Foto: Chris McAndrew / Phil Roeder
Džeremi Korbin gubi od Borisa Džonsona u radničkoj klasi sa 47% naspram 27%
“99% protiv 1%”
Varijacije ove političke poruke je danas moguće čuti gotovo svuda. Od Svetske ekonomske krize 2008, na političkoj sceni procvetao je diskurs koji naglašava da je glavni problem privilegovana manjina naspram većine, protiv koje je sistem usmeren. Pojava pokreta „Okupirajmo Volstrit“, uspon Bernija Sandersa ili dolazak Džeremija Korbina na čelo Laburističke stranke došlo je na talasu sličnih narativa u anglosaksonskom svetu. Države kontinentalne Evrope zabeležile su sličan trend.
U politici je gotovo uvek korisno eksploatisati neku osu sukoba. Sa stare levičarske pozicije, to je uvek politika „klasnog rata“. Cilj ovakve politike je predstaviti se kao zaštitnik interesa uopšteno definisanih „radnika“ naspram uopšteno definisanog „krupnog kapitala i njegovih predstavnika“.
Iako ljudima bliskim levičarskim idejama ovo može delovati kao najlogičnija politika u sadašnjem kontekstu, ona na biračkim mestima i među radničkom klasom ne daje rezultate. Velike su šanse da će se već sledeće godine pokazati kao potpuno propala, zbog nekoliko ozbiljnih mana.
Radnici ne glasaju za takve političare
Političari poput Džeremija Korbina ili Bernija Sandersa ceo svoj diskurs baziraju na dodvoravanju radnicima. Uglavnom se radi o prilično jasnim i jednostavnim obećanjima baziranim na više državne intervencije kroz regulacije i povećavanje javne potrošnje. Platforme ovih političara uglavnom se veličaju od strane levičarske scene širom sveta kao „konačna promena koja nam je potrebna“. Ono što je problem sa ovakvim političarima i programima je što radnici u suštini ne glasaju za njih. Dok levičarski mediji i politički komentatori iz velikih urbanih centara slave Sandersa ili Korbina kao „zaštitinike radničke klase“, obični radnici nemaju takav stav o njima.
Problem sa ovakvim političarima i programima je što radnici u suštini ne glasaju za njih
Po detaljnoj anketi YouGov-a iz sredine novembra povodom izbora u UK, Džeremi Korbin gubi od Borisa Džonsona u radničkoj klasi (C2DE) sa 47% naspram 27%! Dok sa jedne strane leva scena Tonija Blera naziva „izdajnikom radničke klase“ i „neoliberalom“, njegova podrška među radničkom klasom na izborima bila je gotovo 2 puta veća od Korbinove danas (Ipsos Mori). Sa druge strane, Laburistička partija pod vođstvom Džeremija Korbina ima više glasača među najbogatijim slojevima, nego Toni Bler na bilo kojim izborima (YouGov, Ipsos Mori).
U SAD-u Berni Sanders predstavlja se kao najveći zaštitinik radnika, a njegovi fanatični fanovi establišment Demokratske stranke nazivaju „neoliberalima“, „izdajnicima radničke klase“ i „nedovoljno progresivnim ljudima“. Kao i u britanskom slučaju, Berni Sanders u radničkom biračkom telu i među svim manjinama gubi od svog centrističkog „establišment“ konkurenta Džoa Bajdena. Po proseku svih anketa iz unutarstranačke trke demokrata sa Economist/YouGov, afroamerikanci, ljudi bez visokog obrazovanja i siromašni manje veruju Sandersu. Među afroamerikancima Bajden u proseku vodi sa 45% naspram 12%. Među ljudima bez visokog obrazovanja sa 33% naspram 17%. Među ljudima sa najnižim prihodima sa 32% naspram 17%.
Problem sa levičarskim elitama i njihovim političkim favoritima je što oni nisu suštinski zainteresovani za stvarne preferencije radnika. Centralno pitanje u njihovoj političkoj percepciji levice je radikalna promena sistema iz ugla njihove ideologije, učitavajući da će i percepcija radnika o njima samima biti u potpunosti ideologizirana iz levičarskog ugla gledanja. Mali broj radnika na sebe i svet gleda kroz marksističku perspektivu, a veliki broj njih i nema levičarske stavove.
Radnici su konzervativni
Levičarska percepcija promene bazira se na promeni odnosa „radnik-kapitalista“ u ekonomiji, ali i jednakosti u društvenoj sferi po osnovu roda, rase ili seksualnosti. Dok se među radnicima može naći saveznik po prvom pitanju, oko drugog pitanja radnici nisu toliko entuzijastični. Širom Evropske unije, društveno ultrakonzervativne stranke sa socijalnom/protekcionističkom komponentom pobeđivale su u radničkom biračkom telu.
Partije poput Švedskih demokrata, stranke Marin Le Pen ili Slobodarske partije Austrije, svoju centralnu bazu nalazile su u radnicima u proizvodnji. Iako ekonomski leve ideje mogu načelno privući radnike, pitanja poput trans prava, otvorenih granica za imigraciju ili rodne ravnopravnosti nisu njima bliske politike. „Radnici svih zemalja ujedinite se“ zvuči kao jaka parola, ali kada neko spomene domaćim radnicima radnike koji dolaze iz inostranstva ili konkurenciju iz država „Trećeg sveta“, ta parola se brzo zaboravlja.
Falinka levičarske politike je i percepcija da je materijalističko pitanje centralno pitanje. Iako ljudima finansijsko stanje jeste važno, ljudi su spremni da glasaju i protiv svog uskog ekonomskog interesa. Ukoliko se društvena transformacija koja dolazi sa određenim kandidatom biračima ne sviđa, spremni su da žrtvuju potencijalne ekonomske dobitke koje bi od tog političara dobili. Barak Obama je ubedljivo izgubio od Mita Romnija među glasačima srednje klase, uprkos poreskoj seči ljudima koji su po prihodima u srednjoj klasi. Takođe, značajan deo bogatih ljudi glasa za kandidate koji bi im povećali poreze, zbog progresivnog društvenog iskoraka koji nude (Elizabet Voren).
Među radnicima, i ekstremna desnica i centristi najčešće su iznad svih formi levice po podršci
Radnici često kulturološka pitanja cene iznad uskih materijalnih dobitaka. Ukoliko se javi opcija koja nudi i društveno konzervativni paket i materijalne dobitke, u toj državi radnici ubedljivo glasaju za takve stranke. Poslednji primer toga su izbori za Evropski parlament 2019. u Francuskoj, kao i poslednji predsednički izbori u ovoj državi. Po anketi Ipsosa, na izborima 2019. stranka Marin Le Pen je među radnicima u proizvodnji osvojila 40%, dok je drugoplasirana stranka u ovoj kategoriji bila stranka Makrona sa 12%. Socijalisti i levičarska stranka Melanšona bili su na 8% i 7%. Isti scenario desio se u Poljskoj, Švedskoj, Austriji i drugim evropskim državama. Među radnicima, i ekstremna desnica i centristi najčešće su iznad svih formi levice po podršci.
Precenjivanje pitanja nejednakosti dohotka
Sanders, Korbin i njihovi akademski i politički podržavaoci pitanje nejednakosti dohotka stavljaju u centralni fokus. Ovo pitanje često može biti solidno političko gorivo, naročito u kombinaciji sa osećajem nepravde kod dela birača. Osim što je politički lako upotrebljiv alat, u potpunosti je u skladu sa politikom „klasnog rata“.
Međutim, naglašavanje nejednakosti dohotka kao centralnog pitanja ima brojne mane. U UK, narativ Džeremija Korbina da su „bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji“ diskreditovan je jasnim podacima da je nejednakost na istorijskom minimumu od 1980-ih godina. Takođe, ignoriše se da, kako to govori skoriji članak psihologa Stramans, Šeskin i Blum, ljudi nemaju problem sa nejednakim društvom ukoliko je preraspodela nastala na određenim meritokratskim osnovama. Sadašnji najbogatiji ljudi u SAD-u mahom su preduzetnici i inovatori poreklom iz porodica srednje klase.
U glasanju birača sve je prisutnija konvergencija u odnosu na bogatstvo. Tereza Mej i Džeremi Korbin bili su najizjednačeniji po klasama u skorijoj istoriji UK, kao i Donald Tramp i Hilari Klinton u skorijoj istoriji SAD-a. Najveća divergencija stvara se u odnosu na mesto gde se živi, te je najčešća podela u Evropi po ovom osnovu. Populacija u urbanim centrima je progresivnija i sklonija tržišnoj privredi, dok su ruralne zone i mali gradovi društveno konzervativni i skloniji protekcionizmu/socijalnoj potrošnji. Međutim, ova podela ne polazi iz nejednakosti dohotka, već iz nejednakosti prilika, koju politika „klasnog rata“ u potpunosti maši.
Dok se dostupni kapital, ponuda radnih mesta i prilika za sticanjem kvalitetnog obrazovanja i veština koncentrišu u velikim gradovima, ruralna mesta i mali gradovi beleže nestajanje životnih prilika pred očima. Promašaj je misliti da j eprosečnom radniku iz Pensilvanije/Pa de Kalea/Saksonije veći problem to što Bil Gejts/Bernar Arno/Diter Švarc imaju mnogo novca, nego što oni u svom kraju imaju mnogo manje životnih prilika nego njihove kolege radnici iz Los Anđelesa/Pariza/Minhena. Politika „klasnog rata“ koja ignoriše ove specifičnosti regiona i individualne sudbine, te sve ljude svodi na to koliko novca trenutno imaju, prilično je tupo oružje u „rđavim pojasima“.
Budućnost politike klasnog rata
Kako revolucija najčešće jede svoju decu, tako se dešava i sa zapadnom antiestablišment levicom. Iako se javila kao odgovor na ekonomsku krizu i uputila jake kritike u smeru establišmenta, ektremna desnica je inkorporirala jedan deo te kritike i uz kombinaciju sa svojim tvrdim konzervativizmom pojela levu antiestablišment konkurenciju među radnicima. U ovom momentu, prostor za društveno progresivnu i ekonomski intervencionističku opciju prilično je uzak. Ljudi kojima je stalo do velike preraspodele retko su i pristalice kosmopolitskog društva.
Kako revolucija najčešće jede svoju decu, tako se dešava i sa zapadnom antiestablišment levicom
Ukoliko na unutarstranačkim izborima kod američkih demokrata pobedi centristički kandidat, a Laburistička partija izgubi od konzervativaca u radničkom biračkom telu, ovaj politički pristup biće potpuno diskreditovan, a mane u potpunosti ogoljene. Budućnost antiestablišment „klasni rat“ levice trenutno je najugroženija u kontinentalnoj Evropi, zatim u UK, dok u Americi ima određene šanse.
Prvi sledeći izborni ciklusi će biti ključni pokazatelj da li je ova politika, karakteristična za 19. i 20. vek, i danas živa ili je u pitanju bila samo kratkoročna, neuspešna i oportunistička reinkarnacija.
Stavovi izraženi u autorskim kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Programski direktor Novog trećeg puta