Ekonomski rat protiv korone – nedeljni pregled
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Bruto domaći proizvod ili BDP je zbir vrednosti svih dobara i usluga proizvedenih u nekoj zemlji tokom jedne godine. Ovo je nominalni BDP, dok se zbog rasta cena tj. inflacije koristi i realni BDP koji u obzir uzima rast cena.

BDP se najčešće koristi kao mera blagostanja. I zaista, u zemljama sa visokim BDP-om visoke su i plate, ljudi imaju pristup boljoj zdravstvenoj zaštiti i duže žive, mogu da priušte kvalitetno obrazovanje i tako dalje. Sa rastom BDP-a obično rastu i plate, pa i poreski prihodi za državne rashode. BDP se u međunarodnim poređenjima najčešće iskazuje kao BDP po stanovniku u međunarodnim dolarima (koji odražavaju paritet kupovne moći, jer cene nisu iste u Njujorku, Beču ili u Beogradu).

Međutim, BDP nije savršena mera za blagostanje, jer on nije tako ni zamišljen, već treba da prati privredna kretanja. Zato treba imati i određenu dozu opreza kada pričamo o visini BDP-a kao meri životnog standarda, jer BDP ne objašnjava u potpunosti sve realnosti života. Pored neekonomskih ili ideoloških kritika koncepta BDP-a, koje u obzir uzimaju pitanje raspodele dohotka ili degradaciju životne sredine, postoje i prilične zamerke konceptu BDP-a koje dolaze od samih ekonomista.

 

Glavna kritika: BDP potcenjuje ekonomsko blagostanje

Glavna kritika ekonomista jeste da način obračuna BDP-a zapravo potcenjuje ekonomsko blagostanje, jer se vrednost proizvoda obračunava pomoću njihove tržišne cene. Da bismo neki proizvod kupili, moramo da procenjujemo da je njegova korist za nas viša od njegove cene. Razlika između cene po kojoj smo neki proizvod kupili i krajnje cene koju bismo za njega platiti naziva se potrošački višak. Ove dve cene mogu se značajno razlikovati: cena anestezije kod zubara je oko 10 evra, ali ako treba da izvadite zub, sigurno biste je platili i mnogo više da biste izbegli bol.

Cena anestezije kod zubara je oko 10 evra, ali ako treba da izvadite zub, sigurno biste je platili i mnogo više da biste izbegli bol

BPD se takođe konstantno potcenjuje usled tehnološkog napretka. Ne samo da tehnologija čini da proizvodi budu sve bolji, i sve jeftiniji, već dolazi i do kreiranja potpuno novih proizvoda. Ovo je takođe problem u slučaju tehnološkog napretka. Kada bismo uporedili današnje kućne aparate sa onima od pre 20 ili više godina, lako bismo videli da su mnogo kvalitetniji. To je možda najvidljivije u slučaju kompjutera ili pametnih telefona, ali važi i za široki spektar drugih aparata.

Kako u obračun BDP-a ulazi cena ovih proizvoda, ne vidi se povećanje blagostanja koje dolazi usled korišćenja boljih aparata, kao što je, na primer, novi Ajfon umesto Nokije 3310 ili kompjuter sa većom radnom memorijom u odnosu na Pentium II. Takođe, usled tehnološkog napretka je i cena ovakvih proizvoda znatno manja – dok su nekada kompjuteri koštali hiljade dolara, danas se laptopovi sa snažnijim karakteristikama mogu kupiti za samo par stotina evra.

Dodatno, neki porizvodi koji su postali deo naše svakodnevice, kao što su razni servisi internet kompanija, a koji se ne plaćaju jer je njihovo korišćenje besplatno (dok ove kompanije zauzvrat prodaju podatke o nama oglašivačima) kao što su Gugl mejl, Jutjub i slično, takođe nam olakšavaju život, ali ne ulaze u obračun BDP-a.

 

Kako se političari igraju BDP-om

Nekada problem predstavlja i to što se u želji za legitimizacijom političkog liderstva traži prečica, pa se rast BDP-a posmatra ne kao pokazatelj stanja u ekonomiji, već kao cilj sam po sebi. Političari tada donose mere kako bi pospešili rast na kratak rok, iako to ne mora da doprinese rastu blagostanja, niti je nužno održivo.

Političari donose mere kako bi pospešili rast BDP-a na kratak rok, iako to ne mora da doprinese rastu blagostanja, niti je nužno održivo.

Primer je gradnja infrastrukture – ne zato što nam je potrebna, već zato što će njena izgradnja da doprinese rastu BDP-a, pa onda u odobrene infrastruktutne projekte ulaze i putevi koji ne vode nikuda, mostovi koji nemaju pristupne saobraćajnice, a neke od tih primera možemo da vidimo i kod nas.

Još jedno od loših kratkoročnih rešenja jeste finansiranje visoke državne potrošnje na plate i penzije kroz deficite kako bi se stimulisao rast BDP-a. Prvo, pitanje je da li će ta mera dovesti do rasta privrede jer će rast plata i penzija da se prelije na rast uvoza, pa će ekonomski rast da se „izveze“ u Nemačku. Drugo, ta politika nije ni održiva, jer ti dugovi moraju nekada i da se vrate.

 

Rast privrede kreiraju preduzetnici – investiranjem u postojeće ili nove poduhvate

BDP možda nije savršen pokazatelj privrednih aktivnosti, ali je najbolji koji za sada postoji. On, međutim, nije opšti pokazatelj blagostanja, iako postoji visoka veza između visine BDP-a i životnog standarda. Rast BDP-a nam pokazuje da privreda postaje produktivnija i da se proizvodi više, ali nam ne govori mnogo dalje od toga.

Osim toga, političari ne kreiraju rast privrede, već to rade preduzetnici kroz investicije u postojeće ili nove poduhvate – političari kreiraju okruženje u kojima preduzetnici posluju. Ako nema korupcije, državna birokratija ne zahteva puno papira i dozvola za rad, porezi su umereni, sudovi nezavisni, pravični i efikasni, zakoni razumni, a ljudi zdravi i obrazovani. Sve to će ohrabriti nove investicije, pa time i rast privrede.

Ako nema korupcije, državna birokratija ne zahteva puno papira i dozvola za rad

Ako je, sa druge strane, država ogrezla u korupciju, za poslovanje je neophodno proći kroz šumu birokratije, porezi su visoki, sudovi spori i pod kontrolom političara, a ljudi loše obrazovani i sa lošom zdravstvenom zaštitom. Takvo okruženje baš i nije pogodno za ulaganje.

Kakvo je stanje u Srbiji, možemo da vidimo kroz nizak nivo BDP-a u poređenju sa drugim zemljama u tranziciji, kao i kroz nisku stopu rasta BDP-a u protekloj deceniji.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *