Kako da ne dozvolimo novog Vučića?
Boban Stojanović

Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Da bi lokalni izbori konačno imali smisla, oni moraju biti odvojeni od parlamentarnih i predsedničkih izbora

Jednog dana će sve ovo biti prošlost. Kad kažem „ovo“, mislim na oblik režima u kome živimo i način na koji je život u Srbiji (ne)uređen. Nakon obnove višestranačja 1990-ih, takmičarskog autoritarizma za vreme Miloševića, izborne (minimalne) demokratije tokom 2000-ih godina i malog pomaka ka konsolidaciji demokratije u Srbiji, usledio je povratni talas koji nas je ponovo vratio u takmičarski autoritarizam. Mogli bismo napisati niz stranica o tome šta su uzroci povratka u hibridni režim i kako nam se to ponovo desilo. I politička nauka nas može smestiti u različite koncepte argumentacije i traženja uzroka koji su uticali na dešavanja u prethodnih nekoliko godina.

Ovaj tekst se ne bavi uzrocima, već će dati predloge šta će neka nova vlast morati da uraditi nakon što se jednog dana sve promeni kako bi smanjila šanse da Srbija u budućnosti ponovo postane hibridni ili autoritarni režim. Ne mislim da institucije i institucionalni dizajn jedne zemlje mogu da budu čarobni štapić koji će utemeljiti demokratiju, ali institucije mogu stvarati preduslove i pozitivno uticati na konsolidaciju demokratije. Često se koristi argument naše podaničke političke kulture kao ključni ograničavajući faktor, ali zato upravo institucijama treba menjati okvire ponašanja građana, ali i njihove percepcije politike i učešća u istoj.

Aktuelni institucionalni sistem postavlja političke partije u centar, a lidere najmoćnije političke partije u vođe, pa se tako krećemo od čistog premijerskog do čistog predsedničkog sistema u zavisnosti od toga na kojoj funkciji je šef najmoćnije stranke. Institucionalni dizajn mora da disperzuje moć, da je ograniči i da podstiče odgovornost političkih partija i izabranih nosilaca vlasti.

Zato smatram da je naredne institucije neophodno uvesti nakon pada aktuelne vlasti. Pre svega kako bi se smanjile šanse da Srbija ponovo postane zemlja u kojoj nema demokratije. Građani žele pravednije i prosperitetnije društvo, a siguran sam da bez demokratije neće i ne može biti ni pravde, a ni višeg životnog standarda.

Povezano:

 

Nezavisna i autonomna lokalna samouprava kao škola demokratije

Siguran sam da promene moraju krenuti sa najnižeg nivoa i lokalna samouprava mora postati škola demokratije za građane u Srbiji. Lokalna samouprava mora da se prepusti građanima i mora institucionalno da se kreira tako da se građani zaista pitaju oko svakodnevnih pitanja koja direktno utiču na njihove živote (od uređenja parka, preko odnošenja smeća, do funkcionisanja prevoza i sl), a ne da se lokalni poslovi kreiraju isključivo u lokalnim odborima političkih partija.

U tom smislu, lokalna uprava se mora ojačati, demokratizovati i pre svega biti autonomna i nezavisna od strane centralne (republičke) vlasti. Građani se moraju suštinski uključiti u procese kreiranja odluka i raspodele novca. Pre svega se institucionalni sistem lokalne samouprave mora načiniti finansijski autonomnim i nezavisnim, odnosno finansijski okvir se mora postaviti tako da se transferi republike kao deo finansiranja lokalne samouprave smanje ili ukinu, a da izvorni i ustupljeni prihodi budu sigurni i predvidivi (najmanje 90% ukupnog budžeta).

Predstavljenost građana se mora osigurati kroz personalizaciju izbora, a poželjno kroz direktan izbor odbornika u što manjim izbornim jedinicama – gde bi odbornici predstavljali svoje kvartove/zaseoke i sl, kako bi odbornici bili odgovorni svojim komšijama, a ne političkim partijama.

Gradonačelnike i predsednike opština moramo birati direktno, kako bi nam bili odgovorni za svoje planove i programe i kako bismo ojačali nezavisnost izabranih funkcionera u odnosu na partije.

Ono što je od posebne važnosti, da bi lokalni izbori konačno imali smisla i imali suštinu, oni moraju biti odvojeni od parlamentarnih i predsedničkih izbora. Kada imate istovremeno republičke i lokalne izbore, lokalne kampanje (sa lokalnim kandidatima i lokalnim temama) gotovo da ne postoje, odnosno nema ni lokalnih tema, ni predloga politika, a ni lokalnih kandidata – suštinski nema nikakve lokalne demokratije, a upitno je da li možemo reći da lokalni izbor uopšte postoji. Ako se pitamo zašto se ciklusima unazad lokalni izbori spajaju – zato što tako odgovara partijama i liderima i zato se oni moraju institucionalno razdvojiti, bez mogućnosti da budu spojeni.

Dodatni vid jačanja demokratije i uključivanja građana mora biti i participativno budžetiranje i veća uloga mesnih zajednica pre svega u potrošnji zajedničkog novca. Samo na ovaj način će građani konačno postati učesnici u donošenju odluka, a političari (gradonačelnici, odbornici, predsednici mesnih zajednica) će morati da budu odgovorni onima koji su ih birali.

Lokalni nivo mora biti škola demokratije za građane, a ona to može biti samo ako se građanima omogući i podstakne ih na učešće u donošenju odluka. Sadašnji sistem lokalne samouprave građane vidi samo u danu izbora, a izabrani funkcioneri su odgovorni isključivo političkim partijama.

 

Personalizacija izbornog sistema kao podsticaj odgovornosti

Ne bih da detaljno otvaram temu izbornog sistema, ali aktuelni izborni sistem ne podstiče odgovornost narodnih poslanika, stvara jaku centralizaciju unutar političkih partija i građanima ne daje nikakvu priliku da biraju, već samo da glasaju za partijske liste i praktično ne postoji nikakva veza između njih. Aktuelni sistem proizvodi niz problema i moramo da izaberemo neki od izbornih sistema u kome će zaista postojati prava veza između građana i izabranih poslanika.

Rasprava između različitih modela je rasprava u kojoj nema pobednika, svaki sistem ima svojih prednosti i mana – ali se mora izabrati neka od verzija koja će dati moć kako poslanicima, tako i građanima i koja će personalizovati izbor poslanika (bilo koji većinski, proporcionalni u kojima se glasa i za kandidata, sistemi u kojima se deo poslanika bira na jedan, a deo na drugi način – važno je samo da građani zaista budu birači). Samo na taj način se parlament može učiniti funkcionalnim – sa narodnim poslanicima koji su izabrani od strane građana i kojima reizbor zavisi upravo od njih. Uloga narodnih poslanika koji su direktno izabrani je značajno drugačija nego kada su izabrani na partijskoj listi i samo tako će poslanici imati moć, a građani zaista svoje predstavnike.

Ne mislim da ove institucije mogu garantovati demokratizaciju i jačanje odgovornosti, posebno ne u kratkom roku, ali one podstiču odgovornost i učešće građana za razliku od aktuelnog institucionalnog okvira. Jednog dana kada dođe do promene vlasti, ove institucije se moraju uvesti u sistem Republike Srbije ili institucije koje će dati slične ishode. Tada ću biti siguran da su namere te neke nove vlasti iskrene i da ne žele da postanu „sultan umesto sultana“. Budite odgovorni i prema sebi i prema građanima. I mislite o tom „Danu posle“.

 

Nastaviće se…

 

Pročitajte i:

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *