Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 10 minuta

Foto: iStock

U aprilu ove godine uhapšen je Mihailo Maksimović koji je, prema navodima medija, „najveći makro u Srbiji“, zbog sumnji da je organizovao lanac prostitucije i trgovine ljudima. Njegovo hapšenje je zadobilo veliku pažnju javnosti zbog činjenice da se on najvećim delom bavio elitnom prostitucijom, te da su neke od žena za koje se sumnja da su radile za njega poznate starlete i trenutne učesnice raznih rijaliti programa.

Seksualni rad je jedna od najkontroverznijih tema danas, a sve više zemalja širom sveta pokušava da uvede različite mere kako bi regulisale i uredile ovu oblast koja je gotovo uvek potisnuta na margine društva. O tome da li treba legalizovati seksualni rad i kakva su iskustva seksualih radnica širom sveta razgovarali smo sa Šarmilom Parmanand, doktorantkinjom na Univerzitetu u Kembridžu, koja se bavi proučavanjam seksualnog rada i borbom protiv trgovine ljudima.

Parmanand:  Zašto je seksu u svetu rada dodeljen specijalan status?

Talas: Šta su, prema Vašem mišljenju, najsnažniji argumenti u prilog legalizaciji seksualnog rada?

Parmanand: Podržavam potpunu dekriminalizaciju seksualnog rada, što bi dopustilo seksualnim radnicama da one, a ne država, imaju više kontrole nad svojim radom.

Prvo, bez obzira na to koliko su države pokušavale da iskorene seks industriju, pokazalo se da su nemoćne. To je zbog toga što je seksualni rad prihvatljiv posao za neke ljude, iako je to možda najbolja među lošim opcijama. Tokom rada sa seksualnim radnicama na Filipinima uvidela sam da su mnoge od njih samohrane majke kojima odgovara fleksibilno radno vreme i visoka cena rada po satu, u odnosu na neka druga legalna i prihvatljivija zanimanja, kao što su rad u domaćinstvu, fabrici ili trgovini. One koji su ranije radile kao kućne pomoćnice zarađivale su drastično manje nego kao seksualne radnice, trpele su nasilje od poslodavaca i često su morale da budu dugo fizički razdvojene od porodice.

Radnice u fabrikama su imale zdravstvene probleme, kao što su artritis i bolovi u leđima, morale su da ispune zahtevne kvote proizvodnje, a umanjivana im je plata ukoliko zakasne na posao ili ne ispune kvote. Odluka da započnu i nastave da se bave seksualnim radom je za mnoge seksualne radnice pažljivo promišljen izbor, uzimajući u obzir alternative. Saglasna sam da treba raditi na podizanju životnog standarda za sve, ali ukoliko ne možemo to da postignemo odmah, ne treba da ograničavamo izbore ljudima sa već ograničenim opcijama.

Drugo, dekriminalizacija pruža seksualnim radnicama mnogo više kontrole nad uslovima u kojima rade i nad njihovom zaradom. U svetu gde je njihov rad kriminalizovan, one nisu zaštićene od zloupotrebe od strane klijenata i policije, a zbog straha od toga da će biti uhapšene, one ne mogu da prijave zlostavljanje. Seksualne radnice koje sam intervjuisala se zapravo više boje policije nego svojih klijenata, jer im policajci često zahtevaju novac i seksualne usluge. Takođe, verovatnije je da će seksualne radnice morati da se oslanjaju na treća lica – “makroe”. Iako su makroi gotovo univerzalno prikazani kao eksploatatori od strane organizacija za borbu protiv trgovine ljudima, moje sagovornice koje su radile sa makroima su mi objasnile da je njihov rad zapravo zaštita od budućih nepredvidljivih događaja.

Odluka da započnu i nastave da se bave seksualnim radom je za mnoge seksualne radnice pažljivo promišljen izbor, uzimajući u obzir alternative.

Makroi imaju određene uloge kao što je davanje zajmova seksualnim radnicama, provera klijenata zbog čega će klijenti dva puta razmisliti pre nego što budu nasilni, povezivanje sa klijentima, pružanje emotivne podrške i treninga, kao i obavljanje transakcija sa korumpiranim policajcima, sve u zamenu za razumnu “proviziju”. Seksualne radnice će biti manje zavisne od makroa ukoliko budu mogle da slobodno razmenjuju usluge, bez straha da će biti uhapšene.

Treće, ja sam se uvek pitala zašto je seksu u svetu rada dodeljen specijalan status. Zašto mi pretpostavljamo da prodaja seksa vodi do neke specifične vrste traume? Ovo je bazirano uglavnom na pretpostavci da postoji neka posebna veza između žena i njihovih tela, i da  prodaja seksa van ljubavnog odnosa vodi do gubitka sopstva ili dostojanstva. Retko čujemo ovo kad se govori o muškim seksualnim radnicima, ali je to čest opis ženskih seksualnih radnica. Međutim, mnoge seksualne radnice ne pripisuju ovakvo značenje njihovim seksualnim činovima sa klijentima. Kako je rekla jedna od mojih sagovornica: “Ja i dalje imam svoje telo. Ovde je sada sa mnom. Kako mislite da sam ga prodala? Ja dozvoljavam drugim ljudima da rade određene stvari mom telu, a ja radim određene stvari njihovom. Kada ljudi koji nisu seksualni radnici imaju seks i oni imaju određene granice, zar ne? Mi ih imamo takođe. Naše su samo eksplicitno dogovorene”.

Četvrto, zbog kriminalizacije, seksualne radnice koje žele da se bore za svoja prava ne mogu da se registruju kao organizacija ili sindikat, što utiče na mogućnost dobijanja sredstava, pronalaženje saveznika, lobiranje za prava i borbu protiv klijenata i policajaca koji ih zlostavljaju.

Dekriminalizacija seksualnog rada ne sprečava organizacije da pomažu ženama koje žele da napuste seksualni rad (ukoliko su žene zaista nesrećne zbog seksualnog rada i ukoliko su im ponuđene druge opcije, one će otići). Kao što radimo na sprečavanju trgovine ljudima i nasilju u drugim oblastima rada koje nisu zabranjene, možemo to da primenimo i na seksualni rad.

 

Neke feminističke grupe snažno podržavaju “Nordijski model” koji podrazumeva kriminalizaciju onoga ko kupuje seksualne usluge, ali ne i seksualnih radnica. Šta su problemi sa ovim pristupom? Da li Nordijski model više štiti seksualne radnice nego što to čini legalizacija seksualnog rada?  

Postoji zabluda da su zemlje poput Švedske koje su usvojile Nordijski model “dekriminalizovale” seksualni rad zato što su uklonile zvanične kazne za prodaju seksualnih usluga, dok kriminalizuju klijente i treća lica koja su uključena. Međutim, ovo nije zapravo “dekriminalizacija” u pravom smislu te reči zato što je krajnji cilj ovih politika da iskorene industriju i otežaju seksualnim radnicama pronalazak klijenata.

Smatram da ovo uopšte nije način zaštite. Zamislite da neko kaže radnicima u fabrikama: “Hej, mi bismo zaista hteli da vam pomognemo i da vas zaštitimo. Zbog toga, uništićemo potražnju za vašim radom. Zabranićemo fabrike i potrošnju. Takođe, nećemo dozvoliti poslodavcima da zapošljavaju radnike”. To je jednako “uništavanju potražnje”. Istina je da ono što deluje kao “potražnja” nama, zapravo je “ponuda” seksualnim radnicama. “Uništavanje potražnje” samo uništava njihove ponude za rad! Ako je ovaj pristup uspešan, seksualne radnice će imati manji izbor klijenata. Sa manjim izborom klijenata, seksualnim radnicama je teže da provere i odbiju sumnjive klijente. Takođe, postaje i teže da odbiju ponude od klijenata koji su nasilni. Stoga, “uništavanje potražnje” je samo okrutna skraćenica za “Oduzećemo vam izvor prihoda tako što ćemo učini vaš posao još težim za vas, čak iako nema drugih alternativa”.

“Uništavanje ponude” takođe ne utiče na to da seksualne radnice više prijavljuju policiji nasilno ponašanje klijenata ili trećih lica zato što će one i dalje biti identifikovane i praćene kako bi policajci mogli da uhapse njihove klijente, ili kako bi im tražili novac. Ukratko, kad kriminalizujemo jedan deo interakcije, i dalje je teramo da bude skrivena.

Organizacija The Global Alliance Against Traffic in Women, Svetska zdravstvena organizacija i druga globalna udruženja seksualnih radnica (uključujući i one na Globalnom jugu) odbacuju ovaj pristup.

 

Trgovina ljudima je nešto što se često spominje u raspravama o seksualnom radu. Kakva je povezanost trgovine ljudima i seksualnog rada? Sa veoma dinamičnim pokretom migracija u Evropi, kako možemo sprečiti trgovinu ljudima?

Postoji argument da će dekriminalizacija seksualnog rada pogoršati trgovinu ljudima zato što će obezbediti legalno pokriće trgovcima da primoraju svoje žrtve da se bave prostitucijom. Zapravo, veza između trgovine ljudima i kontrole migracije je mnogo više nalik simbiozi, tako da je borba protiv trgovine ljudima postala moralno opravdanje za preduzimanje anti-migrantskih politika. Većina “spašenih” žena u prostituciji su najčešće deportovane u zemlju iz koje su došle. Ukoliko su zaista žrtve, zašto je rešenje vraćanje u zemlju koja je doprinela tom statusu žrtve?

Većina problema koje imaju seksualne radnice migrantskog porekla ne postoje zbog seksualnog rada, već zbog njihovog ilegalnog statusa. Čak i u zemljama gde su prodaja seksa ili aktivnosti koje su povezane za prodajom seksa suštinski kriminalizovane (kao što je Ujedinjeno Kraljevstvo), migrantkinje seksualne radnice nastavljaju da rade. To nije zbog toga što nismo uradili dovoljno da ih sprečimo. Za neke je ovo samo bolje od alternativa. Ono što ih sprečava da prijave nasilje i zloupotrebu od strane trećih lica nije seksualni rad, već njihov migrantski status. Mislim da rešenje leži u fleksibilnijim zakonima o kretanju radnika, a ne u njihovom pooštravanju.

Većina “spašenih” žena u prostituciji su najčešće deportovane u zemlju iz koje su došle. Ukoliko su zaista žrtve, zašto je rešenje vraćanje u zemlju koja je doprinela tom statusu žrtve?

Organizacije seksualnih radnica treba da posmatramo kao saradnike u borbi protiv trgovine ljudima. Kao što je većina radničkih sindikata sposobna za samoregulaciju, seksualne radnice nemaju nikakav interes da dozvole da maloletnici ili pojedinci koji to ne žele budu uključeni u prodaju seksa (u pravom smislu te reči), i u dobroj su poziciji da prepoznaju ove pojedince i da ih upute ka nekome ko će im pružiti pomoć. Međutim, ukoliko pomoć dolazi u vidu deportacije, pojedinci će možda pre izabrati da ne predstave svoju situaciju zato što je to, nažalost, bolje nego da budu vraćeni u zemlju porekla.

 

Koje zemlje su uradile najviše u oblasti zaštite seksualnih radnica?

Mislim da je Novi Zeland uradio najviše u ovoj oblasti. Od kada je dekriminalizovan seksualni rad, rezultati pokazuju da postoji bolji odnos između policije i seksualnih radnica u koseksualne radnice mogu lakše da prijave nasilje od strane klijenata ili trećih lica (kao što su menadžeri ili vlasnici bordela). Seksualne radnice su u proseku bezbednije zato što mogu da efikasnije proveravaju klijente, bez rizika da će izgubiti klijente ili da će biti otpuštene. Ovo je naročito od pomoći za seksualne radnice koje uglavnom rade na ulici. Dekriminalizacija nije imala značajne efekte na broj seksualnih radnica.

Kolektiv prostitutki Novog Zelanda je jedna od najmoćnijih organizacija koju vode seksualne radnice. Ovaj kolektiv dobija finansijska sredstva od Ministarstva zdravlja! Takođe, one su u boljoj poziciji da se bore za svoja prava, bezbednost i zdravlje u odnosu na seksualne radnice u drugim zemljama.

 

Tokom Vašeg istraživanja verovatno ste čuli i videli dosta različitih iskustava seksualnih radnica. Šta Vas je najviše iznenadilo? Šta mislite da su najveće zablude koje ljudi imaju o seksualnom radu i seksualnim radnicama?

Seksualne radnice su najčešće viđene ili kao loše žene koje nemoralnim činovima “lako” zarađuju novac, ili kao žrtve koje treba spasiti. U najvećem broju slučajeva, viđene su kao i jedno i drugo. U stvarnosti, one su obični ljudi koji pokušavaju da prežive, kao i većina nas.

Mnoge od njih su majke koje se oslanjaju na prihod od seksualnog rada kako bi odgajile svoju decu. One preziru stigmu koja je povezana sa njihovim radom: “Oni nas vide kao loše majke zato što prodajemo seks. Pa dobro, ako bi naša deca gladovala i umrla, takođe bi nas gledali kao loše majke. Jednostavno ne možete da pobedite”. Neki od njihovih klijenata su policajci, političari i sveštenici, i one osuđuju licemerje ljudi koji se javno protive seksualnom radu, ali privatno rado posećuju seksualne radnice.

Neke od njih su iskoristile seksualni rad kako bi pobegle od nasilnih partnera. One navode da su veze sa njihovim partnerima svakako transakcione prirode – one moraju da pruže seks i emotivne usluge u zamenu za finansijsku sigurnost i kako bi izbegle nasilje. U seksualnom radu one zapravo dobijaju nadoknadu i kontrolu nad svojim novcem i vremenom. One takođe odbijaju da se o njima misli kao o žrtvama. Mnoge od njih smatraju da je seksualni rad bolji od mnogih poslova koji su moralno prihvatljivi i koje im društvo nameće. Jedna od njih mi je rekla: “Ako bi više žena prodavalo seks, umesto što postaju čistačice ili radnice u fabrici, koga bi onda iskorišćavali u fabrikama? Verovatno nas zbog toga mrze”.

 

Vi ste sa Filipina gde je Duterte uveo kontroverzne mere u vezi sa dilerima narkotika i zavisnicima od narkotika. Da li su ove mere imale uticaj na seksualne radnice na Filipinima? Kakav status seksualne radnice imaju na Filipinima?

Usled zbunjujućeg miksa zakona koji regulišu prostituciju na Filipinima, seksualne radnice su nezaštićene od mogućeg uznemiravanja. Izmenjeni Krivični zakonik, donet 1930. godine, tretira žene koje prodaju seks kao kriminalce koje treba kazniti ili poslati u zatvor. Ovo je kontradiktorno sa zakonom o trgovini ljudima na Filipinima iz 2003. godine koji definiše trgovinu ljudima kao iskorišćavanje osobe koja je u ranjivom položaju, što uključuje i prostituciju. Pomenuti zakon je takođe u suprotnosti sa dokumentom Magna Carta of Women 2010, koji definiše prostituciju kao čin nasilja nad ženama od kojeg one treba da budu zaštićene.

Korumpirani policajci redovno iskorišćavaju sivu zonu u kojoj se nalazi seksualni rad. U intervjuima koje sam sprovodila, seksualne radnice često doživljavaju racije u kojima policajci koriste borbu protiv trgovine ljudima kao pokriće za uzimanje novca od njih, njihovih klijenata i vlasnika komercijalnih objekata za prodaju seksa. Optužbe za lažne i sveobuhvatne racije zabeležene su u dokumentu američkog Stejt departmenta Trafficking in Persons Report 2010, 2017. i 2018. godine, kao i u izveštaju Ujedinjenih nacija o seksualnom radu i zakonima u Aziji i Pacifiku.

Zbog rata protiv droga, u kojem policija ima još veću moć i kontrolu nad civilima, seksualne radnice su više nego ikada u lošoj poziciji. Od 50 seksualnih radnica koje sam intervjuisala, većini su policajci pretili da će im podmenuti narkotike ukoliko ne plate mito ili im ne pruže seksualne usluge. Zbog stigme o seksualnom radu, njima i njihovim porodicama je teško da prijave uznemiravanje usled straha da će cela zajednica saznati da su one seksualne radnice. Ne samo da je rat protiv droga oštetio postojeće seksualne radnice i otežao im da napuste ovaj život, već je takođe podstakao žene na seksualni rad. Pet seksualnih radnica koje sam intervjuisala počele su da se bave seksualnim radom kada su njihovi partneri ubijeni, bez bilo kakvog suđenja.

Od 50 seksualnih radnica koje sam intervjuisala, većini su policajci pretili da će im podmenuti narkotike ukoliko ne plate mito ili im ne pruže seksualne usluge.

 

Šta Vas je motivisalo da počnete da istražujete ovu oblast?

Nekada sam radila na borbi protiv trgovine ljudima i bila sam pozvana da pričam na jednom univerzitetskom predavanju koje se fokusiralo na socijalni rad. Pričala sam o sektoru borbe protiv trgovine ljudima, našim intervencijama i kako štitimo i spašavamo žene u prostituciji. Druga govornica je bila seksualna radnica. Na početku svog govora, ona je bila neprijateljski nastrojena i rekla mi je: “Želela bih da ljudi pre nego što generalizuju o tome ko smo mi i šta nam treba, prvo razgovaraju sa nama”. Tada sam shvatila da je ona apsolutno u pravu. Ja sam predstavljala nju i govorila za nju – umesto da sam konsultovala nju ili bilo koju drugu seksualnu radnicu. Ovo je često problem u industriji koja se fokusira na razvoj. Mi pričamo o spašavanju ljudi, a ne pitamo ih da li oni žele da budu spašeni ili im je potrebno nešto drugo.

To je lekcija koju sam usvojila i u narednih nekoliko godina mog rada. Kada sam posmatrala zakone i mere o prostituciji na Filipinima, shvatila sam da su seksualne radnice isključene iz javnih diskusija o ovim zakonima. Pomislila sam da je ovo nepravedno i nadam se da ću to ispraviti svojim istraživanjem na doktorskim studijama koje u centar stavlja iskustva seksualnih radnica kao glavnih autoriteta nad njihovim životima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *