Foto: iStock*
Javni sektor time dobija 51 milijardu budžetskih darova kojima će opteretiti sve poreske obveznike, a privatni samo 13 milijardi kroz rasterećenje zarada
*Tekst je deo serijala autorskih tekstova u okviru rubrike “Politički ugao” u kojoj političke partije i pokreti obrazlažu svoje programe i rešenja.
Reći da je budžet razvojni, a ne predizborni, nije sasvim tačno, jer budžet favorizuje javni sektor i javnu potrošnju kroz plate javnog sektora, a nedovoljno podstiče privredu, pogotovo u privatnom sektoru.
Reći da je budžet odgovoran prema budućim generacijama takođe nije sasvim tačno, jer prekomerno povećanje plata troši budući dohodak.
Budžet je nepravedan prema privatnom sektoru
Javni sektor dobija 25 milijardi povećanja plata, 4 procentna poena iznad pravila ekonomske struke, koja kaže da plate treba da rastu po nominalnpj stopi rasta BDP-a koja neće preći 5,5%. Povećavati plate iznad nominalnog rasta BDP-a znači trošiti budući i još nezarađeni dohodak i to je i neodgovorno prema budućim generacijama u meri u kojoj se to radi.
Javni sektor dobija i 13 milijardi kroz prestanak obaveze da uštede ostvarene smanjenjem plata uplaćuje u budžet.
Javni sektor (i privatni sa njim) dobija 13 milijardi kroz rasterećenje doprinosa na zaradu na teret poslodavca za 0,5% i kroz povećanje neoporezive zarade sa 15.300 na 16.300 dinara.
Javni sektor time dobija 51 milijardu budžetskih darova kojima će opteretiti sve poreske obveznike, a privatni samo 13 milijardi kroz rasterećenje zarada.
Raspodela plodova fiskalne konsolidacije urađena je u korist javnog sektora, a privatni sektor dobija nove mere oporezivanja paušalaca, o čemu je već otvorena polemika sa IT preduzetnicima, branšom koja nas, za razliku od mnogih drugih, uspešno konkurentski pozicionira na najrazvijenijim svetskim tržištima.
Trebalo je raspodelu plodova fiskalne konsolidacije učiniti pravičnijom
Plate u javnom sektoru mogle su biti povećane taman onoliko koliko ekonomska struka kaže (po stopi nominalnog privrednog rasta, npr. do 6%), što bi stvorilo prostor da se privreda rastereti sa još nešto preko 10 milijardi dinara većim smanjenjem opterećenja zarada. Mogla se i neoporeziva zarada dodatno podići. Takva mera bi najšire zahvatila, jer u Srbiji dominiraju male zarade kod kojih podizanje neoporezive zarade značajno utiče na ukupan trošak rada.
Vlada je mogla, a nije, oštrije podstaći privredni rast kroz smanjenje akciza na naftne derivate i na električnu energiju
Vlada je mogla, a nije, oštrije podstaći privredni rast kroz smanjenje akciza na naftne derivate i na električnu energiju, pogotovo što je još kod rebalansa konstatovano da povećana privredna aktivnost podiže potrošnju energenata i naplatu akciza po tom osnovu. Od privrede će se uzeti dodatnih 4,8 milijardi akciza po postojećim stopama i akciznim politikama, koje neće biti revidirane da uvaže povoljnije okolnosti.
Standard & Poor i Doing Business List se ne kupuju u samoposluzi i ne drže se u frižideru
Sliku uspešnosti vlade u ekonomiji građani ocenjuju ne na osnovu S&P rejtinga i položaja na Doing Business listi, već na osnovu gledanja u frižider i novčanik. Ocene međunarodnih finansijskih institucija govore o sposobnosti države da vraća kredite i te informacije služe poveriocima, a ne da se propagandno plasiraju građanima. One ne govore mnogo o životnom standardu građana, koji je nizak zbog korupcije i oklevanja u reformama.
Frižider se dopunjava sa “istorijskih 3.000 dinara mesečno”
Povećanje minimalne zarade od oko 3.000 dinara mesečno, za koje se kaže da je “istorijski najveće”, neumesno je hvaliti bilo kakvim superlativima. To je novac za preživljavanje u siromaštvu. To je promovisanje stava da od života nemamo pravo da očekujemo previše, već da budemo zahvalni što ga uopšte imamo.
Minimalna zarada kao instrument generalno nije dobra, njeno postojanje predstavlja iznuđenu socijalnu meru i Srbiji je potreban privredni rast koji će minimalnu zaradu kao temu skinuti sa dnevnog reda javne debate. Švedska nema propisanu minimalnu zaradu, jer joj njeno propisivanje nije potrebno. Srbija do većih zarada može doći samo privrednim rastom većim od 6%. Motor tog rasta treba da bude privatni sektor sa domacim investicijama.
Istine i propaganda o privrednom rastu
Privredni rast Srbije je daleko od istorijskog. Srbija je u prvoj polovini 2019 rasla 2,8%, a Centralna i istočna Evropa 4%. Od 2008. do 2018. Srbija je rasla 19%, a Centralna i istočna Evropa 34%.
Uporedna analiza privrednog rasta Srbije sa jedne, i Bugarske i Rumunije sa druge strane, bacaju u vodu sve priče o nekorisnosti reformi i evropskih integracija Bugarske i Rumunije. Trendovi pokazuju da nam ove zemlje po stopama privrednog rasta sve više beže i da se naše zaostajanje u odnosu na njih povećava.
Budžet nerealno projektuje rast BDP-a na 4%. Tolike stope rasta imali smo samo nakon sušnih godina zbog rasta poljoprivrede i onda kada su nam okolnosti na tržištu evrozone išle na ruku. Evropska privreda je već ušla u recesiju, a poljoprivreda nas neće podići iznad 4% i ako se taj rast ne ostvari, pitanje je hoće li i učešće javnog duga u BDP-u pasti na projektovani procenat.
Razlozi usporenog rasta srpske privrede su visoka korupcija, izostanak vladavine prava i slabe institucije (naročito one koje treba da kontrolišu politički sistem), loše obrazovanje, loš rad javnih preduzeća i nedovoljno investicija koje angažuju i podstiču domaću privredu. Na ovim fenomenima gubimo najmanje dva procentna poena privrednog rasta, sa kojima bi Srbija imala realan rast preko 5%, nominalan preko 7%.
Sa većim privrednim rastom, prihodi države dovoljno bi porasli da stvore prostora u budžetu i za dalja smanjenja zahvatanja od privrede, ali i za bolje zdravstvene i socijalne politike i usluge
Sa većim privrednim rastom, prihodi države dovoljno bi porasli da stvore prostora u budžetu i za dalja smanjenja zahvatanja od privrede, ali i za bolje zdravstvene i socijalne politike i usluge. Ukoliko, sa druge strane, poraste međunarodni pritisak za demokratizacijom zemlje, moguće je smanjenje uticaja faktora koji koče privredni rast. Ipak, nije lako poverovati da će se vlast lako odreći koruptivnih mehanizama i uticaja na pravosuđe ili da će osnažiti nezavisne institucije.
Zato Stranka moderne Srbije smatra da je izlaz u istinski bržem, jačem i boljem sprovođenju reformi i evropskim integracijama Srbije. To je jedina Srbiji dostupna kompleksna i razrađena politička agenda dubinskih reformi društva i uvođenja reda. To je i jasno nacrtan put jačeg privrednog rasta Srbije.
Posle 7 godina svevlasti, ova vlast se više ne može pozivati na nasleđene probleme i vreme je odavno došlo da se bolji život isporuči. U protivnom, treba isporučiti račun vlastima za neispunjena obećanja. Građani imaju pravo da očekuju više.
Autor teksta: Vladimir Đurić, član Šireg predsedništva SMS
2