Miloš Nikolić

Glavni urednik

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock

Postoji velika šansa da bojkot redovnih izbora koji aktivno zagovara deo opozicije pre svega okupljene oko Saveza za Srbiju doživi neuspeh. Razlog je jednostavan – pokazatelj uspeha tog budućeg bojkota za sada deluje prilično bajkovito. Iako smo dugo nagađali kako bi se tačno odredio, izmerio, osetio, naslutio uspeh bojkota izbora polako smo počeli da dobijamo neke obrise tih pokazatelja.

Ovaj deo savezne opozicije kaže – kad se završe Vučićevi privatni izbori za njegov parlament, on će ubrzo potom, usled spleta vanrednih okolnosti, morati da formira mešovitu vladu sa ljudima koji će biti opozicioni flaster ministri i koji će sa postojećim Vučićevim privatnim ministrima da dogovore novi datum opštenarodnih izbora na kojima će taj isti Vučić da bude pobeđen.

Na stranu što postojanje utopije opisane u delu Tomasa Mora iz 1516. deluje izvesnije, ovakav pristup je osim svoje somnabulnosti i duboko neodgovoran. Nudeći ovakvu viziju diznilend raspleta za sledeću godinu deo opozicije ne pokazuje samo poražavajuću neozbiljnost već i iznova demonstrira temeljnu neodgovornost prema građanima.

Valja se podsetiti da režimska okupacija i kontaminacija svih relevantnih institucija našeg sistema ne bi smela da bude razlog da na neodgovornost i neozbiljnost opozicije ćutimo. Pored neodgovorne vlasti, ne treba nam i neodgovorna opozicija. To je sva vanvremenska mudrost o neophodnosti da se opozicija utemeljeno kritikuje.

Svako ko ima problem sa ovim ima zaslepljujuće navijački i/ili materijalno opipljivi motiv po pitanju opozicije. Možda, doduše, ima i onih sofisticiranih filozofa koje uznemirava nespremnost običnih ljudi da se pomire sa neumoljivim konceptom večnog vraćanja istog.

Postaje pomalo komična ta preosetljivost dela opozicije na kritike koje dolaze prema njima sa ove strane. Većina njih je i navikla da razmišlja u crno-beloj matrici pozitivno-negativno gde je svaka kritika zapravo zlonamerno vređanje i omalovažavanje koje ide u korist političkom protivniku, a svaka pohvala navijački usklik sigurnog glasa podrške.

Ovakvo skučeno i ostrašćeno gledište otežava bilo kakvu mogućnost da se stvari koje se sprovode sagledaju i iz drugog ugla, da se zadrži otvorenost uma i da se iskaže spremnost da se na učinjenim greškama možda i nauči nešto novo.

Nije strašno nekada priznati da ste pogrešili – ljudima može da deluje odvratno taj božanski poriv omnipotentne bezgrešnosti. Uz sav svoj medijski cirkus, uz sve svoje klovnove, majmune i rekvizite, čak i Vučić ponekad javno prizna da je pogrešio.

Ali u tome je ključ problema – ako je neko spreman da prizna grešku, spreman je i da prihvati odgovornost. Kada istinski prihvatate odgovornost onda se očekuje da ishod toga bude makar neki nauk ili u najboljem slučaju, ne daj bože, promene u strukturi koju vodite.

Vratimo se aktivno na kilavi bojkot izbora. Na bojkot samolepljivim sličicama nedostaje ključna reč – odgovornost. Političari su odgovorni za ono što građanima predlažu, ono što građanima obećavaju.

Po svemu sudeći za sunovrat gorepomenutog koncepta bojkota koji je deo opozicije oko Saveza za Srbiju već proglasio biće krivi sami građani. Nešto slično kao i 13. aprila kad su nam rekli da je to Dan D. Da Vučić pada do Uskrsa.

Sačekaće nas već dobro poznata šema – ideja je bila dobra, ali znate kako je, uslovi su kao kozmetički bolji, ali nisu, Zapad ga još jače podržao jer treba da prizna nezavisno Kosovo i da pravi Veliku Albaniju, mi smo dali sve od sebe…

Osim tog davanja svega od sebe, verujem da je za opoziciju dobro i da ponudi neku dobru ideju iza koje će da stane. Ideju, koncept, plan koji će čvrsto i odgovorno da zagovaraju i za koji će biti spremni da snose odgovornost.

Odgovornost političara je preduslov za poverenje građana. Poverenje je preduslov za bilo kakav napredak i razvoj opozicije. Kome može da smeta takva vrsta odgovorne kritike?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *