Kakva socijalna politika je potrebna Srbiji?
Lana Avakumović

Zamenica glavnog urednika

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Kakvi socijalni modeli postoje u Evropi i gde je tu Srbija? Koji su najveći problemi u oblasti zdravstva i penzija? Da li bi univerzalni dohodak (UBI) bio moguć u Srbiji?

Gost najnovije emisije Talasna dužina bio je Žarko Šunderić, direktor Centra za socijalnu politiku, koji je govorio o nekoliko izuzetno važnih, ako ne i ključnih tema za život i rad u Srbiji. Reč je o siromaštvu, nejednakosti, socijalnoj politici, penzijama, zdravstvu, obrazovanju i zaposlenju.

U prethodnom tekstu osvrnuli smo se na pitanje siromaštva – merenje apsolutnog i relativnog siromaštva, nejednakosti, ljude koji u Srbiji ne mogu da zadovolje osnovne potrebe, kao i na potencijalna rešenja.

Način na koji se jedno društvo nosi sa izazovima siromaštva, nejednakosti, nezaposlenosti, zdravstva, penzija i slično zavisi od socijalnog modela koji postoji u toj državi. Iako često možemo da čujemo da postoji „evropski socijalni model“, u realnosti u Evropi postoji nekoliko različitih modela. U svetlu novih globalnih izazova (starenje stanovništva, razvoj tehnologije, promene na tržištu rada), pitanje je kakav model bi Srbiji dugoročno najviše odgovarao.

 

Liberalni, socijaldemokratski i kontinentalno-evropski model

Iako ne postoji zvanična i precizna klasifikacija socijalnih modela, Žarko Šunderić je izdvojio tri koja mogu da se označe kao ključna u današnjim državama blagostanja.

1. Liberalni model

Liberalni model, po rečima našeg sagovornika, zastupljen je u anglosaksonskim zemljama – SAD-u, Kanadi, Velikoj Britaniji, kao i Australiji i Novom Zelandu. Ovaj model je zasnovan na slobodama, dok u fokusu nije bavljenje nejednakostima. U teoriji, liberalni model razvija prilike koje građani samostalno treba da iskoriste i za njih se bore, a ukoliko je država funkcionalna i sistem dobro funkcioniše, donosi odlične rezultate – dodaje Šunderić uz komentar da ovaj model, kao i svi drugi, ima svoje anomalije.

2. Socijaldemokratski model

Zastupljen u severnijem delu Evrope, ovaj model ima drugačije osnove – država je „veoma prisutna, jako puno ulaže u javne usluge“, ukratko: preuzima redistributivnu ulogu. Osnovna ideja jeste smanjivanje nejednakosti. Međutim, ovaj model je, rečima gosta Talasne dužine, u osnovi veoma skup i traži funkcionalnu, efikasnu državu koja je u stanju da ga sprovede.

S tim u vezi, pitanje o kojem smo u više navrata pisali na Talasu jeste veza između nivoa javne potrošnje i dohotka, to jest – da li je država dovoljno bogata da bi sprovodila skupe projekte?

3. Kontinentalno-evropski model

Treći model koji je Šunderić izdvojio sličan je socijaldemokratskom, s tim što je kod njega prisutno i veliko oslanjanje na porodicu „kao korektiv“. Ukratko – ne očekuje se da će država nužno organizovati sve funkcije i usluge, već se one razvijaju po potrebi, često uz oslanjanje na porodicu.

Međutim, imajući u vidu velike promene na globalnom nivou (starenje stanovništva, promene konvencionalnog shvatanja porodice), Šunderić zaključuje da će ove zemlje u budućnosti verovatno birati neki od prethodnih modela.

Pored tri modela koja je naveo naš sagovornik, postoje i mišljenja prema kojima možemo da izdvojimo mediteranski model, na osnovu razlika u pogledu nivoa javne potrošnje i rizika od siromaštva, o čemu smo ranije pisali:

Kada je reč o promeni socijalnog modela u jednoj zemlji, treba imati u vidu izazove političkog sprovođenja prelaska iz jednog sistema u drugi, što je istakao i Šunderić – kratkoročno, to može da bude izuzetno skupo, kao i nepravedno prema nekim kategorijama građana, zbog čega je teško dobiti političku podršku i doneti takvu odluku.

 

„U Srbiji je nemoguće da ne budete liberal“

Na pitanje koji od postojećih modela bi najviše odgovarao Srbiji, Žarko Šunderić odgovara:

„„Kada vidim za kakve politike se zapravo izdvajaju naši javni resursi, ja često kažem da je u Srbiji nemoguće u stvari da ne budete liberal“. U prevodu – Srbija nema dovoljno razvijene kapacitete da sprovodi „neke fine politike“ koje zahtevaju funkcionalnu državu i sistem koji je „uvezan“.

„Potrošićemo javne resurse, nećemo dobiti rezultat…u tom smislu ja sam zagovornik pažljive, uzdržane države koja ne uleće u politike koje nije u stanju da sprovede“, objašnjava Šunderić. Kako kaže, njegovo mišljenje nalazi se negde između dva modela (liberalnog i socijaldemokratskog), s tim da u Srbiji treba da krenemo od liberalnog, „pa da se onda polako približavamo“, da bismo videli šta smo u stanju da ispunimo.

 

Zdravstvo i penzije u Srbiji – šta treba da radimo?

Govoreći o socijalnim sistemima, Šunderić se osvrnuo i na dve izuzetno značajne teme u Srbiji danas – zdravstvo i penzioni sistem.

Kada je reč o zdravstvu, istakao je jedan postojeći trend u Srbiji, a to je sve veće izdvajanje „iz džepa“ za zadovoljavanje zdravstvenih potreba – sve manje ljudi koristi usluge (državnog zdravstvenog sistema), dok se izdvajanja iz budžeta ne smanjuju, usled čega efikasnost dodatno pada, zaključuje Šunderić.

Sa druge strane, tržište rada prolazi kroz velike promene i ne možemo da računamo da ćemo još dugo imati „klasične ugovore“ o radu koji podrazumevaju uplaćivanje osiguranja. Stoga se nameće pitanje – kojim sredstvima ćemo ispunjavati ona „prava za koja smo se dogovorili da država osigurava“.

„Postoji razmišljanje u Srbiji da bi možda bilo bolje, uzimajući u obzir sve ove trendove, da pređemo na drugačiji sistem finansiranja iz budžeta. To bi podrazumevalo promene u poreskom sistemu, da se na drugačiji način obezbede sredstva“, objasnio je Šunderić i dodao da stručna javnost treba više da se zainteresuje za ova pitanja.

Kada je reč o penzijama, on ističe da je važno pitanje adekvatnosti – „Da li vam to što ste uplatili tokom svog radnog veka omogućava pristojan život u starosti?“. Pored toga, dodaje, bitno je i da li možemo da osiguramo održivost penzionog sistema.

 

Univerzalni osnovni dohodak (UBI) – da li je moguć u Srbiji?

Ideja uvođenja univerzalnog osnovnog dohotka (Universal basic income – UBI) nije nova, ali su rasprave o njoj u poslednje vreme posebno aktuelne. Kako ocenjuje Šunderić, ova tema dolazi na dnevni red kao reakcija na promene koje se dešavaju na globalnom nivou. Ukratko, ideja nalaže da se iz budžeta svim građanima isplaćuje fiksna suma novca na mesečnom nivou, bez ulaženja u to na šta ga troše.

„To sad podrazumeva, vrlo verovatno, da se država povlači iz nekih drugih programa“, objašnjava Šunderić – ukoliko se izdvajaju sredstva za UBI, jasno je da bi neka druga sredstva morala da budu povučena.

Šunderić je istakao i da je Centar za socijalnu politiku radio analize u Srbiji koje su pokazale da bi izdvajanja za UBI iznosila 16% BDP-a, dok efekti takve mere nisu izvesni. Poređenja radi, naveo je da su izdvajanja za penzije oko 11-12% BDP-a. Govoreći o postojećim analizama, Šunderić je naveo da uvođenje UBI ne doprinosi smanjenju siromaštva, kao ni smanjivanju nejednakosti.

Konačno, podsetio je da pitanje UBI nije na nivou ozbiljne političke debate ni u jednoj državi sveta, da je Švajcarska odbacila ovu ideju (na referendumu), dok je Finska ukinula UBI eksperiment – zbog svega toga on zaključuje da, ukoliko ozbiljni sistemi nisu spremni za sprovođenje ovakve politike, „Srbija o tome još uvek apsolutno ne treba ozbiljno da razmišlja“.

 

Pogledajte celu epizodu Talasne dužine

——————————————————————————————————————————

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *