Foto: iStock
Nedavna izjava generalnog direktora Nordeusa, Branka Milutinovića, kako IT deca danas „nemaju razloga da odu iz Srbije“ ponovo je pokrenula rasprave na društvenim mrežama o emigraciji, potrazi za boljim životom i uslovima za život i rad u Srbiji. Dok je Milutinović govorio konkretno o IT sektoru i nezavisnosti koju ti poslovi nude, trend napuštanja Srbije, posebno od strane mladih ljudi, predstavlja jedan od bitnih izazova sa kojima se naša zemlja suočava.
Još jedno aktuelno pitanje predstavlja novi Zakon o useljavanju stručne radne snage koji u Nemačkoj stupa na snagu u martu 2020, a koji će olakšati zapošljavanje državljana zemalja koje nisu članice EU. Govoreći o trendu ekonomskih migracija u Nemačku, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ovih dana poručuje: „nemački ministar zdravlja kaže – e, dolazim ja u Srbiju da vam pokupim medicinske sestre. E nećeš majci da dolaziš ovde”.
Ove dve izjave i reakcije na njih donekle su uobičajene u svakodnevnim raspravama. Međutim, kako je reč o kompleksnoj temi, važno je da sagledamo postojeće podatke, projekcije i trendove kako bismo o pitanju emigracije mogli da vodimo argumentovane razgovore. Pored toga, postoji i niz preporuka za nošenje sa ovim i povezanim pitanjima.
Da li znamo koliko ljudi zaista napušta Srbiju? Koji su glavni razlozi, a koje destinacije biraju građani Srbije? Na koji način možemo da unapredimo uslove za život i rad u Srbiji u svetlu postojećih trendova?
Šta kažu podaci – koliko ljudi zapravo napušta Srbiju?
Brojni mediji navode da je tokom 2018, prema podacima Eurostata, Srbiju napustilo preko 50.000 ljudi. Imajući u vidu da je reč o podacima koje Eurostatu dostavljaju nacionalni statistički zavodi, izvesno je da broj nije precizan te da se moguće radi o još većoj stopi emigracije. Kada je reč o Republičkom zavodu za statistiku (RZS), poslednji popis stanovništva sproveden je i objavljen 2011. godine, dok se očekuje da novi bude objavljen 2021.
Podaci OECD-a i MMF-a pokazuju da je oko 400.000 ljudi emigriralo iz Srbije u zemlje OECD-a između 2008. i 2016. godine, navodi se u izveštaju MMF-a iz jula ove godine. Ovde treba imati u vidu da se taj broj odnosi samo na građane Srbije koji su za destinaciju izabrali zemlje članice OECD-a, te je ukupan broj emigranata iz naše zemlje i u ovom periodu sigurno veći. Napuštanje radno sposobnog stanovništva, a posebno visoko kvalikovanog, navodi se dalje u pomenutom izveštaju, umanjuje radnu snagu i produktivnost u Srbiji, što negativno utiče na rast privrede i konvergenciju sa nivoom dohotka u EU.
Kada je reč o potencijalnim rešenjima za ovaj izazov, izveštaj referiše na Koordinacioni tim Vlade Srbije za praćenje ekonomskih migracija koji je formiran u januaru ove godine, na čelu sa ministrom za rad, boračka i socijalna pitanja Zoranom Đorđevićem, o čemu smo ranije pisali:
4 predloga za ministra Đorđevića i tim za ekonomske migracije
Konačno, direktor Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević izneo je nedavno ličnu procenu – da je Srbiju, od 2011. do početka 2019. godine napustilo tek 90.000 stanovnika. Kovačević je dodao da su „preterane procene OECD-a“ koje govore da je u poslednjih desetak godina Srbiju napustilo između 250 i 300 hiljada građana, ali i da zvanično ne postoje precizne procene za ove brojke.
Međutim, u svim ovim procenama i brojkama, treba da imamo u vidu dve stvari. Najpre, tumačenja podataka često ne uzimaju u obzir ljude koji se doseljavaju ili vraćaju Srbiju, zbog čega pojedini ekonomisti ističu da je razlika između stopa emigracije i imigracije manja od brojki koje možemo da vidimo u medijima. Ipak, čak i ako brojke jesu manje, često je slučaj da Srbiju napuštaju visoko kvalifikovani radnici, dok se u našu zemlju neretko vraćaju građani Srbije koji su do penzionisanja radili u inostranstvu, što otvara nova pitanja u vezi sa zdravstvenim zaštitom, osiguranjem i slično.
S druge strane, rezultati nekoliko istraživanja daju nam uvid u drugu stranu izazova emigracija – želje, namere i motive građana Srbije da napuste zemlju.
Tri četvrtine mladih želi da emigrira – u koje zemlje i zašto?
Istraživanje koje je sprovela fondacija Fridrih Ebert (FES), „Mladi u Srbiji 2018/2019“, pokazuje da čak tri četvrtine mladih izražava želju ili nameru da emigrira. To “stavlja Srbiju na prvo mesto među zemljama u regionu, u kojima takvu želju ima u proseku polovina ispitanika“, navode autori istraživanja.
Ovim istraživanjem obuhvaćeno je više od 1.100 ispitanika u starosti od 14 do 29 godina, a posebno važni zaključci odnose se na željene destinacije i razloge koje mladi navode za napuštanje zemlje.
Kada je reč o željenoj destinaciji, najveći broj ispitanika (23%) odgovorilo je da ne zna gde bi otišlo, dok je najpopularnija destinacija – Nemačka (16%). Nakon Nemačke, lista želja izgleda ovako: SAD (10%), Švajcarska (10%), Austrija (9%), „drugo“ tj. neka od nenavedenih zemalja, zatim Italija, Francuska, Švedska, Norveška, Velika Britanija, Holandija, Danska i Finska.
Ovi rezultati podudaraju se sa generalnom percepcijom o poželjnim zemljama za život koje pripadaju grupi razvijenih država Zapada. Na toj liniji su i rezultati prošlogodišnjeg istraživanja organizacije Srbija21 u saradnji sa CeSID-om koji daju u vid u motivacije ljudi koji napuštaju Srbiju:
Prvo istraživanje koje odgovara na pitanje: Zašto ljudi napuštaju Srbiju?
Istraživanje FES-a u pogledu motivacije mladih da emigriraju donosi intuitivno očekivane rezultate – na prvom mestu nalazi se poboljšanje životnog standarda (28%). Nakon toga, razlozi su: veće plate, bolje mogućnosti za zapošljavanje, beg od nepovoljne situacije, bolje obrazovanje, bolje šanse za pokretanje sopstvenog posla, upoznavanje drugačije kulture i slično.
Dominantni motivi odnose se, dakle, na životni standard i mogućnost napredovanja.
Imajući to u vidu, možemo da zaključimo da bi adresiranje konkretnih problema u vezi sa životnim standardom i uslovima poslovanja trebalo da doprinese smanjivanju trenda emigracije. U tom smislu, govorimo o sistemskim rešenjima koja bi podrazumevala dubinske reforme.
Neke od preporuka za nošenje sa trendom emigracije
Nedavno su objavljeni i rezultati istraživanja koji pokazuju da Srbija „gubi i do dve milijarde evra godišnje za sve mlade koji napuste našu zemlju odlazeći u inostranstvo“, što je bio još jedan povod za razgovor o emigraciji.
Kada je reč o merama koje država Srbija preduzima u ovoj oblasti, neke od njih su direktno povezane sa emigracijom, dok neke indirektno treba da doprinesu poboljšanju uslova za život i rad. Ranije pomenuto telo koje je formirala Vlada Srbije, Koordinacioni tim za praćenje ekonomskih migracija, trebalo bi da se bavi poboljšanjem životnih uslova u Srbiji.
Pored toga, kako navodi Blic, treba uzeti u obzir i mere poput programa za prekvalifikaciju, dualnog obrazovanja, te različitih mera populacione, tj. ’pronatalitetne’ politike.
Međutim, ako govorimo o dugoročnim rešenjima, dostupni podaci o motivima ljudi za napuštanje Srbije trebalo bi da služe kao putokaz za oblasti u kojima su reforme najpotrebnije. S tim u vezi, preporuke relevantnih međunarodnih institucija i organizacija ukazuju na potrebe za sistemskim reformama u Srbiji, o čemu smo na Talasu pisali u više navrata:
Reformske razglednice: lekcije iz Poljske, Slovačke i odabranih zemalja
Šta Srbija može da nauči od Švajcarske o dualnom obrazovanju?
Konačno, treba naglasiti da Srbija nije usamljena u ovom trendu, te da potencijalne smernice možemo da potražimo u iskustvima uspešnijih zemalja. Međutim, ne postoji lako ili brzo rešenje za emigraciju, o čemu govori činjenica da se neke od država koje imaju bolji životni standard od Srbije, kao što su Estonija, Poljska ili Slovačka, i dalje suočavaju sa sličnim problemima.
——————————————————————————————————————————
Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke 