Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Nije pitanje zašto žrtve ostaju u nasilnim odnosima, već odakle pronalaze snagu da iz takvih odnosa odu.

“Pa zašto je ostala sa nasilnikom?” je jedno od najčešćih pitanja koje se upućuje ženama koje su žrtve dugogodišnjeg psihičkog i fizičkog nasilja od strane svojih partnera. Iako gotovo univerzalno postoji simpatija prema žrtvama, istovremeno postoji i duboko nerazumevanja svih razloga koji motivišu žene da ostanu u ovakvim odnosima.

Jedna od najporaznijih statistika u Srbiji jeste da je u poslednjih 10 godina ubijeno preko 320 žena u slučajevima partnerskog ili porodičnog nasilja. U ovu brojku ulaze samo ubistva koja su došla u medije, a postoji još veći broj slučajeva porodičnog nasilja koji se ne završe tragičnim ishodom. Da bi se porodično nasilje makar u nekoj meri smanjilo, važna je podrška okoline, ali pre toga treba razumeti sve razloge koji mogu da motivišu žrtve da ostanu u ovakvim odnosima.

Lista razloga koji će biti ovde nabrojani ne uključuje sve moguće motivacije, ali pruža nekoliko potencijalnih odgovora na pitanje sa kojim će se u nekoj tački suočiti svaka žrtva nasilja ukoliko javno progovori.

 

1) Strah od novih napada

Prema nezvaničnim podacima, policija je od 2016. godine, kada je doneta izmena Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, izrekla više od 20.000 privremenih mera protiv nasilnika, a sudovi su te mere u velikoj većini produžavali. Međutim, svedoci smo da je nekoliko žena ove godine ubijeno od strane svojih partnera, uprkos tome što su nasilnici imali zabranu prilaska.

Ukoliko ste u nasilnoj vezi, svaka pomisao na odlazak, bilo da je u pitanju raskid ili razvod, u vama često budi ogromnu količinu anksioznosti i straha. Nasilnik često i otvoreno preti da će žrtva snositi posledice ukoliko se usudi da ode, a u pitanju nije samo strah za sopstvenu ličnu bezbednost, već i za bezbednost bližnjih. Ovo naročito postaje problem ukoliko žrtva ima decu koja takođe mogu postati žrtve nasilja.

Strah stvara jaku reakciju u različitim delovima mozga, zbog čega je ovo snažna emocija usled koje je ponekad teško delovati, čak i kada smo racionalno svesni potrebe za tim. Ukoliko u obzir uzmemo i to da kada žrtva prijavi nasilnika, često nema dobre reakcije nadležnih, nije iznenađujuće da postoji veliki strah žrtava. U trenutku kada žrtva napusti nasilnika, on nema više šta da izgubi pa je nasilje, ili u najboljem slučaju dugotrajno progonjenje i pretnje, veoma verovatno.

 

2) Finansijski izazov odlaska

Finansijska situacija je često poseban aspekt koji izaziva strah. Žrtva je često finansijski zavisna od svog partnera, što postaje dodatno problematično ukoliko u odnosu postoje i deca. Strah da nećete moći da pronađete posao ili da nećete imati krov nad glavom je velika motivacija za ostajanje u blizini nasilnika.

 

3) Manipulacija i izolacija

U najvećem broju slučajeva žrtvi nije jasno od početka emotivnog odnosa da je u pitanju osoba koja će postati nasilnik. Istraživanja pokazuju da je početak ovakvog odnosa često idiličan, prepun pažnje i velikih gestova, koji su praćeni ponekim neumesnim komentarom na koji žrtva često ne obraća pažnju.

Pre nego što se dogodi nasilje, počinilac često pokušava da ustanovi kontrolu nad životom žrtve u raznim aspektima. Ovo se može ticati odeće koju žena oblači ili kruga ljudi sa kojima se druži, ali nasilnik ovo nikada neće predstavljati kao kontrolu, već kao dobronamerne komentare i savete. Žrtva vremenom pada pod sve veću kontrolu nasilnika iz želje da mu udovolji ili spreči rasprave, što utiče na gubitak samopouzdanja i sve veću izolaciju od drugih ljudi u njenom životu.

Takođe, čak i kada se prvi put dogodi nasilje, ono je često praćeno izvinjavanjem od strane nasilnika i obećanjem da će se promeniti. S obzirom na to da u tom trenutku žrtva zaista želi da se sve vrati u normalu, spremna je da poveruje. Čak i kada je u pitanju samo psihičko nasilje, tokom ovih događaja telo luči hormone stresa, nakon kojih je neophodno smirivanje situacije.

Zbog toga su ovakve veze i odnosi često poput vožnje na rolerkosteru, gde postoje trenuci ogromnog stresa, a zatim velikog olakšanja kada nasilje prođe. Upravo zbog optimizma koji dođe u trenucima kada nema nasilja, žrtve veruju da je moguće da će se partner promeniti i da je nasilje samo izolovan incident. Ovo je svojevrsan proces nagrade i kazne, koji stvara jaku vezu između dvoje ljudi zbog čega je jako teško napustiti ovakav odnos.

 

4) Nisko samopouzdanje

Nasilje, bilo fizičko ili emotivno, dugoročno utiče na percepciju koju žrtva ima o sebi. S obzirom na to da je jako teško prihvatiti da volite nekoga ko vas očigledno povređuje, često je potrebna racionalizacija za nasilničko ponašanje. “Ja sam kriva za ovo što se dogodilo”, česta je pomisao brojnih žrtava nasilja. U pokušaju da sebi objasnite zašto se nasilje uopše događa, prebacujete krivicu na sebe, što stvara lažni osećaj kontrole nad nasiljem. Žrtve često počnu da unapred izbegavaju komentare ili ponašanje za koje znaju da će možda izazvati nasilnika, pronalazeći krivicu za nasilje u sebi.

Takođe, nasilnici u velikom broju slučajeva godinama svesno rade na srozavanju samopouzdanja žrtve, kako bi učvrstili svoju kontrolu nad njom. Sve ovo utiče na to da žrtve, često podsvesno, počnu da veruju da je nasilje tretman kakav zaslužuju.

Čak i kad uvide da je problem u nasilniku, a ne u njima, kod žrtve se često javlja i ideja da ona može pomoći nasilniku da se promeni, da je u pitanju neko ko je “istinski dobar”, ali je možda samo imao problematično detinjstvo i da je promena moguća uz dovoljno ljubavi i pažnje.

 

5) Uticaj okoline

Kada analiziramo motivacije žena koje ostaju u odnosima sa nasilnicima, moramo uzeti u obzir i uticaj okoline i prethodnih iskustava žrtve. Porodično nasilje u Srbiji je široko rasprostranjeno, ali je i dalje to “porodični problem” o kojem se retko priča van doma. Žene koje su žrtve nasilja su često videle i nasilje u svojoj porodici ili okolini, što utiče i na kasniju normalizaciju nasilja u partnerskim odnosima. Dodatno, u medijima i pop kulturi se propagira i ideja da “prava ljubav boli”, da treba “trpeti” u ljubavi i braku, što samo pojačava percepciju da čak i kada postoje problemi u odnosima to nije ništa neobično, već uobičajen sled događaja.

 

Šta možemo da uradimo da pomognemo žrtvama nasilja?

Iako je već dosta napisano o tome šta sve zakonski može da se uradi kako bi se smanjilo nasilje nad ženama, oblast na koju se manje obraća pažnja jeste upravo širi društveni odnos prema žrtvama. U pitanju “Pa zašto je ostala sa nasilnikom?” krije se premisa koja je opasna, a koja na leđa žrtve stavlja deo tereta nasilja. Potrebno je uzeti u obzir svu kompleksnost i poteškoće odlaska iz ovakvog odnosa, i razumeti da je dug proces u kojem žrtva nasilja postaje svesna da je žrtva.

Umesto što se pitamo zašto žene ostaju sa nasilnicima, treba svaku ženu koja ode iz ovakvog odnosa posmatrati kao nekog ko je učinio herojsko delo za koje je potrebna neverovatna snaga i odvažnost. Nije pitanje zašto žrtve ostaju u nasilnim odnosima, već odakle pronalaze snagu da iz takvih odnosa odu. Kada kao društvo počnemo da uvažavamo sve poteškoće u ovom činu, otvoriće će se prostor da žrtve javno pričaju o svojim iskustvima jer će znati da ih niko neće pitati zašto su ostale pored nasilnika.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *