisaće crem de la crem internacionalne intelektualne i umetničke elite u zgradi škole koja će do današnjih dana postati simbolom moderne arhitekture i Bauhausa.
Jozef i Ani Albers, Marsel Brojer, Vasilij Kandinski, Paul Kle, Moholji-Nađ, Oskar Šlemer, Muhe – samo su neka od najpoznatijih imena predavača koji su živeli i radili u obližnjoj profesorskoj koloniji, četiri skromne modernističke kuće, koje je kao i školu s internatom (a u kojem danas možete da odsednete) projektovao Gropijus. Od ove godine, kako je rečeno, otvoren je vizuelno nepretenciozni muzej, posvećen svim artefaktima škole – sada kao druga najveća kolekcija na svetu. Škole zasnovane baš na toj „art & crafts“ ideji sinergije umetnosti, tehnologije i pedagogije, koja je za samo 14 godina svog postojanja do danas ostala najznačajniji manifest i filozofija savremene umetnosti, a ne samo arhitekture.
Njen sadržaj čine ikonične, danas već kao deo opšte pop kulture stvari kao što su Vagenfeldove stone lampe, čajnici Marijane Brant, Kelerova korpa za novine, stolice Marsela Brojera, Hartvigov šah, Dikmanov okrugli sto, Šmitovi i Bajerovi nacrti i plakati. Čitav spektar – od tekstila do obrade metala ili teatra Oskara Šlemera i napokon Gropijusovih arhitektonskih projekata. Maketa stambenog „Torta“ industrijskog radničkog naselja Desaua i njegovog najpoznatijeg zdanja – globalnog građevinskog etalona savremene arhitekture, zgrade i internata Bauhaus škole, kojoj novi muzej svojim eksterijerom naprosto nije ni pokušavao da konkuriše. Jer podjednako neodoljiva spektakularnost njene tzv. industrial staklene fasade i jednostavan enterijer ispunjen dnevnim svetlom nisu žanrovski ista kategorija pretpostavljenom muzejskom prostoru prezervacije i ekspozicije.
Foto: Lična arhiva
Više od umetnosti
Bauhaus zapravo nastaje kao veliko finale industrijske revolucije 19. veka koja uspostavlja masovnu proizvodnju i, posledično, manufakturne škole učenika u privredi, odnosno dualnog obrazovanja. Tek kada ta tehnološka revolucija na prelazu vekova dosegne svoj vrhunac u Nemačkoj kroz fabrikovanje kalupa i mašina, stvoriće se ambijent da germansko-skandinavska varijanta primenjene umetnosti i arhitekture secesije, tzv. Jugend stil, evoluira u funkcionalnu estetiku bezornamentalnog minimalizma.
Početak 20. veka je vreme prvih star arhitekata savremene arhitekture i urbanizma Otoa Vagnera, Adolfa Losa i, za inicijaciju modernizma najvažnijeg, Petera Berensa u čijem će građevinskom studiju Gropijus i Mis van der Roe biti pripravnici. Iz tog profesionalnog miljea nastaće svojevsna preteča Bauhasua, tzv. Werkbund – esnafsko udruženje 12 arhitekata i njihovih biroa. Berens će projektovati prvu modernu fabriku našeg vremena, AEG u Nirnbergu, a to će uraditi i Gropijus – Fagus u Hanoveru. Kada, zbog početka Prvog svetskog rata, dekan umetničke škole u Vajmaru, Holanđanin Van der Velde bude bio prinuđen da demisionira, naslediće ga Valter Gropijus i netom posle tog rata, tamo i tada nastaće Bauhaus.
Bauhaus nije bio samo puki sumarum slikarstva, skulpture i arhitekture, već kreativno jedinstvo umetnosti i tehnologije
Šta čini posebnost te ideje, da bismo je danas posmatrali i slavili kao najznačajniji pravac moderne umetnosti? Pre svega, pedagoška metoda, a ne samo amalgam umetničke škole i arts&crafts zanatske prakse. Bauhaus nije bio samo puki sumarum slikarstva, skulpture i arhitekture, već kreativno jedinstvo umetnosti i tehnologije koje je, poput magneta, okupilo neverovatan akademski internacionalni kor.
Kako se Bauhaus škola semestralno projektno samofinansirala, kada se konačno završi njen vajmarski masters, Gropijus će vagati ponude nekoliko različitih nemačkih gradova za njenim presljenjem. Ponude su stizale od Manhajma do Hamburga, ali će ponuda Desaua i njenog socijaldemokratskog Burgmaistera Frica Hesea biti najkonkretnija. Posle samo godinu dana, 1926, Gropijus će isprojektovati i sazidati zdanje škole kojoj će omaž i finalno poglavlje Bauhausa predstavljati Seagram soliter iz 1958. u Njujorku, delo Mis van der Roea. Desau period obeležiće i reforma škole koju je sprovodio njen drugi rektor – Švajcarac Hanes Majer, uvođenje novih katedri poput fotografije i filma i snažno levičarsko opredeljenje većine studenata.
Foto: bauhaus-dessau.de
Dorćolski Bauhaus
Bauhaus je inače u tom periodu imao i pet studenata sa prostora bivše KSHS – Jugoslavije: Avgusta Černigoja, Gustava Bohutinskog, Ivanu Tomljenović i dva značajna, ali kod nas nažalost skrajnuta imena: Srebreničanina Selmana Selmanagića koji je završio svih 6 semestara arhitekture i Jevrejku iz Belog Manastira Oti Berger, koja je postala asistent na odeljenju tekstila. To je jedini trenutak u našoj nacionalnoj istoriji kada će Beograd biti istovremen u sledu svetskog trenda. Baš tada i ovde kod nas nastaje tzv. Grupa arhitekata modernog pravca koju čine Milan Zloković, Jan Dubovi, Branislav Kojić i Dušan Babić, a vremenom će im se priključiti i drugi poput Nikole Dobrovića i Dragiše Brašovana.
Beogradska tzv. “Moderna” u kubičnosti vile Milana Zlokovića ili volumen Brašovanog BIGZ-a su ovdašnje autohtone inačice Gropijusovih kuća za predavače mastersa i školske zgrade Bauhausa. Interesantna trivija je da će Gropijusov naslednik u Vajmaru, Oto Barting, projektovati Evangelističku crkvu na Bajloniju (danas Bitef teatar) i da je zapravo najtipičniji ovdašnji Bauhaus – termocentrala Snaga i Svetlost na Dorćolu.
I samo tu, baš u njenom komšiluku, u Dorćol Platzu, kod nas je simbolično obeležena ova stogodišnjica Bauhausa kroz putujući projekat Turističke organizacije Nemačke. TINY [BAU]HAUS mala kuća izrađena u 3D štampi, na svojih par kvadrata omogućavala je da se kroz VR zađe u studio Valtera Gropijusa i virtuelno poseti neka od 100 Bauhaus lokacija u Nemačkoj. Iako je pomenuti Ljubomir Micić još 1924. bio u kapacitetu da u Cvijeti Zuzorić upriliči izložbu Kandinskog i Moholji-Nađa.
Dolaskom Nacionalsocijalista na lokalnu vlast u Desauu, poslednji upravitelj škole Mis van der Roe preseliće Bauhaus u ilegalu berlinskog metropolisa, ali će se ubrzo i tamo svojim konačnim zatvaranjem simbolički označiti kraj epohe progresa Vajmarske republike, gde je Bauhaus nastao. Sve zbog neminovnosti predstojećeg novog rata kao logične posledice fašizma i poretka Trećeg Rajha. Većina imena – profesora emigriraće u Ameriku i tamo i već tada utemeljiti značaj Bauhausa koji danas slavimo.
Za kraj ove godine i ovog jubileja, a za početak priče toliko, stay tuned za mogući nastavak u vidu dokumentarnog filma.
Foto: Lična arhiva
*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
