Demokratska stranka Srbije: Vlada je odigrala defanzivno i populistički
Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock*

Nameće se zaključak da je Vlada još jednom odigrala defanzivno, u skladu sa očekivanjima MMF-a, a u isto vreme populistički, sa neprimerenim povećanjima plata gde im nije mesto

*Tekst je deo serijala autorskih tekstova u okviru rubrike “Politički ugao” u kojoj političke partije i pokreti obrazlažu svoje programe i rešenja.

 

Predlog budžeta za 2020. godinu odslikava kontinuitet u lutanjima koje Vlada pokazuje pri vođenju ekonomske politike. Ovaj predlog se naime ne može definisati ni kao razvojni, niti kao štedljivi, činjenica koja ukazuje na to da ni sami predlagači nisu ubeđeni u svoje priče o vanserijskim rezultatima naše ekonomije kao što su navodi o “trećoj najbrže rastućoj ekonomiji u Evropi” ili “prvi u svetu po veličini stranih direktnih ulaganja per capita” i slično. Jer da jesu, budžet bi bio koncipiran kao ekspanzivan, uz očekivanja znatno većih prihoda, a posledično i sa znatno većim kapitalnim investicijama.

Moglo bi se ići komotno i sa dosta višim deficitom, koji bi se mogao pokrivati iz budućeg rasta, čak i po cenu nesmanjivanja javnog duga u odnosu na BDP. Ovako, kvantitativni ciljevi, konkretno projektovanje deficita od samo 0.5% na konsolidovanom nivou, koji po sebi nisu sporni u ovim okolnostima, govore nam da vlast ipak zna koje su stvarne performanse srpske ekonomije, dok istovremeno svesno manipuliše poluistinama, friziranjem brojeva i u krajnjoj liniji tabloidizacijom jedne ozbiljne tematike kao što je ekonomska politika.

Pojavno-marketinški, sve izgleda kako treba

Pojavno-marketinški, sve izgleda kako treba. Predviđeni budžetski deficit od 0.5% BDP je, iz ugla MMF-a i EU, školski primer odgovornog fiskalnog planiranja za jednu srednje razvijenu zemlju sa nivoom zaduženosti od oko 50% BDP. Dakle, izvesno je da će Vlada dobiti pohvale međunarodnih finansijiskih institucija, koje prevashodno vode računa o mogućnostima klijenata, tj. država, da vraćaju uzete kredite. Jasno je, međutim, da predviđeni budžet nije korak ka uspostavljajnu fiskalnog okvira za dugoročni razvoj, kao ni za stvaranje ekonomki ekspanzivnog ambijenta.

Konkretno, ukoliko uzmemo projekciju rasta privrede od 4.0%, i uz predviđenu inflaciju od 2.0%, očito je da budžet vrlo svesno potcenjuje prilive. Prvo što izaziva pažnju je sledeće: rast prihodne strane na konsolidovanom nivou je nominalno 1.7%, dok se predviđa nominalni rast od 6%. Konkretno, po stavkama, nalazimo dosta dodatnih nedoslednosti.

Primera radi, predviđen je pad prihoda od poreza na dobit u iznosu od 110 miliona € (ili 12% međugodišnje) što je potpuno neobjašnjivo i pored nekih jednokratnih naplata iz prethodne godine (Vinci koncesija od 70 miliona). Nije li logično da uz ekspanzivan i očekivan procvat privrede dolazi i do srazmerno veće profitabilnosti, te posledično i većih priliva poreza na profit u apsolutnim iznosima?

Nije li logično da uz ekspanzivan i očekivan procvat privrede dolazi i do srazmerno veće profitabilnosti, te posledično i većih priliva poreza na profit u apsolutnim iznosima?

Drugo, rast poreza na dohodak u odnosu na rebalans iz 2019. godine tek je 3.1%. Čak i uz smanjenje ukupnog poreza na zarade sa 62% na 61%, za očekivati bi bilo da apsolutni iznosi poreza na dohodak porastu značajnije usled povećanja zarada u javnom sektoru i uvećanje zaposlenosti u privatnom. Uvećanje prihoda od akciza je budžetirano na 3.3% međugodišnje i takođe je nominalno manje od rasta predviđene potrošnje (5.3%) za nekih 50 miliona €. Prihod od PDV, koji je i najizdašnija prihodna stavka, možda je i blago precenjen (rast od 6.7%), ali ono što svakako bode oči je rast uvoznog PDV od 10%, što implicira dodatno ubrzanje rasta uvoza u odnosu na predviđanja iz Fiskalne strategije (plus 7.4%).

U širem kontekstu, ova činjenica nam dosta govori o indolentom, ili makar previše opuštenom stavu Vlade prema rastućem problemu povećanja trgovinskog deficita, koji, ukoliko nastavi putanjom od prethodne dve-tri godine, preti da postane najslabija privredna karika u slučaju neke buduće globalne finansijske krize (kumulativni trgovinski deficit Srbije od 2007. do 2018. iznosi 60 milijardi €). Ona takođe pokazuje da monetarna politika – koja godinama hrani kozmetički jak dinar – neminovno dovodi do nekonkurentnosti domaćeg proizvoda, ali to je već druga tematika. Sve u svemu, prihodi budžeta za sledeću godinu su, izgleda, potcenjeni za 200 do 250 miliona €, čak i sa realnijom procenom rasta BDP od 3.5% u 2020.

Zašto se to radi, može biti iz dva moguća razloga: jedan je da Vlada unapred potcenjuje prilive kako bi tokom cele sledeće godine puštala priču o nadmašivanju projekcija, dok je drugi – manje banalan – kako bi koristila dodatna sredstva kroz nenamenske projekte posredstvom stavke razno.

Na rashodnoj strani, nadalje, takođe imamo sijaset nelogičnosti i problematičnih rešenja

Na rashodnoj strani, nadalje, takođe imamo sijaset nelogičnosti i problematičnih rešenja. Povećan trošak za zaposlene u javnom sektoru od oko 8% je uvećao rashode za nekih 200 miliona € godišnje. Smatramo da bi povećanje u srazmeri rasta privrede bilo jedino racionalno i celishodno, to je oko 5 do 6% (realan rast plus stopa inflacije), što bi oslobodilo nekih 80 miliona €.

Usled kašnjenja u sistematičnom određivanju platnih razreda (projekat koji izgleda neće nikad doći na dnevni red), vlast se odlučila na populističku meru manje-više linearnog uvećanja plata svim državnim službenicima. Dok je apsolutno opravdano povećanje u datim procentima pojedinim segmentima javnih službi, poput lekara, medicinskih sestara, profesora, nastavnom kadru i terenskim delovima službi bezbednosti – povećanje naknada zaposlenima u administrativno-birokratskom aparatu je upitno, te ga je trebalo suspendovati ili svesti na razumnu meru. Tako bi se uštedelo nešto manje od polovine od pomenutih 200 miliona €. Uštede bi se primerice mogle iskoristiti na upošljavanje u sektorima sa dokazanim manjkom radne snage, a koje najviše utiču na neadekvatno funkcionisanje javnih službi, kao što su zdravstvene ustanove, inspekcijske službe – uključujući poreske organe, i sl.

Rast kapitalnih investicija od oko 60 miliona € (kad zanemarimo knjigovodstveno preuzimanje banja od PIO fonda) je na nivou od 4%, opet ispod nominalnog rasta BDP, što je neprimereno, nedovoljno i u neskladu sa proklamovanim razvojnim statusom budžeta. Izdvajanja za rešavanja problema komunalne infrastrukture su nikakva, dok je trošak za zaštitu životne sredine na sramotnom nivou od tek 11 miliona €, iako se svi veći gradovi guše u smogu kad god izostane košava.

Troškovi kamata su nepromenjeni, što na sličnu osnovicu nije najjasnije jer je glavnica javnog duga manje više nepromenjena, a kamatne stope su na istorijski najnižim nivoima. Takođe, dosta smo slušali prethodne godine o uspešnim refinansiranjima postojećih dugovanja, pa je pitanje zašto je agregatni trošak kamate nepromenjen i kakva je tačno finansijska akrobacija ovde u pitanju.

Subvencije privredi su prikazane netransparentno, tako da ne znamo koji će se projekti „proglasiti“ pregnućima od nacionalnog značaja, te privući koliko sredstava

Subvencije privredi su prikazane netransparentno, tako da ne znamo koji će se projekti „proglasiti“ pregnućima od nacionalnog značaja, te privući koliko sredstava. Nema naznake da će biti sistemske pomoći sekturu malih i srednjih preduzeća, da li će se on najzad jasnije nasloniti na veće proizvodne sisteme i sl, tako da će očigledno nakaradna praksa finansiranja stranih investitora po radnom mestu u najvećoj meri biti nastavljena.

Možda najgori segment predloga budžeta za 2020. je sramotno zanemarivanje srpskog seljaka

Možda najgori segment predloga budžeta za 2020. je sramotno zanemarivanje srpskog seljaka. Poljoprivredni podsticaji su čak neznatno smanjeni u odnosu na prethodne godine, i iznose oko 200 miliona € za celu zemlju, što je uprosečeno negde na ispod 50 € po hektaru obradivog zemljišta. U cilju sprečavanja depopulacije ruralnih krajeva, program poljoprivrednih podsticaja zahteva sveobuhvatne promene i dugoročni plan, koji bi zahtevao minimum dupliranje subvencija u trogodišnjem periodu.

Ako budžet zaslužuje pohvalu u nekom segmentu, to je povećanje izdvajanja za infrastrukturu u školstvo i zdravstvo, koja su povećana za nekih 16% međugodišnje.

Nameće se zaključak da je Vlada još jednom odigrala defanzivno, u skladu sa očekivanjima MMF-a, a u isto vreme populistički, sa neprimerenim povećanjima plata gde im nije mesto. Nismo stava da se treba vratiti na deficite od 6 i 7% BDP, od 2013. i 2014. godine, ali smatramo da je bilo prostora i za ekspanzivniju fiskalnu politiku, uz adekvatniju preraspodelu rashoda. Ovo pogotovu stoga što su nas partitokratska nestručnost i javašluk, što u samoj Vladi što u javnim preduzećima, za poslednjih 5 godina kroz izgubljene sudske presude, arbitražne penale i aktivirane ugovorne garancije koštali preko 1.75 milijardi €.

 

Autor teksta: Ekonomski savet Demokratske stranke Srbije

 

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *