Da li je sport i dalje muški svet?
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Gošća najnovije epizode Talasne dužine bila je Nina Kolundžija, sportska novinarka Prve srpske televizije koja iza sebe ima karijeru dugu 12 godina i pregršt iskustava, intervjua i zanimljivih sportskih priča.

Kako se nedavno vratila sa prestižnog međunarodnog programa Global Sports Mentoring u SAD-u, Kolundžija je u emisiji govorila o planovima za naredni period, problemima zastupljenosti sportistkinja u srpskim medijima, načinu na koji sportski novinari izveštavaju o ženskim sportovima, ali i pozitivnim primerima i trendovima koji postoje u ovom polju.

 

Devojčice imaju manje prilike da se bave sportom nego dečaci

„Devojčice u našoj zemlji imaju manje prilike da se bave sportom, da treniraju nego dečaci – mnogo više budžetskih sredstava ide na muške i dečačke sportove nego kada je reč o devojčicama“, istakla je Kolundžija u najnovijoj epizodi Talasne dužine.

Kako je objasnila, devojčice se od mlađih godina, a posebno u pubertetu, suočavaju sa različitim preprekama i komentarima koji utiču na njihovo samopouzdanje i mogu dovesti do toga da odustanu od bavljenja sportom. Na pitanje zašto je to tako, Kolundžija odgovara: „Zato što je sport muški dominantan, ne samo u Srbiji nego u celom svetu. Dečacima niko ne govori ’nemoj da se baviš sportom, nećeš naći devojku’, naprotiv, njih forsiraju da nastave, da postanu profesionalni sportisti“. Sa devojčicama je, dodaje, drastično drugačije, te one mogu čuti komentare poput „nemoj da treniraš džudo, nećeš moći da nađeš dečka, šta će ti to“ i slično.

Ipak, pored postojećih prepreka, Nina Kolundžija je od detinjstva znala da želi da se bavi sportom – iz ugla sportske novinarke.

„Ja sam kao klinka zavolela sport, odrasla sam sa braćom blizancima koji su dve godine mlađi od mene i sa braćom od ujaka. Uz njih sam počela da gledam i pratim, mnogo mi se svidelo – ta atmosfera, navijanje i svideo mi se sam sport.

Tokom godina to nije jenjavalo, srećom moji roditelji nisu zadrti roditelji i dali su mi punu slobodu šta da upišem posle – nije bilo onih sugestija ’a što ne bi upisala nešto od čega ćeš u životu moći da zaradiš više para, što ima više perspektive’…“, priseća se naša sagovornica i dodaje da se retko ko obogati karijerom u sportskom novinarstvu. Iako je, kako kaže, imala mnogo sreće na samom početku karijere, izazovi za žene u ovoj liniji posla i te kako postoje.

Kad su urednici počeli da zapošljavaju devojke u sportskim emisijama i redakcijama, to je bilo „daj da budu lepe, da privuku gledaoce“

„Kada sam počela da se bavim ovim poslom, redakcije su uglavnom bile isključivo muške, tek poneka žena. Tokom ovih 12 godina, stvari su počele da se menjaju, ali vrlo sporo. Kad su urednici počeli da zapošljavaju devojke u sportskim emisijama i redakcijama, to je bilo „daj da budu lepe, da privuku gledaoce“, a onda su ukapirali da su one i pametne devojke koje se i te kako pripremaju za te emisije, koje sport zanima i koje žele da idu na utakmice i gledaju sport, a ne samo da ih ljudi gledaju u tim emisijama kao lepe objekte“, objašnjava Kolundžija. Kako kaže, imala je sreću da je njena prva redakcija, B92, bila velika i da je imala od koga da uči – neki od najboljih novinara u tom periodu imali su vremena da se bave njome na samom početku karijere.

„Danas, redakcije su mnogo manje i sve više i više obaveza ti natovare na vrat i nemaš vremena da se baviš drugim ljudima u redakciji i mladim ljudima koji dolaze“, zaključuje ona.

 

Mnogo više pažnje se obraća na muškarce u sportu – i drugačije se izveštava o njima

Kada je reč o izveštavanju u sportskom novinarstvu, gošća Talasne dužine navodi da postoje značajne razlike između predstavljenosti sportista i sportisktinja u medijima.

„To je uglavnom sve o muškarcima – kada izveštavaju o njima, to su uglavnom njihove sportske veštine, znanje i tako dalje. Kada je reč o sportistkinjama, mora da se naglasi njihova lepota ili da su se posvađale na terenu ili tome slično“, ističe Kolundžija i navodi dva primera koji ukazuju na ovu razliku – slučaj odbojkašice Maje Ognjenović nakon povrede i košarkaša Nikole Jokića kada je odlučio da igra za reprezentaciju Srbije. Kako kaže, u prvom slučaju smo mogli da pročitamo naslove poput „Jedna od naših najlepših sportistikinja ponovo u reprezentaciji“, a u drugom – „Najbolji centar sveta konačno u reprezentaciji Srbije“.

Situacija je danas, ipak, značajno bolja nego ranije. „Danas, srećom, zbog interneta je drugačija situacija, devojčice sada imaju šanse da se poistovete ne sa Aleksandrom Atanasijevićem ili Markom Podrščaninom, nego Tijanom Bošković, sa Majom Ognjenović i tako dalje. Ne moraju da traže muške uzore, sada imaju ženske, to je velika razlika“, dodaje Kolundžija.

 

Pozitivni primeri i dobra praksa

Pozitivni primeri, kao i pomaci u predstavljenosti žena, ipak postoje. Iako je, kako objašnjava Kolundžija, pravilo da su upravo žene te koje se trude da pomognu ženama u sportskom novinarstvu i pišu o sportistkinjama, postoje i pozitivni primeri među novinarima koji izveštavaju o ženskim selekcijama. Njena ideja, nakon završenog programa u Americi, jeste da aktivno radi na unapređivanju položaja i zastupljenosti žena u sportskim programima.

„Prvo da učinim njih vidljivijima, ja sam od pre nekoliko meseci deo jutarnjeg programa Prve televizije, radim sportske vesti.

Da se udružim sa svojim koleginicama, prvo sa njima, a onda i sa kolegama jer bez njih ne možete ništa, oni su uglavnom na čelu svih redakcija i većinski u redakcijama. Podkast može da bude vrlo interesantan način, pogotovo što je sledeća godina olimpijska i idealna prilika da devojke dobiju podjednak tretman kao i momci“, navodi Kolundžija svoje planove za naredni period.

Kolundžija je optimistična kada je reč o budućim generacijama sportskih novinarki jer, kako kaže, misli da se mnogo više devojaka interesuje za sportsko novinarstvo nego u periodu njenih studija. Za kraj, devojkama koje zanima ovakva karijera poručuje: „Da veruju u sebe čak i kad drugi ne veruju u njih jer dešavaće se da nailaze na ljude koji nemaju poverenja u njih. Da budu solidarne među sobom jer je to strašno važno kada se borite sa muškarcima, mnogo je lakše kada znate da možete da se oslonite na neku koleginicu i kada znate da neko prolazi kroz iste stvari kroz koje vi prolazite. I da ne odustaju bukvalno nikad.“

 

Pogledajte celu epizodu Talasne dužine:

——————————————————————————————————————————

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *