Foto: iStock*
Privreda na kraju finansira sopstvenu nelojalnu konkurenciju, a građani plaćaju ceh neuspešno vođenih javnih preduzeća i sumnjivih tendera.
*Tekst je deo serijala autorskih tekstova u okviru rubrike “Politički ugao” u kojoj političke partije i pokreti obrazlažu svoje programe i rešenja.
Na svojevrstan način ovim tekstom bih se nastavio na prethodni tekst koji se odnosio na povećanje životnog standarda građana Srbije jer određene kritike dosadašnje ekonomske politike Srbije su tesno vezane za probleme koji isto tako već dugo predstavljaju rak ranu budžeta Republike Srbije.
Kada govorimo o tome da je neophodno oslobađanje privrede kao preduslov za porast životnog standarda, moramo govoriti o budžetu Srbije jer on predstavlja nesumnjiv pokazatelj opterećenosti i sputanosti privrede, preciznije rečeno, taj pokazatelj je način na koji se budžet puni.
A puni se tako što se šakom i kapom oduzima kako od građana Srbije, tako i od privrede i privrednika.
Naravno, apsolutno gledano, budžet Srbije nije toliko veliki i oslikava siromaštvo i nedovoljnu razvijenost, ali i toliki, on se puni iz teško opterećene privrede.
Budžet Srbije nije toliko veliki i oslikava siromaštvo i nedovoljnu razvijenost, ali i toliki, on se puni iz teško opterećene privrede
Jedan od pokazatelja nivoa opterećenosti privrede i, štaviše, povećanja opterećenosti je i rast budžeta u odnosu na rast privrede. Dok je nominalno rast privrede u prethodnih sedam godina bio oko 30%, u istom periodu budžet Srbije je porastao za oko 50%.
Očigledno je da budžet Srbije raste znatno više nego privreda i, da bi se to nadomestilo, država je, prema podacima Milojka Arsića, povećala zahvat iz džepa građana za nekih 13% do 2017.
U svom ekonomskom programu iz 2007. Liberalno-demokratska partija je predlagala da se potrošnja države treba smanjiti na ispod 40% BDP-a. Dok se o procentima može raspravljati, krajnje je vreme da se ozbiljno pogleda koliki je budžet i pre svega gde se mogu napraviti uštede kako bi država za početak pomogla svima tako što bi im manje oduzimala.
Transferi od siromašnih ka bogatima
Šta građani dobijaju u ovako nabreklom budžetu? Mogu da se nadaju tome da će značajan deo njihovog teško zarađenog novca završiti u nedovoljno transparentnom procesu dodele subvencija i u javnim nabavkama čiji kvalitet i rezultati se nedovoljno kontrolišu.
Skoro dve milijarde evra naredne godine biće tako potrošene bez velike kontrole sa osnovanom sumnjom da će značajan deo završiti u džepovima privrednika bliskih vlasti ili će, zbog nikakve kontrole uspeha i kvaliteta, biti u principu bačene u preplaćenim i loše izvedenim javnim nabavkama.
Posebna šteta nastaje kao rezultat toga što se ova značajna sredstva iz budžeta koriste u svrhu nameštanja tržišne utakmice, gde privreda na kraju finansira sopstvenu nelojalnu konkurenciju, a građani plaćaju ceh neuspešno vođenih javnih preduzeća i sumnjivih tendera.
Dok na ovaj način netransparentno i, u krajnjem slučaju, najvećim delom po samu privrednu štetno trošimo 2 milijarde evra, investicije u kvalitet usluga koje nudi država ostaju ograničene, što će samo još više istaći nedovoljan kvalitet tih usluga.
Javni sektor ne može opstati bez snažnog privatnog sektora
Nakon fiskalne konsolidacije, ovim budžetom su predviđena povećanja plata u javnom sektoru koja, u zavisnosti od ministarstva, iznose i do 15 odsto, a u proseku 9,6%, što je znatno iznad privrednog rasta.
Ovim potezom, osim što je finansijski neodgovoran i može ponovo da vuče negativne posledice kao prethodno neodgovorno povećanje, produbljuje se i već postojeći i značajan jaz između plata zaposlenih u privatnom i javnom sektoru, što na duže staze nije i ne može biti održivo.
U budžetu se mislilo i na rasterećenje privrede, uz smanjenje poreskog opterećenja rada sa 62 na 61%. Ali, uzimajući ranije pomenute trendove povećanja poreskog opterećenja, ovo smanjenje je gotovo beznačajno.
Rast može da obezbedi samo slobodna privreda, a ne odluke birokrata
Premijerka tvrdi da je ovo razvojni budžet i da je ovaj budžet izbalansiran, međutim iza tog balansa stoji, kao što smo videli, neravnopravnost privatnog i javnog sektora, kako privrednika, tako i zaposlenih.
Razvojni budžet predviđa investicije i njihov nivo se nalazi na minimalnom neophodnom nivou, ali istovremeno ovaj budžet predstavlja simptom opterećene privrede koja bi sama mogla da upotrebi milijarde evra koje su ispumpane iz nje nesumnjivo daleko efikasnije nego prosečan birokratski aparat, i kreira višu stopu rasta.
A da ne pričamo o vlasti koja o investicijama i njihovom sprovođenju odlučuje na način na koje odlučuju vlasti Republike Srbije.
Autor teksta: Borislav Krivokapić, menadžer Gradskog odbora Beograd, LDP
