Foto: iStock
U javnim raspravama, bilo u medijima ili na društvenim mrežama, često dolazi do sučeljavanja različitih verzija toga kako treba voditi ekonomsku politiku. Prilikom toga, neretko dolazi do zamagljivanja problema koji stoje pred nama ili nuđenja lakih, bržih rešenja čiji zastupnici tvrde da će vrlo brzo okrenuti stvari na bolje.
Rasprave su mahom niskog kvaliteta jer je čest slučaj da dolazi do nenameravanih logičkih grešaka ili čak da se one namerno koriste prilikom argumentacije stavova.
Zbog toga vam predstavljamo spisak najčešćih logičkih grešaka, sa primerima iz oblasti ekonomije.
Ovoga puta bavićemo se zabludom ili greškom umerenosti prilikom koje se srednja vrednost između neke dve krajnosti uzima kao ona koja je najbliža istini, što nije uvek tačno.
Razvojna banka
Zagovornici privatizacije državnih banaka tvrde da ovakve banke slabije posluju i da češće propadaju od privatnih banaka, jer nisu otporne na političke pritiske pri odobravanju kredita licima koja su povezana sa državom. Državne banke često stoga odobravaju kredite državnim preduzećima koja ih potom ne vraćaju, ali i privatnim preduzećima čiji su vlasnici bliski vlasti.
U dobrim godinama sve može delovati održivo, ali kada nastupi neki potres, kao što je recesija, sve može da se raspadne kao kula od karata. Ovo je posebno izraženo u zemljama gde su institucije slabe, i u službi političkih partija na vlasti, a ne opšteg interesa. U Srbiji je većina državnih banaka propala 1990-ih, da bi drugi talas usledio 2012. kada su probala Agrobanka, Razvojna banka Vojvodine i Privredna banka Beograd.
Protivnici ovog stava tvrde da u nekim razvijenim zemljama Evrope postoje državne banke koje uspešno posluju, i da državne banke treba da finansiraju one projekte koji nisu interesantni privatnim bankama, a koji imaju šire efekte na zajednicu.
Greška umerenosti u ovom slučaju bila bi da se tvrdi da su svi pomalo u pravu – i da stoga treba privatizovati državne banke da bi se krediti efikasno alocirali onim tržišnim učesnicima koji mogu najefikasnije da ih upotrebe, ali da se zadrži posebna finansijska institucija, kao što bi bila državna banka. Međutim, ovakvo rešenje ne odgovara na one argumente o poslovanju državnih banaka, a to u praksi možemo da vidimo na primeru poslovanja našeg državnog Fonda za razvoj, čemu je posvećen i jedan izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije iz 2014. koji ukazuje na politički uticaj prilikom odluka o dodeljivanju kredita.
Carine
Slobodna trgovina je dobra za sve koji u njoj učestvuju, budući da nam omogućava specijalizaciju u proizvodnji i omogućava pristup kvalitetnijim i jeftinijim proizvodima. Iako ovo deluje kontraintuitivno, autarkija nam škodi čak i kada možemo sve sami da proizvedemo jer moramo da se bavimo i nečime u čemu nismo toliko dobri. O tome detaljno govori video klip o pravljenju sendviča koji je na kraju koštao čak 1.500 dolara. Ista logika važi i na nivou cele privrede.
Protivnici ovog stava tvrde da ćemo, ako kupujemo samo domaće proizvode, time pomoći i sebi samima – u našoj zemlji će se povećati proizvodnja i zaposlenost, pa će nam svima biti bolje.
Greška umerenosti u ovom slučaju bila bi da se tvrdi da su svi pomalo u pravu – i da stoga trgovina treba uglavnom da bude slobodna, ali da se za posebne proizvode ili industrije zadrže visoke carine da bi se podsticala domaća proizvodnja i ubrzao ekonomski rast.
Nažalost, ovo ne odgovara na pitanje da li će državne birokrate uspeti da prepoznaju koje to industrijske grane treba zaštiti od konkurencije iz inostranstva tokom nekog perioda, kao ni to da li će političari onda na tu listu ubaciti one grane u kojima posluju državna preduzeća ili ona u vlasništvu njihovih političkih saveznika, niti da li će ta preduzeća posle toga više da se bave lobiranjem kako bi zadržali privilegovan status nego unapređenjem svog posla.
Kontrola cena
Ekonomisti bi rekli da su cene vema važne jer one daju informacije o tome šta, koliko i kako proizvoditi. Ako one nisu slobodne da se kreću u skladu sa dešavanjima na tržištu, to će poremetiti ceo sistem.
Zagovornici planske privrede tvrde da cene ili nisu toliko važne ili da se one mogu na neki način zaobići, te da proizvodnja može da se odvija i bez njih.
Greška umerenosti u ovom slučaju bila bi da se tvrdi da su svi pomalo u pravu – i da stoga cene uglavnom moraju da budu slobodne, ali da cene barem nekih najvažnijih proizvoda moraju da budu ograničene, da bi se obezbedilo da svi mogli da ih kupe.
Ali kada se cene ograniče, slede nestašice, kao što je kod nas bio slučaj 1990-ih kada u prodavnicama nije bilo mleka, šećera i ulja. Do toga nije dolazilo zato što su ljudi odjednom zaboravili kako se ove namirnice prave, već zato što je njihova cena bila zakonom ograničena, pa nisu smeli da ih prodaju skuplje od te određene cene koja često nije pokrivala troškove proizvodnje.
Kako da izbegnemo ovu grešku?
Možda najlakši odgovor na svaki problem jeste zauzimanje nekog srednjeg puta, kojim se ne anatgonizuje u potpunosti nijedna strana. Dok je ovo možda dobar pristup u rešavanju sukoba među ljudima ili izgradnji političke podrške, on nije nužno dobar kada pričamo o čisto ekonomskim temama.
Umesto toga, treba da vidimo kako predviđeno rešenje daje odgovor na argumente jedne i druge strane. Premda je binarnost rešenja retka pojava u našem kompleksnom svetu, ne zaboravite da žena ne može biti „malo trudna“, već je ili trudna ili nije.
Glavni urednik Talasa